Скупштина Српског народног вијећа усвојила је стратешки документ дјеловања СНВ ЦГ којим се прецизирају положај Срба у постреферендумској Црној Гори, а посебно је значајно поглавље у документу КАКО МИЈЕЊАТИ ПОЛОЖАЈ У КОЈЕМ СЕ СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ САДА НАЛАЗЕ. У овом одељку је прецизирано:

а - Уставно-правно дефинисање положаја Срба као конститутивне националне заједнице
б - Уставно дефинисање српског језика и ћириличног писма као службеног
в - Пропорциона заступљеност Срба у свим државним органима у складу са резултатима пописа
г - Културно-просвјетна аутономија
д - Систем специјалних веза са Србијом
ђ - Право на национална обиљежја и њихову јавну употребу

Програм Српског народног вијећа објављен је 7. августа 2006. године у дневној новини Дан, из којега је проистекао програм Српске листе, као Клуба посланика у Скупштини Црне Горе.

ПРОГРАМ СРПСКОГ НАРОДНОГ ВИЈЕЋА ЦРНЕ ГОРЕ

КАКО СУ ОД ВЕЋИНСКЕ НАСТАЛЕ ДВИЈЕ МАЊИНСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

Од 1945. године, када је у једном тексту у београдској „Борби” проглашена идеолошка црногорска нација као посебна грана на стаблу српског народа, Срби у Црној Гори су ван закона. Они су у њој од тада, па све до последњег пописа становништва, егзистирали на нивоу статистичке грешке, осуђени на изумирање. Другим ријечима, од завршетка Другог свјетског рата Срби у Црној Гори, за разлику од авнојске Хрватске и авнојске и дејтонске БиХ, у Уставу, а то значи и за државу, једноставно не постоје. Претходном физичком ликвидацијом друштвене елите, а онда идеолошком индоктринацијом и насилном атеизацијом православног живља, у авнојевској Црној Гори је наметан и систематски потхрањиван осјећај црногорске националне посебности у односу на цјелину српске популације на

Балкану. Тако је до почетка седамдесетих година прошлог вијека трајала прва, прелазна фаза у формирању црногорске нације у којој још увијек са српског стабла није сјечена она црногорска грана. Та фаза је била само припрема за следећу у којој ће се то и десити. С почетка седамдесетих година кренуло се у радикалан раскид са српским идентитетом још увијек јединственог већинског народа у Црној Гори. Тај посао обављале су, а и данас обављају, идеолошке институције, корумпирани историчари, писци и други посленици на пољу просвјете, науке и културе, под будном присмотром режима. Кроз образовни систем, нарочито од почетка седамдесетих година прошлог вијека, идеолошка црногорска нација полако је постала стварност. Тако се дошло до стања које се многима у Црној Гори, из разних разлога, не свиђа: ми Срби и национални Црногорци више нијесмо једна, већ двије националне заједнице. Пред том чињеницом, због мира и добробити свих у Црној Гори, више се не смију затварати очи.

Када је крајем осамдесетих година прошлог вијека дошло до слома комунистичког друштвеног уређења, изгледало је да ће се положај Срба у Црној Гори вратити у пређашње природно стање, али није било тако. Напротив, сломљен је комунизам, али су, уз свесрдну помоћ прагматичних свјетских центара моћи, као државне и националне, „забетониране” границе које је тај поредак формирао.

Према попису становништва у Књажевини Црној Гори, у самосталној, дакле, и међународно признатој држави, из 1909. године, живјело је 95% Срба и 5% Албанаца. Последњи, попис становништва показао је да у данашњој Црној Гори живи око 43% националних Црногораца и, упркос непрестаним режимским притисцима и сваковрсним уцјенама, око 32% Срба. Ако се у обзир узму посљедице тих притисака, овај број је сигурно знатно већи.

Истовремено, око 70% становника изјаснили су се као православци а око 63% популације говори српским језиком. дуализам у идентитету који код дијела црногорске популације показују ови подаци најбоље одсликава посљедице идеолошке доктрине о црногорској нацији. Али, истовремено, наведени подаци показују и то да није ни близу достизање замишљеног идеолошког циља и да у Црној Гори још није затрто српско име. Напротив, резултат шестодеценијске борбе између историјске и идеолошке свијести је - настанак двије од једне већинске државотворне националне заједнице, тако да данас у Црној Гори постоје само мањине, односно мањине и релативне већине.

ПОЛОЖАЈ СРБА У ПОСТРЕФЕРЕНДУМСКОЈ ЦРНОЈ ГОРИ

Осим Православне Цркве, која подједнако припада свим православним вјерницима, без обзира на њихову националну припадност, овдашњи Срби данас немају ни једну једину институцију. У постреферендумској Црној Гори Срби су и формално и суштински, још јаче него у доба комунизма, стављени ван закона и тако остали и даље непризнати и грађани другог реда. Од Срба у Црној Гори се тражи да постану оно што нијесу, и да пристану на нестајање. Наш уставно-правни, културно-просветни и социјално-економски положај је катастофалан. Одупирање српске заједнице денационализацији режим је препознао као непријатељско дјеловање против државе Црне Горе, али и као одупирање режиму који је своје интересе идентификовао са интересима државе. Економски смо подјармљени, а култура нам је подвргнута државној репресији. Безмало читаву српску популацију у Црној Гори чини сиротиња. Да је тако, најбоље показује податак колико Срба данас у Црној гори ради у државним институцијама, као и колико њих се бави приватним предузетништвом и шта ти ријетки међу њима морају све да истрпе од државе да би претрајали у том послу. Остатак или ради за више него биједну новчану надокнаду, или једноставно не ради. Треба само погледати статистичке податке о броју, на примјер, колико је Срба директора основних и средњих школа, или рецимо, број судија... Рецепт је једноставан: ако си Србин, а хоћеш да дођеш до иоле пристојног живота и нормалног друштвеног статуса, мораш се декларисати као национални Црногорац. Може се чак рећи да је неписано правило по којем функционише савремена држава Црна Гора: Србе на улице, а националне Црногорце у државне органе и институције. При том, овај рецепт важи само и искључиво за Србе, док се од Албанаца, или Муслимана-Бошњака, или пак Хрвата, не тражи да се декларишу као национални Црногорци.

Заједничка држава са Србијом, док је постојала, била је какав-такав гарант опстанка Срба у Црној Гори. Уз здушну подршку међународне заједнице, чијим је благословом држава Црна Гора трећини својих држављана ускратила право гласа на недавном референдуму о државно-правном статусу, сада смо остали и без те слабашне заштите. Ми Срби, чије историјско трајање на овом простору најмање дупло старије од саме државе Црне Горе, чији су преци стварали ту државу, принуђени смо да се у Европи 21. вијека у тој истој држави боримо за голи опстанак.

Када државни званичници говоре о мултиетничком концепту црногорско друштва, у њиховој реторици се, када се она примијени на реалан живот, лако се препознаје намјера остварења тог концепта ранијим идеолошким оружјима употребљаваним за расрбљавање Црне Горе.

Стално причају о мултиконфесионалности, а бране нам да будемо конфесионални. Декларишу се као атеисти, а хоће сопствену цркву без Бога. Непрекидно говоре о мултикултурном концепту друштва, а угасили су све институције културе у којима су дјеловали Срби. Српске културне посленике данашња Црна Гора једноставно третира као државне непријатеље и труди се на све начине да им онемогући бављење послом. Наше политичке партије, изложене непрестаној медијској тортури и дјеловању тајне политичке полиције, немоћне су да нас заштите. Нерасвијетљена убиства и сваковрсни транзициони криминал, којима се не може стати на пут снагом закона већ дуги низ година наша су свакодневица.

Осим тога, Срби у Црној Гори су изложени непрестаним увредама, уцјенама и пријетњама. Називају нас народом са пашњака, посрбицама и политичким Србима, како су наше сународнике у Хрватској називали и усташки злочинци. Највиши државни званичници за наше политичке представнике стално понављају како су опозиција Црној Гори, да су против своје државе, итд, и тсл... Називају нас антиевропејцима, митоманима, великосрбима; градове у којима смо већина - сметлиштима... Они који су водили „рат за мир” намећу Србима свакодневно и перманентно колективну хашку кривицу, тражећи од нас да се суочимо са недавном ратном прошлошћу, а управо они који то од нас траже су и креирали ту исту прошлост.

У емисијама образовног програма на Јавном сервису фалсификују историјске чињенице негирајући да су у Црној Гори до 1918. године живјели Срби као већински државотворни народ, или те чињенице једноставно заобилазе. Иста тенденција је присутна у васпитно-образовном систему. Марку Миљанову, Његошу, Светом Петру Цетињском, Стефану Миторовом Љубиши и другим великанима наше историје споре припадност Српству, а истовремено их обилато користе за своју пропаганду. Преправљају и фалсификују прошлост, тврдећи да Црна Гора има хиљадугодишњу државност, иако јој се име у историјским изворима први пут помиње тек половином петнаестог вијека. У текстовима које објављује „Побједа”, чији је оснивач Скупштина Црне Горе, Његоша називају геноцидним на перу, а његовог стрица Светог Петра Цетињског, оца црногорске државе, геноцидним на дјелу. Нас Србе и наше претке називају окупаторима Црне Горе, иако смо ми у Црној Гори аутохтони државотворни народ. За то нарочито оптужују Стефана Немању, који је рођен у Рибници, данашњој Подгорици, и његовог сина Светог Саву, који су живјели у вријеме када није било ни помена од имена Црне Горе, иако су црногорску државу створили управо Срби и за њено међународно признање се изборили 1878. године.

Срби у Црној Гори су свакодневно изложени сталној тортури безмало свих овдашњих медија. Чувен је, рецимо „Календар” ТВ Црне Горе. Посебан објекат иживљавања креатора поменуте емисије је Подгоричка Скупштина из 1918. године, све у циљу доказивања како је она озваничила наводну србијанску (српску) окупацију Црне Горе и насилно укинула тада непостојећу црногорску нацију и непостојећу црногорску аутокефалну цркву. „Црногорски књижевни лист” је од првог броја постао полигон за јавно испољавање разуларене мржње према свему што је српско и православно.

На удару државе нашао се и српски језик. Намјера је да уставним путем наметну, у лингвистичком смислу, непостојећи црногорски језик за службени, иако се на попису становништа око 63% популације изјаснило да говори управо српским језиком. На округлом столу „Црногорски језик у јавној употреби”, један од државних „језикословаца” предлаже како да се дође до тог циља, па каже: „прво држава, па национални програм, па лагано привикавање на сопствени говор...”. Државу су добили, а национални програм увелико покушавају да остваре насилним брисањем српског идентитета у Црној Гори, а у електронским медијима све више се користи дестандардизовани језик староштокавског типа, са све израженијом употребом хрватизама и насилним јекавизирањем ријечи, језик у којем нема четвороакценатског система, као пандан вуковском српском језику. Министарство просвјете већ је, упркос снажним протестима цјелокјупне стручне и научне јавности, наставни предмет српски језик преименовало у матерњи, са националним одредницама у загради: црногорски, српски, хрватски и бошњачки. Покушај организоване одбране српског језика одмах је брутално кажњен: скоро тридесет професора никшићких средњих школа који су се одупрли овом насиљу вољом режима избачени су са својих радних мјеста на улицу. Са високих државних адреса најављује се уставно дефинисање црногорског „језика” као службеног. У склопу такве језичке „политике” на дјелу је и, од стране државе организован, систематски прогон српске ћирилице.

За државну химну, вољом парламентарне већине, без консензуса (што је свуда у свијету правило), наметнули су стихове једног нацистичког ратног злочинца, што је незабиљежен скандал у савременом свијету и најдиректнија увреда и ругање српском народу који је изгубио преко милион становника у борби против планетарног нацистичког зла.

Када су Срби у питању, у Црној Гори је дошло до масовног и систематског кршења и суспензије готово свих права записаних у међународно-правним документима о људским правима и слободама, а да би се такво стање легализовало, за њихово кршење се оптужују жртве, то јест Срби. Да би ствар била увјерљивија, њихови овдашњи заштитници у већ поодмаклом процесу легализације тог стања обилато користе помоћ појединих организација за заштиту људских права из Србије, што је невиђени цинизам.

Да речено није без основа, најбоље свједочи чињеница да у наше вријеме по Црној Гори све чешће освићу пароле из доба нацистичке НДХ „Србе на врбе”. На спортским утакмицама се скандира и по зидовима зграда исписује „убиј Србина”, и „убиј, закољи да Србин не постоји”. Могу се чути и прочитати још теже поруке испуњене безочном мржњом према свему што је српско. Једном ријечју, као да држава према српској популацији перманентно потхрањује мржњу која у одређеним тренуцима подсјећа на мржњу нациста према Јеврејима. У Црној Гори се на тренутке ствара атмосфера слична оној из минхенских пивница.

Нијесу ријеткост ни физички напади на Србе у Црној Гори, организовани физички атаци на њихове породице, њихову дјецу и имовину.

О свему казаном заштитници људских права ћуте.

Ако је ишта данас Србима у Црној Гори заједничко, онда су то општа несигурност и забринутост због укупног положаја.

Србима у Црној Гори пријети асимилација.

Оваквом стању, ми Срби се морамо организовано супротставити, јер је то питање нашег опстанка.

КАКО МИЈЕЊАТИ ПОЛОЖАЈ У КОЈЕМ СЕ СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ САДА НАЛАЗЕ

На основу релевантних међународно-правних докумената о људским правима и слободама: Универзалне декларације о људским правима (1948), Међународног пакта о грађанским и политичким правима (1966), Међународног пакта о економским социјалним и културним правима (1966), Декларације о правима припадника националних или етничких, вјерских и језичких мањина (1992), Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације (1965), Права припадника националних или етничких вјерских и језичких мањина - извјештај генералног секретара УН (2000), Универзалне декларације УНЕСКО о културном диверзитету (2001), Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (1950), Европске повеље о регионалним или мањинским језицима (1992), Оквирне конвеције за заштиту националних мањина (1995), Препорука Парламентарне скупштине Савјета Европе 1134 (1990) о правима мањина, Препорука Парламентарне скупштине Савјета Европе 1777 (1992) о правима мањина, Препорука Парламентарне скупштине Савјеул Европе 1255 (1995) о заштити права национални мањина, Препорука Парламентарне скуштине Савјета Европе 1285 (1996) о правима националних мањина, Препорука Парламентарне скупштине Савјета Европе 1300 (1996) о заштити права мањина, Препорука Парламентарне скупштине Савјета Европе 1345 (1997) о заштити националних мањина, Препорука Парламентарне скупштине Савјета Европе 1492 (2000): Права националних мањина, Препорука Парламентарне скупштине Савјета Европе 1539 (2001): Европска година језика и других сличних докумената;

у циљу давања нашег пуног доприноса грађанском концепту мултинационалног, мултикултурног и мултиконфесионалног друштва;
поштујући искуства и стандарде најразвијенијих демократских држава;
у тежњи да свој положај у Црној Гори ријешимо на миран, демократски и цивилизован начин;
залагаћемо се и свим цивилизованим средствима недоступно борити за остварење сљедећих циљева:
а) за уставно-правно дефинисање положаја Срба у Црној Гори као конститутитивне националне заједнице;
б) за уставно дефинисање српског језика и ћириличног писма као службеног;
в) за пропорционалну заступљеност Срба у свим институцијама система у складу са резултатима пописа становништва;
г) за културно-просвјетну аутономију;
д) за систем специјалних веза са Србијом;
ђ) за право на национална обиљежја и њихову јавну употребу.

а - УСТАВНО-ПРАВНО ДЕФИНИСАЊЕ ПОЛОЖАЈА СРБА КАО КОНСТИТУТИВНЕ НАЦИОНАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

Дефинисање уставно-правног положаја српске заједнице у Црној Гори неопходно је због двије необориве чињенице.

Прво, у укупном збиру држављана Црне Горе највише има Срба. Од око 270.000 држављана Црне Горе који живе у Србији, њих свега 69.000 изјаснили су се као национални Црногорци, а остали су Срби. Кад се тај број сабере са бројем Срба који живе у Црној Гори, добија се бројка од око 400.000 Срба који су држављнаи Црне Горе, што је за преко 100.000 већи број од броја националних Црногораца, али и неупоредиво већи број од.свих других националних заједница у Црној Гори. Због те чињенице у будућем уставу Срби морају добити мјесто конститутивног народа.

Друго, то је потребно и због историјског права српског народа. У важећем црногорском уставу полази се од „историјског права црногорског народа”, чиме се дискредитује исто ти, у историјском смислу још утемељеније право за српски народ. Они Срби, који су у Књажевини Црној Гори пописани 1909. године (95% укупне полиције) су заједнички скорашњи преци данашњих Срба и данашњих националних Црногораца.

б - УСТАВНО ДЕФИНИСАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЧНОГ ПИСМА КАО СЛУЖБЕНОГ

Према резултатима посљедњег пописа становништва, 63% популације у Црној Гори говори српским језиком.

И поред те чињенице црногорски званичници већ дуже вријеме најављују уставно дефинисање „црногорског” као службеног језика, иако тај језик у лингвистичком смислу не постоји. О каквом насиљу се у овом случају ради, сувишно је говорити.

Ћириличном писму у постреферендумској Црној Гори пријети затирање. Ћирилица је од вајкада писмо српског народа на простору данашње Црне Горе док су латиницу користили римокатолици, и то не увијек. Ћирилице, упркос тој чињеници, у јавној употреби данас у Црној Гори готово да више и нема. Због тога, под уставним дефинисањем српског језика и ћириличног писма као службеног подразумијевамо:

- дефинисање уставно-правног положаја српског језика у складу с резултатима пописа становништва и равноправан уставно-правни положај ћирилично писма;
- равноправност ћириличног писма у васпитно-образовном систему;
- равноправност ћириличног писма у средствима јавног информисања;
- равноправност ћириличног писма у писању државних аката;
- равноправност ћириличног писма у истицању имена улица, тргова, булевара, градова, села, области, фирми и сл.

Историјске разлоге за ове захтјеве српског народа у Црној Гори није потребно елаборирати јер су они опште познати.

в - ПРОПОРЦИОНА ЗАСТУПЉЕНОСТ СРБА У СВИМ ДРЖАВНИМ ОРГАНИМА У СКЛАДУ СА РЕЗУЛТАТИМА ПОПИСА

Пропорционална заступљеност Срба у свим државним органима у складу са резултатима пописа мора постојати из разлога националне социјално-економске и културно-просвјетне обесправљености Срба, побројаних у одјељку „Положај Срба у постреферендумској Црној Гори”.

Наш захтјев је да на нивоу Републике у свим државним органима, у складу с резултатима пописа становништва, буде 32% Срба и да у свим органима на нивоу локалне самоуправе буде Срба процентуално онолико колико их процентуално има по попису становништва на територији конкретне јединице локалне самоуправе.

г - КУЛТУРНО-ПРОСВЈЕТНА АУТОНОМИЈА

Културно-просвјетна аутономија подразумијева сљедеће:

- право на основно, средње и високо образовање искључиво на српском језику, са посебним наставним програмима из српског језика и књижевности, те националне историје и историје умјетности;
- право на посебан студијски програм из српског језика и књижевности и посебан студијски програм из српске националне историје на државном Универзитету Црне Горе;
- право на посебне уџбенике из историје, историје умјетности и српског језика и књижевности, чији ће аутори бити провјерени српски стручњаци;
- право на православну вјеронауку у школама;
- право на вјероисповиједање у канонској православној цркви;
- право на дневне и периодичне листове и часописе, телевизијске и радио-станице;
- право на српски културни центар;
- право на српски народно позориште;
- право на српски издавачки завод;
- право на националне научне институције: српски историјски институт и институт за српски језик и књижевност;
- право на српски педагошки завод;
- право на формирање одјељења Српске академије наука и умјетности, Матице српске и Српске књижевне задруге.

д - СИСТЕМ СПЕЦИЈАЛНИХ ВЕЗА СА СРБИЈОМ

У историјском и сваком другом смислу и Црна Гора и Србија су матичне државе српског народа. Због ове чињенице, неопходан је за Србе у Црној Гори систем специјалних веза са Србијом, као један од видова заштите нашег националног идентитета. Осим тога, у Србији живе наша браћа и сестре, наши најближи рођаци који су држављани Црне Горе и у њој их има колико и у Црној Гори. Због свега реченог, међу државна граница између Црне Горе и Србије пролази кроз живи организам нашег народа, па је неопходан систем специјалних веза са Србијом који подразумијева:

- двојно држављанство у Црној Гори и Србији за све Србе држављане Црне Горе;
- право гласа у Црној Гори за све њене држављане, у складу са духом и одредбама Резолуције 1459 (2005) Парламентарне скупштине Савјета Европе о правима држављана од 24. јуна 2005. године;
- сва остала права у Црној Гори и Србији која произилазе из статуса држављана Црне Горе и држављана Србије.

ђ - ПРАВО НА НАЦИОНАЛНА ОБИЉЕЖЈА И ЊИХОВУ ЈАВНУ УПОТРЕБУ

Срби у Црној Гори својом националном заставом сматрају црвено-плаво-бијелу тробојку с двоглавим бијелим орлом Немањића и круном на њеној средини. Ово из разлога што је у питању застава која свједочи наше нераскидиво духовно јединство са цјелином српске популације на Балкану, што она чува нашу историјску свијест и нашу духовну вертикалу, као и због чињенице да ту заставу наши сународници у Црној Гори већ користе као своју приликом разних свечаности (на свадбама, разним културно-умјетничким манифестацијама и сличним окупљањима).

Својом националном химном сматрамо пјесму краља Николе Петровића „Онамо, намо”, јер је то била химна наших предака, јер у себи садржи све елементе нашег националног идентитета (хришћанско-немањићко-косовску завјетну мисао), јер је из традиције светородне лозе Петровића и као таква она на најбољи начин изражава нашу историјску и сваку другу укоријењеност на простору данашње Црне Горе.

Због свега овога, захтијевамо од државе институционализацију нашег права на јавну употребу ове заставе и ове химне као наших националних обиљежја.

ЗАВРШНИ ДИО

Срби у Црној Гори не траже за себе ништа што угрожава права других у Црној Гори. Тражимо само оно што је наше неотуђиво право и што нам и по Божјој и по људској правди припада. За све што тражимо имамо упориште у међународним документима о људским и мањинским правима и све је утемељено на најбољим цивилизацијским достигнућима савремених демократских друштава. Убијеђени смо да је у завађеној и подијељеној Црној Гори ово једини пут за остварење, од стране државе прокламованог мултинационалног, мултикултурног и мулитконфесионалног склада, као врхунског циља којему сви треба да тежимо. Као народ са дванестовјековним историјским памћењем и као људи који живе у Европи 21. вијека, желимо безусловно, уставно-правно остварење ових наших захтјева.

У супротном, као народ бићемо приморани да постреферендумску Црну Гору без обзира на њено међународно признање, признамо онолико колико она буде признала нас у смислу институиционализације ових наших захтјева. У том случају борићемо се за њену добробит онолико колико се она буде борила за нашу, за њен опстанак тачно онолико колико се она буде борила за наш, јер држава и државна власт постоје због држављана, који нијесу само прости збир појединаца стављен на располагање државној власти за извођење идеолошких експеримената над њима, већ заједница слободних личности које посједују, како лични, тако и колективни културни духовни идентитет.

ДЕКЛАРАЦИЈА О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Kада је ријеч о борби за статус Косова и Метохије и Срба у њему, вријеме је да се вратимо Предању и Косовском Завјету, који није ништа друго до прихватање Христових ријечи „Иштите најприје Царство Божије и Правду Његову а све остало ће вам се придодати”. Дакле, то је доживљај историје као подвига („нека буде што бити не може”) у коме се људи боре на Христов начин, бирајући пут правде, истине и слободе, без обзира на жртве, пут непролазних духовних вриједности чије је оличење Царство небеско.

Оно што је Јерусалим за Јевреје, то је за нас Србе Косово.

Тамо су наши најдубљи коријени.

Косовом су дисали и мислили наши преци кроз вјекове, Косовом и ми дишемо и мислимо. Због тога се с Косовом и Мешохијом, метохом Пећке Патријаршије која је мајка свих наших цркава, не смије трговати.

Владика Раде наша историјска прегнућа назвао је васкрсењем из косовске гробнице. Он је, по ријечи пјесника „престворио косовску легенду и Косово попео за још једно небо”.

Косовска мисао је историјски темељ Црне Горе, она је најтврђи темељ нашег постојања. Због тога се никада и ни по коју цијену не можемо и нећемо одрећи Косова и Метохије.

Напротив, бранићемо нашу духовну колијевку оним методама и средствима која у том светом послу буде користио сав српски народ. На то нас обавезује и чињеница да је Метохија некада била саставни дио државне територије Црне Горе, као и да је у њој све до 1999. године живио велики број наших држављана који су тада побили и са њихових огњишта протјерали великоалбански терористи.

Не можемо очекивати од међународне заједнице да нам сачува Косово и Метохију ако сами не покажемо да га се никада нећемо одрећи.

„Нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке”.

Ако се деси да нам свјетски моћници, мимо права и правде, на голу силу отму земљу коју су наши свети преци „од неба купили”, наш завјет потомцима биће - ВРАТИТЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ.

Подгорица, августа 2006. године

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."