Љета Господњег, 2003. године, око стотину чланова Вијећа народних скупштина Црне Горе било је у вишедневној посјети Манастиру Хиландара на Светој гори. Представнике српских племена Црне Горе благословио је и предводио до Свете Српске Царске Ларве Манастира Хиландара, његово високопреосвештенство Митрополит Црногорскоприморски, Господин Амфилохије.

Управа Манастира Хиландара Српском народном вијећу, које је походило Манастир и поклонило се колијевци Светосавске духовнице додијелило је и Споменицу Свете Српске Царске Ларве Манастира Хиландара.

Обиљежавање Подгоричке скупштине 2005. године

Митрополит Амфилохије

Владика Јоаникије

Др Момчило Вуксановић

Академик Владо Стругар

Владо Стругар

УЈЕДИЊЕЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ СА СРБИЈОМ (1918)

Црна Гора и Србија да стекну јединствено властодрштво то је замисао, знана и повремено живље исповедана, све од краја 18. века кад је Свети Петар Цетињски својим циљем назвао постанак славено-србске државе, и убрзо потом Карађорђе Петровић устаничком војском ширио ослобођено подручје преко старе Рашке према југу.

Владика Раде, после, песништвом је саздао најузвишеније духовно окриље за националну мисао Српства; и као владар Црне Горе на међи Истока и Запада прорицао југословенско јединство.

Вук Караџић успевајући да се херцеговачко-црногорски говор усвоји за књижевно писање српским језиком сплео је битну вредност, сходно савременом европском начелу: језик је главна одредница нације.

1.

Никола Петровић Његош, владар ослободилачким ратовањем увећаване и завођењем грађанских образаца друштвеног поретка и просвете унапређиване Црне Горе, својим књижевним делом, беседама за главаре, заповестима војсци, величао је Српство као сопство рода, народносно одређење завичаја, очински завет потомству. И за последњих деценија 19. века - кад Обреновићи тежњу и потребе Србије бејаху стеснили под притиском царевине Хабсбурговаца - књаз Никола је Црну Гору ценио заслужном да буде ујединитељ читавог Српства, обеју држава и оних још под туђинском влашћу српских крајина чим се из ропства ослободе.

Големо се изменила околност појавом Петра Карађорђевића на престолу Србије и стога нестанком подразумевања у влади Русије да би се Црна Гора могла даље називати прваком ујединитељства српског.

Никола Петровић Његош, међутим, не напушта своје поетско веровање и државничко опредељење, па предлаже зближеност, у службама за животне потребе народа знатно уједињење, пошто су Србија и Црна Гора коначним изгоном Османлија добиле заједничку међудржавну границу.

Краљ Никола се обраћа (2. марта 1914) краљу Петру писмом, својеручно:" Ваше Величанство, драги Брате и Зете мој! Послије толиких патњи, невоља и мука нашега народа Бог је милостиви досудио да га видимо данас ослобођена испод турског јарма, срећна, увеличана и у братској љубави загрљена... Слава нашем Српском народу који је са одушевљењем и смјелошћу устао и кренуо путевима, које смо им ми, Ваше Величанство и Ја означили... Ми смо обојица већ људи у годинама, те нам дужност налаже да наш народ и наше нашљеднике оставимо након нас на једној тврдој подлози... Пријека је потреба сагласити се на темељу независности и једноправности наших држава и династија у обиљежавању дужности према заједничком задатку у војничком, дипломатском и финансијском пољу... Оставићемо тако Нашим синовима једно душом сједињено и сложно Српство, богато плодним равницама, испреплијетано ријекама и шумама, богато рудама, а купано Сињим морем, нашим слободним српским морем... Не само наш народ из Србије и Црне Горе споразуму ће се томе обрадовати, него и она још неослобођена браћа српска, па и цијело Југословенство... Наша вјековна покровитељица Русија свој ће материњски благослов дати нашем споразуму."

Краљ Петар је краљу Николи одговорио (20. марта 1914) писмом, дословно, између осталог" Ваше Величанство, драги Брате мој! Хитам потврдити пријем писма Вашег Величанства од 2. овог месеца. Читајући га, осећао сам неизмерну радост, јер видим да су се у бризи око великих интереса Српског народа нашла на једној истој тачки два српска владара... Драги Брате мој, знаћете унапред са коликом добром вољом прихватам Ваш предлог о што тешњим везама наших земаља... Уздајући се у Бога да ће бити на руци Србима да постигну оно што су Немци у немачкој царевини срећно извршили... Не сумњам да ће, захваљујући упутима које ћемо нас двојица издати својим повереницима тај посао лепо напредовати. Тиме ћемо на заранку свога живота најлепше крунисати све наше напоре за добро Србије и Црне Горе,... у нади да ће такав наш рад наићи на симпатије велике словенске Русије, која нам је свакад давала толике доказе своје драгоцене наклоности." (Писма је Миодраг Максимовић приредио за штампу; објављена су у листу Политика, Београд, недеља 16. октобар 2005.)

Именовани су повереници за израду уговора о предзначеној заједници, дакле, Никола Пашић, председник владе Краљевине Србије, и Лазар Мијушковић, дипломатски представник Краљевине Црне Горе, у Београду.

2.

Светски рат, затим, проузроковао је најтешњу сложност војски Србије и Црне Горе; чим је Аустро-Угарска објавила (28. јула 1914) рат Србији, из Цетиња је стигла порука краља Николе у Београд: зло и добро заједничко нам је са Србијом; Црна Гора је објавила (б.августа 1914) рат Аустро-Угарској. Главнина црногорске војске ратоваће према стратешкој замисли и оперативним одредбама Врховне команде Српске војске.

Одолевајући одвише силном непријатељу, Србија се као држава ипак спасава (у јесен 1915. године) војском, владом и Народном скупштином одлазећи к трупама француским и енглеским, тад размештеним у Грчкој и на Солунском фронту.

А Црна Гора, иако жилаво брањена, војном снагом штитећи и одступницу Србије, није следила њен пут: људство се разишло кућама односећи собом оружје, а краљ Никола и влада с албанске обале пошли (крајем јануара 1916) у Италију, па ће оданде отићи у Француску, настанити се у близини Париза.

Тренутно спасоносан а далекосежно судбоносан је за краља Николу и династију Петровић-Његош тај његов одлазак у Француску; онде биће звањем владар а стварно избеглица без иоле војске на располагању која би Црну Гору представљала учесником ратовања кад се једино оружаном борбом обезбеђује самостално државништво и задобија пуноправност на присуство при збрајању заједничких постигнућа и раздеоби на појединачности укупних добитака.

Ратник је првак, у средишту и на крилу, обавезан према држави, исто дужан и народу по нахођењу родољуба. Тако су (већ од лета 1916. године) одважни официри и храбри момци, отимајући се аустроугарској окупацији, одметањем у планинске пределе северних крајева Црне Горе састављали дружине устаника. Звани комити, устаници су повремено и местимично нападали предстраже, извиднице и потернице аустро-угарске војске; опстали су, мноштвом бораца увећавали читаву скупину, па крајем рата својим батаљонима срели одред Српске војске упућен са Косова према Црној Гори; и заједно с његовом побочницом заузели Скадар (ЗО.октобра 1918) и с главнином ослободили Подгорицу, па самостално наставили изгоњење окупатора кроз пределе Никшића све до реке Дрине и још даље према Сарајеву.

Овако борењем, устаници Црној Гори враћају значење учесника ратовања на страни Антанте; дакако, њим стичу они право на суделовање у одлучивању, очито је одсудном, које ће допасти свим народима у опсегу Аустро-Угарске и Немачке и свуда где су њихове војске окупациона сила.

Неизбежно, дакле, и кад не би искрсла унутарња оштра противност, сучељавају се у Црној Гори два права: законита наследност краља Николе и сталежа главара, те наспрам устаника, храбро и часно, родољубљем задобијена улога у прилици за државотворство.

3.

У међувремену, одредба Србије- усвојена у Народној скупштини (7. децембра 1914)- да се она брани од аустроугарског похода војском и бори истовремено за ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца, потврђена је Крфском декларацијом (20. јула 1917) српске владе и Југословенског одбора, изричито закључком: Србија и покрајине Срба, Хрвата и Словенаца, ослобођене из ропства у Аустро-Угарској, сачиниће заједничку државу, с династијом Карађорђевића на челу.

Овом циљу светско озрачје свануло је прогласом (јануара 1918) чувених Четрнаест тачака северноамеричког председника Вудроа Вилсона, међу којим једна назива право народа на самоопредељење неприкосновено важним.

Такође блештав спомен за правац уједињења - говорило се, троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца - дала је изјава, у Паризу (З. јуна 1918), влада Француске, Велике Британије и Италије о праву самоопредељења свих поробљених народа. Исто, у самопоуздању прегалаца, крепиће снажност и начело владе Сједињених Америчких Држава, објављено у Вашингтону (28. јуна 1918), ставом: словенски народи треба да се ослободе испод насиља немачког и робовања у Аустро-Угарској.

Савезничко начелно одобравање народног ослободилаштва, у ствари, подстицаје унутарњег, устаничког растакања превласти германске у средњој Европи, председник српске владе, говором у Народној скупштини Србије (на Крфу, 15. априла 1918), подразумева стегом заједништва. „Ми смо" - рекао је он - „нашу судбину и наш живот везали са судбином и животом наших Савезника...; ми идемо потпуно заједно са нашим Савезницима...; верујемо нашим Савезницима, да су наши интереси и њихови интереси солидарни, и да уједињење Југословена лежи у интересу Србије толико исто, колико лежи у интересу западних наших Савезника."

Одиста, југословенско уједињење има извеснију остварљивост него ли неки други и друкчији на југоистоку Европе исход кроз ратни пораз Царевине аустро-угарске. Прегаоци ујединитељства самостално и одважно дејствују, знајући битну одредбу Крфске декларације, и још утицајнијим примајући политичко значење и државотворно моћство савезничког признања права народа на самоопредељење, особито оснаженог учешћем Сједињених Америчких Држава (од 6. априла 1917) у рату против Немачке и Аустро-Угарске.

4.

Предзнаком за путоказ сматрајући декларацију Југословенског клуба у Царевинском већу, у Бечу (10. маја 1917), о праведности да се Словенци, Хрвати и Срби уједине као самостална целина „под жезлом хабсбуршко-лоренске династије", првоборци су при завршетку својег дводневног саветовања, у Загребу (2. и 3. марта 1918), усвојили закључак: све политичке странке сложним радом нека створе државу која ће обухватати Хрватску и Славонију, Босну и Херцеговину, Далмацију, Истру, Словенију и Међумурје; рекли тако, предвиђену државу не означавајући прословом о династији Хабсбург ни тражећи следствено хрватском историјском државном праву; већ унутар, свака покрајина да је самоуправна, све скупа творе савезну заједницу. И предузимљивост биће неједнака, у појединој покрајини нека политичка странка, негде и мања дружина врлих родољуба, предњачи залагањем.

У Сплиту (2. јула 1918), на сабору политичара, основана је Народна организација Срба, Хрвата и Словенаца у Далмацији, усмерена заветом: овај троимени народ има право да створи сопствену државу.

У Љубљани (16. и 17. августа 1918), на саветовању изасланика три главне политичке странке, установљен је избором истакнутих личности Народни свет (веће) за Словенију, Истру и Трст; словеначки предводници, првенствено клерикали, тумаче и истичу народносну особеност својег племена у тројству југословенском.

У Сарајеву (20. септембра 1918), двадесет и четири народна првака, међу којима су и шест римокатоличких свештеника, нарочитом представком урученом дошавшем мађарском државнику, грофу Иштвану Тиси, казали су разложно и одлучно: становници Босне и Херцеговине истог су рода са Србима, Хрватима и Словенцима, свуда где живе, те ни у савезу с Угарском ни везани за Аустрију, већ у самосталној, овог троименог народа држави имаће слободу.

И већ беше на видику ратни пораз изнутра распуклог царства Хабсбурговаца, па су југословенски посланици, у Бечу (3. октобра 1918), на седници Царевинског већа изјавили: наш народ одузима Аустрији право властодршца, престаје њено господарење; Словенци, Хрвати и Срби су слободни.

Политичким устаништвом демократског изражаја и готово револуционарном кретњом, у Загребу је за тродневног саветовања (5, 6. и 8. октобра 1918), образовано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба од најистакнутијих припадника политичких странака и извесних стручних савеза, као и представника неких градова и предела - укупно 80 личности - рачунајући да појединац представља 100.000 становника; и сви скупа да су суверено властодрштво југословенских покрајина у дотадашњој Аустро-Угарској. Председник Народног вијећа је Антон Корошец, Словенац, и двојица потпредседника су Анте (Ловра) Павелић, Хрват, и Светозар Прибићевић, Србин. Под њиховим председништвом тридесет личности сачињавају Средишњи одбор Народног вијећа, опуномоћен да буде старешински објединилац извршне власти у покрајинама.

Народно вијеће прогласом објављује (19. октобра 1918) да је једино представништво грађана, и захтева: целокупан народ Словенаца, Хрвата и Срба, на читавом пространству своје настањености, без обзира на границе у којим се затекао, има да се уједини у једну јединствену, потпуно самосталну државу.

Од раније постојећ Сабор Хрватске и Славоније, на седници, у Загребу (29. октобра 1918), после уводног говора председника Богдана Медаковића, поздравне речи бана и још двојице политичара, усвојио је закључак: разрешавају се сви дотадашњи односи и везе између Хрватске и Славоније и Далмације с једне стране те Угарске и Аустрије с друге стране.

Том одлуком и тог тренутка хрватски државни Сабор је признао Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба врховну власт, и бан му назначио подручним установе извршне управе.

Одмах су образоване покрајинске владе именовањем повереника за стручне службе: у Загребу (29. октобра 1918), под председништвом дотадашњег бана, за Хрватску и Славонију, Ријеку и Међумурје; у Љубљани (31. октобра 1918), за Словенију; у Сарајеву (1. новембра 1918), за Босну и Херцеговину; у Сплиту (2. новембра 1918), за Далмацију.

Председништво Народног вијећа (31. октобра 1918. и наредних дана) обавештава владе Савезника (држава Антанте) да су југословенске покрајине излазећи из распаднуте Аустро-Угарске створиле сопствену политичку заједницу, названу -- Држава Словенаца, Хрвата и Срба.

5.

Упоредо, извесни предводници су спомињали да је циљ ослободилачког подухвата уједињење са Србијом и Црном Гором југословенских покрајина, разрешених аустроугарске превласти.

Земаљска влада за Далмацију, вођена родољубљем и принуђена насртајима италијанске војске кроз обални појас између Шибеника и Задра дубље у копнено подручје, званично је предложила (16. новембра 1918) да се Држава Словенаца, Хрвата и Срба неодложно уједини са Србијом и Црном Гором. Покрајинске владе су се сагласиле да се сазове Средишњи одбор Народног вијећа у смислу далматинског предлога.

У Загребу (23. новембра 1918), на седници Средишњег одбора поведена је расправа о предлогу Земаљске владе за Далмацију; председавао је Светозар Прибићевић.

Антон Корошец, пак, већ у Швајцарској, у Женеви, преговарао је с Николом Пашићем и представницима српске парламентарне опозиције о уједињењу Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом, па отишао у Париз да би ту дубље сазнао гледиште француске владе о приликама, потребности и значењу већ спреманог уједињења троплеменог југословенског народа.

Чланови Средишњег одбора су после расправе првог дана па сутрадан (24. новембра 1918, увече) тек на трећој седници, изабрали 28 чланова да отпутују у Београд и као делегација Народног вијећа са српском владом уговоре и изврше уједињење Државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором; и добиће зване „напутке за делегате" са битним захтевом: Уставотворна скупштина ће одредити облик и кључне зглобове југословенске државе.

Стјепан Радић, вођа Хрватске пучке сељачке странке, гласао је против закључка о уједињењу, сроченом кроз „напутке за делегате"; и неће отпутовати у Београд, премда изабран за члана делегације.

У расправи, Радић је предложио, дословно: „Етнографски јединствени са хисторичким, културним и политичким развојем на три племена подијељени народ Словенаца, Хрвата и Срба" да сачини савезну државу у којој ће врховну власт имати српски монарх, хрватски бан, председник словеначког Народног већа; дакле, заједничка држава буде трочлана федерација.

Такође у расправи, Странка права за све хрватске земље, уобичајено звана франковачка, изјаснила се против свих предлога о стварању велике, заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца.

Представници свих странака, изузев Радића и франковаца, вољни су државотворни извршиоци уједињења Срба, Хрвата и Словенаца.

6.

Намену и смер Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба прегаоци у Војводини подразумевају повољним са сопствено самостално дејство; основали су Одбор Буњеваца, у Суботици (20. октобра 1918), и Српски народни одбор, у Новом Саду (3. новембра 1918).

И према прогласу (од 11. новембра 1918) Српског народног одбора извршени су избори представника Словена у јужној Угарској за општи сабор и ту већање.

Велика народна скупштина Срба, Хрвата, Буњеваца, Словака, Русина у Банату, Бачкој и Барањи састала се, у Новом Саду (25. новембра 1918), присуством 757 у покрајини изабраних посланика. Скупштина је усвојила две резолуције: првом гласи молба влади Србије да на конференцији мира заступа Војводину; другом је речено да се Банат, Бачка и Барања у границама које повуче победничка војска Антанте - а то је до линије Оршава, Арад, Сегедин, Баја, Печуј, Барч -проглашавају у сваком погледу отцепљеним од Угарске.

Велика народна скупштина жели, речено је, да влада Србије и Народно вијеће уједине све Србе, Хрвате и Словенце, те настане држава с владарском династијом Карађорђевића.

Јаша Томић, вођа Српске радикалне странке, и Блашко Рајић, буњевачки свештеник, дошли су (26. новембра 1918) у Београд; српској влади да предају дословном одлуку Велике народне скупштине и обавесте је о приликама у Војводини.

7.

У Загребу, на својој конференцији (27. до 29. новембра 1918), римокатолички бискупи из Хрватске и Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине усвојили су изјаву којом, речено је, радосно поздрављају „уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срба у једну независну државу", признају Народно вијеће као врховну привремену власт, признаће, веле, и „ону дефинитивну власт коју ће створити воља народа по Конституанти".

Чланови делегације Народног вијећа допутовали су у Београд (28. новембра 1918, пре подне); и увече заступнику председника владе, Стојану М. Протићу, саопштили су закључак и „напутке за делегате" Средишњег одбора. Утаначили су они са српским министрима, коначно (30. новембра 1918), два списа као јединствену повељу о Уједињењу, дакле, Адресу Народног вијећа и на њу Одговор регента Србије, Александра Карађорђевића.

У Београду, на Теразијама, у кући Алексе Крсмановића, у свом привременом двору, у недељу 1. децембра 1918. године, у осам сати увече, регент је у присуству министара примио делегацију Народног вијећа.

И усред свечаног распореда свих ту личности, Анте (Ловра) Павелић је прочитао Адресу Народног вијећа о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца државом која ће имати јединствену владу, надлежну самоуправним властима у покрајинама и дужну да припреми изборе народних посланика за Уставотворну скупштину, с владаром на престолу, краљем Петром Карађорђевићем кога ће замењивати регент Александар.

Одговарајући на Адресу, регент Александар је прогласио „уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца".

Председник владе Никола Пашић није присуствовао прогласу Уједињења; долазећи из Француске преко Дубровника, Сарајева и Славонског Брода, он стиже (9. децембра 1918) у Београд.

Антон Корошец, такође је одсутан; вратио се из Швајцарске у Љубљану, па хитајући свратио у Загреб (2. децембра 1918) да би ту затеченим члановима Народног вијећа саопштио како су му државници, политичари и јавни радници, сви, у Паризу, рекли: југословенске покрајине у доскорашњој Аустро-Угарској што пре ујединити са Србијом; и настављајући путовање, стигао је (3. децембра 1918) у Београд.

Овог дана је издата последња одредба у име Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба; окончава се његово позвање за сувереност.

Потом дванаест чланова Народног вијећа и пет државника Србије усагласили су састав владе Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, потврђен (20. децембра 1918) регентовим указом. Председник владе, зване Министарски савет, постао је Стојан М. Протић, потпредседник је Антон Корошец и министри су 12 Срба, 5 Хрвата, 2 Словенца, један Србин из Црне Горе, један муслиман из Босне и Херцеговине.

У Народној скупштини Србије, у Београду (29. децембра 1918), нашла се на дневном реду изјава Министарског савета о проглашењу Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Сви посланици су једнодушно поздравили и одобрили Уједињење.

Народна скупштина Краљевине Србије одржаће (3. јануара 1919) своју последњу седницу; од тог дана она остаје историјска знаменитост у законодавству и уставобранитељству.

8.

А далеко од Отаџбине Никола Петровић Његош, државник с превише лично искушаног подношења свемоћства велесила, очајно шкртих при мерењу права и добробити народима ослобађаним из робовања туђинству, доживео је да победници и у окончаваном светском рату допуштају ширине и смерове новом државотворству колико је сходно оквирима и разделима њихових завојевања.

Према томе, проценио је краљ Никола, југословенска држава је једина за оствареност изгледна појава после ратног слома Аустро-Угарске; отуд, неопходно је Црној Гори да одреди став и правац с погледом на већ убрзано спремано уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.

И подразумевајући меру уједињености управних струка, споменутих у оном предратном писму краљу Петру о унији Црне Горе и Србије, краљ Никола је свој циљ изрекао (20. октобра 1918) и сутрадан објавио у листу Глас Црногорца, у Нејиу код Париза, под насловом Југословенима, браћи! (Краљев проглас биће штампан 21. новембра 1918. и у сарајевском листу Глас слободе.)

Краљ Никола изјављује: жеља је његова да Црна Гора буде саставни део Југославије, „часно уђе у југословенску заједницу као што је и часно и до краја за њу ратовала и страдала"; желим- вели даље краљ Никола - „да се сложимо и братски ујединимо у Југословенску конфедерацију, у којој ће свак сачувати своја права, своју вјеру, уредбе и обичаје и у којој нико неће смјети наметати првијенство, већ сви да будемо једнаки у чедним њедрима мајке Југославије."

Краљ Никола, обавештен да је у Париз стигао Антон Корошец после сусрета с државницима Србије у Женеви, послао је к њему свога посредника професора Андру Гавриловића- како овај то објашњава својим чланком у листу Словенски народ, изашлим у Љубљани, 4. августа 1922- с налогом: краљ позива вођу словеначких клерикала да га посети, том приликом уручи му писмо којим Корошеца проглашава својим повереником за ствар уређења односа Црне Горе према Југославији, одликовао би га Даниловим крстом с напоменом да је то последње одликовање које додељује досадашњи владар Црне Горе, и прочитао би му нарочито састављену, својеручно латиницом написану песму која почиње стиховима: „Госпосветским пољем зелени се трава / Подигао се народ свјестан свога права".

Андра Гавриловић је посетио Антона Корошеца, с поруком: нуди му се да изведе дело којим ће стећи захвалност целог српског народа. Корошец је одговорио: веома је захвалан, и посетиће краља; међутим, то се није десило, остала је узалудном краљева решеност.

А Корошец доцније ће својим партијским пријатељима, на састанку у Љубљани (16. октобра 1924), казати: краљ Никола три пут га је позивао у посету; и сваки пут посредник му рекао: краљ Никола је увек био Југословен, он ће штитити југословенство.

9.

Краљ Никола у туђини, лично усамљен и владалачки беспомоћан, а прегаоци у завичају журно раде да би се Црна Гора ујединила са Србијом, и тај чин згодио пре скорашњег сазива Конференције мира у Паризу.

Ујединитељи поступају знајући гледиште српске владе да ће одсудна одлука бити савремено исправна и државотворно потпуна једино по вољи од народа изабраних представника. Само у Црној Гори и у Војводини -- уважавајући ту препоруку српске владе- раде предводници, и нигде више у некој југословенској покрајини нису тако слично извршили ујединитељи Срба, Хрвата и Словенаца; штавише, и у другим земљама средње Европе, ослобођеним испод германства, само су устаничка политичка вођства проглашавала независност односних националних држава.

Да у Црној Гори овог пута становници бирају своје представништво, важан разлог је и због случаја што у Народној скупштини, изабраној 1912. године, нису имали своје посланике крајеви ослобођени Балканским ратом, а то је око трећине од целокупног њеног житељства на пространству од близу 5.000 квадратних километара.

У Андријевици је образован Централни извршни одбор, па одмах прогласом (6. новембра 1918) обратио се становништву саопштавајући и правила о избору посланика, из сваке капетаније двојицу личности, свега да их буде - 168.

Велика народна скупштина Српског народа у Црној Гори састала се (24. новембра 1918) у Подгорици -- па често после названа Подгоричка скупштина - присуством 160 посланика, сразмерно највише младих и школованих личности. За председника скупштине је изабран Саво Церовић, посланик из Подгорице.

Лазар Дамјановић, правник, прочитао је начелну беседу о историјском месту и моралној висости Црне Горе у Српству, и додао саветно тумачење големе њене потребе да се уједини са Србијом.

Изабран је затим одбор посланика да припреми нацрт главне Одлуке Велике народне скупштине.

У подне (26. новембра 1918) посланици су саслушали одборов напис. И сви присутни посланици су поименично потписали Одлуку.

Почињући речима да је српски народ у Црној Гори „једне крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима", Одлука, прилично дуга као састав образложења, садржи ставове и решење: „да се краљ Никола Петровић Његош и његова династија збаци с црногорског пријестоља"; да се „Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца".

Велика народна скупштина је на седници (27. новембра 1918) изабрала Извршни народни одбор, чланством пет личности, међу којим је највише гласова добио војвода Стево Вукотић, брат краљице Милене те шурак краља Николе, тим стекао првенство за звање и положај председника.

Извршном народном одбору се поверава старање, у Црној Гори, о јавном реду, полицијској служби, судству, обнови саобраћаја, уређењу наставе у школама, изнад свега, задаје доследност Одлуци о уједињењу Црне Горе са Србијом.

Велика народна скупштина је изабрала 18 посланика, издала им (29. новембра 1918) нарочито упутство, названо Пуномоћије, да пођу у Београд, поздраве српску владу и обавесте је о Одлуци уједињења Црне Горе са Србијом.

Митрополит пећки Гаврило Дожић предводи изасланство, звано депутација. Путујући преко Босне, и дошав у Београд (9. децембра 1918), изасланици су регенту Александру Карађорђевићу предали (17. децембра 1918) Одлуку Велике народне скупштине.

Црногорско изасланство је посетило, у Београду, представништва Савезника (Антанте) и њима предало одлуку Велике народне скупштине.

Из Београда (20. децембра 1918), депутација Велике народне скупштине је известила краља Николу Петровића-Његоша: Црна Гора се ујединила са Србијом под династијом Карађорђевића; он с династијом свргнут је с престола; њему и наследницима забрањује се улазак у Црну Гору; одузимају им се имања у корист народа.

Краљу Николи је послат и штампан примерак Одлуке Велике народне скупштине.

А влада, у Београду, позивајући се на ту Одлуку, прекида (28. децембра 1918) дипломатске односе између Србије и Црне Горе.

И обавестиће она (2. јануара 1919) владе Савезника о створеном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, наводећи у образложењу три датума, односно три одлуке:

1. децембар 1918 -дан прогласа Уједињења;

17. децембар 1918 - дан предаје црногорске Одлуке;

20. децембар 1918 - дан образовања југословенске владе.

10.

Краљ Никола с члановима владе, међутим, изјавом објављеном у званичном листу (7. децембра 1918), већ је био назвао незаконитом Одлуку Велике народне скупштине; краљ указује на свој проглас (од 20. октобра 1918) да Црна Гора буде чланица југословенске федерације.

Спомињући југословенску федерацију краљ Никола претпоставља образац државе редак у свету, чак веома умањене изгледности за остварење кроз ратни пораз Аустро-Угарске и Немачке; јер, сваки народ који раскида њихов јарам тлачења успоставља сопствену, јединственог поретка државу. Уједињени Чеси и Словаци, на пример, неће имати дводелну заједницу него истоветну, у обема покрајинама устројену власт. Па и кад доскорашње руско царство постане (1921. године), совјетска федеративна република имаће обликом и размештајем националних установа савезну државност али начином управљања строго стубовима према главном врху сасређену владавину.

За југословенску државу, управо, одсудна је мера сложности између с једне стране Србије и с друге стране покрајина уочи Уједињења званих Држава Словенаца, Хрвата и Срба; лабав или чврст увртањ њихове сједињености условљава сваки политички одзив, изражај и смер у оквиру заједнице.

Црној Гори је најбоље да се уједињена са Србијом прилагођава том преимућству. Издвојена и сама, била би смањена, утолико обеснажена, сирота на рубу негледаном.

Северни крајеви Црне Горе, ослобођени испод турске власти пре шест година, јављали су у Београд, уочи Велике народне скупштине: траже да их Србија присаједини.

А на југу, у приморју, Бока Которска и сав предео до близу Сутомора, пре ослобођења област под влашћу аустроугарском па управно подручје везано за Земаљску владу Далмације, самостално се опредељује. На јавном скупу својих угледних личности, Бока Которска се изјаснила (9. новембра 1918) за уједињење са Србијом. Народно вијеће у Котору, нарочитом изјавом (27. новембра 1918) признаје краља Петра Карађорђевића за свога владара.

Засебна Црна Гора, дакле, била би држава на пространству од 9.500 квадратних километара, са око 250.000 становника, узалудно међу победницима у Балканским ратовима (1912/13. године) и неизмирен бранилац слободе и других сопствености у Првом светском рату.

11.

Народ се разделио: већина одобрава уједињење Црне Горе са Србијом, а мањина је хтела да се васпостави Краљевина Црна Гора, краљ Никола врати у завичај.

Ујединитељи су потхват свели на немогуће постојање двеју династија - црногорске и српске - кад само једна може да влада у јединственој држави.

И сем говором Лазара Дамјановића на Великој народној скупштини, они знатније нису тумачили историјско свануће и животну потребност уједињења Црне Горе и Србије. Понесени сопственом моћношћу, силовито усмерени према циљу, и нагло делујући, ујединитељи су своје говорништво, рекло би се убеђивање народа, препунили повредљивим сроком: кукавички се предао Ловћен (јануара 1916); издајнички је краљ Никола побегао у туђину.

Углавном, то су разглашавали о краљу Николи, пренебрегавајући истину да је Црна Гора у времену његове владавине (од 1860. године) ослободилачким ратовањем троструко увећала своје земаљско подручје, исто толико и бројност становништва, добила међународно признање, усвојила грађански поредак властодрштва, донела Устав, изнедрила политичке странке, омладину обгрлила савременим просвећивањем, већ кренула спонтаном деобом на друштвене сталеже.

Заиста, да те постидне сложенице о Ловћену и краљу Николи не би вијориле јавношћу завичаја, требало је да ујединитељи народу разложно и наглашено говоре:

уједињују се Црна Гора и Србија, две српске независне државе, приспеле до тренутка и извршне решености да успоставе заједничку владавину;

две српске краљевине биће једна држава за окриље целокупном Српству;

политичку заједницу Српства чине Црна Гора и Србија с поједнако међународно признате државности;

Србија уноси тековину устаништвом створене и ослободилачким ратовима ширене државе;

Црна Гора даје заједници историјско значење и етичку висост својег двовековног непрестаног борења за појаву и опстанак на разделу међу два света, исламског на Истоку и католичког на Западу;

Србија заједницу обогаћује већим пространством и бољим благом земље;

Црном Гором се сва Отаџбина проширује и уз побрежје Јадрана, одакле се на пут морем може свуда у свет;

Србија има већ довољно развијене, сталешки обликоване и политички одрешите класе грађанског друштва;

Црна Гора је блажена братственичким родбинством, међуплеменским дружењем, и слободом сваког човека, још нигде ниједног због сиромаштва потлаченог;

по свему властитом, Црна Гора и Србија истом историјском достојношћу и једнаком моралном узноситошћу творе једну државу Српства.

Изостајањем ове назначене разложности не умањује се чињеница да уједињењем Црне Горе са Србијом докончава Српство сопствено ослободилачко устаништво и ратовање, узевши за белеге: бој Црногораца на Царевом лазу (1712), црногорске бојеве у Мартинићима и на Крусима (1796), Први српски устанак (1804), босанско-херцеговачки устанак (1875), на Берлинском конгресу (1878) добијање међународног признања држава Србије и Црне Горе; коначан изгон Османлија војним победама (1912/13).

А лишавањем краља Николе престола завршава се двовековно (1697-1918) династије Петровић-Његош духовно и владалачко предвођење Црне Горе у устаничком и ратничком ослободилаштву, у државотворству, просвећивању народа и привредном унапређивању земље.

У ново доба, у Европи, две династије, дакле Хабсбург и Романов, дуже су владаоци у својим царевинама него владике и књажеви Петровић-Његош у Црној Гори; неколико година мање трајало је царевање Хоенцолерна међу Немцима.

На југоистоку Европе нема владарске куће с дужим опстајањем на престолу мимо династије Петровић-Његош. С њима, предводницима, Црна Гора је прва и најстарија ослобођена област -одсудно одбрањена 1796. године - међу крајинама и земљама током времена избављаним из ропства у царствима Османлија и Хабсбурговаца.

Укупно, изабраницима који су били владике, владари, државници, војсковође, песници, просветитељи народа, династија Петровић-Његош је историјско величанство у Српству.

12.

Ујединитељи Црне Горе са Србијом су остваривали право народа на самоопредељење као савремено човечанско начело, према којем се услед пропасти Аустро-Угарске, ратног пораза Немачке и страдања царске Русије, учинцима државотворних покрета преобличава средња Европа од Балкана до Балтика.

У Будимпешти се појавила влада (31. октобра 1918) која раскида све везе с Аустријом; Угарска је (16. новембра 1918) проглашена републиком.

У Прагу, Народни одбор је прогласио (28. октобра 1918) независност Чешке отцепљене од Аустрије; и Словачка се назвала (30. октобра 1918) одвојеном од Угарске; уједињене, проглашене су (14. новембра 1918) Република Чехословачка.

Регентски савет је прогласио (8. октобра 1918) независност Пољске која обухвата њене покрајине и области дотад под влашћу Аустро-Угарске, Немачке и Русије.

Финска, самоуправна кнежевина у Руском царству, одлуком својег Сејма проглашава се (6. децембра 1918) независном државом, постаје република.

Естонија прогласила се (29. новембра 1918) независном државом, републиком.

Литванија, такође, прогласила се (16. децембра 1918) независном државом и републиком.

Летонија се исто прогласила (17. децембра 1918) независном државом и републиком.

Царска Русија, потпадајући (марта 1917) грађанској револуцији па (октобра 1917) пролетерско-социјалистичкој револуцији, постаје најзад република.

Немачка, побеђена на ратиштима и унутар огромно узмућена немирима осиромашених и узалудношћу ратовања озлојеђених гвуди, проглашена је (9. новембра 1918) републиком.

Ратни пораз је исто пореметио редовност друштвеног стања и у Аустрији, те проглашена је (12. новембра 1918) републиком.

И Турска, савезник Немачке и Аустро-Угарске у рату против велесила Антанте, прогласиће се републиком (23. октобра 1923) после много столећа својег султаната.

Ево с колико је превратних учинака то доба започето завршетком светског рата кад се Црна Гора уједињује са Србијом. И да општа прекретница повуче прегаоце, те одрази се подухватом у Црној Гори, то је увелико неизбежност, нашавши овде наредност за политички устанак, иначе у свету примењиван ради смењивања осамљених властодржаца.

Кретњом к таквом циљу, већ десетак и више година, ујединитељи су коначно извршили један задатак и домогли се трајног преимућства; по свом наступу да се хвале доприносом Српству и соколе приличношћу за сопствено властодрштво.

Сразмерном већином школовани грађани, ујединитељи су истисли пређашње властодршце, зване главаре, па свој чин каткад назвали револуцијом, мислећи да је тога својства њихов долазак на власт извесно парламентарним поступком.

Подгорица
Субота, 26. новембар 2005. године

Обиљежавање Подгоричке скупштине 2005. године
Митрополит Амфилохије, Академик Стругар и Владика Јоаникије

Др Вуксановић, Митрополит Амфилохије, Академик Стругар, Владика Јоаникије
и С. Ђуретић

Организатори манифестације обиљежавања Подгоричке скупштине:
М. Вуксановић и С. Ђуретић са Митрополитом Амфилохијем

Небојша Кундачина, глумац

Отварање манифестација обиљежавања Подгоричке скупштине:
Предсједник УО ВНС др Момчило Вуксановић

Обиљежавање Подгоричке скупштине 2004. године

Академик Медаковић, Митрополит Амфилохије, проф. др Перазић и
амбасадор Русије у Црној Гори

Учесници обиљежавања Подгоричке скупштине 2004. године

Др Вуксановић и Митрополит Амфилохије

Мр Зоран Жижић, др Смајо Шаботић и др Момчило Вуксановић
на манифестацији обиљежавања

Након што се група од педесетак „познатих црногорских интелектуалаца“ која је себе назвала „познатим и независним интелектуалцима“ обратила Савјету безбједности да се хитно упуте посматрачи УН у Црну Гору са задатком „да прате и упозоравају на деструктивну дјелатност војних и паравојних формација, од стране Милошевићевог режима“, предсједник Савјета Вијећа народних скупштина Црне Горе проф. др Гавро Перазић и предсједник УО ВНС ЦГ др Момчило Вуксановић упутили су писмо упозорења предсједнику Савјета безбједности Уједињених нација у Њујорку.