Српско народно вијеће за разлику од бројних парламентарних и ванпарламентарних партија, као и стотинак невладиних организација у Црној Гори, организовала је у салону "Рибнице" у Подгорици 25. јуна 2008. године округли сто на тему "НАТО и Црна Гора - одбрана или окупација".

Предсједавајући округлог стола

Предсједник СНВ Момчило Вуксановић изјавио је да је намјера да се грађанима Црне Горе предоче све предности и мане уласка у НАТО савез.
- Учествоваће истакнути познаваоци теме, представници парламентарних странака и невладиног сектора. Позвани су представаници министарстава одбране и иностраних послова, али и међународних организација и дипломатских мисија у Црној Гори - рекао је Вуксановић.

Слиједећи вољу и расположење близу 70% грађана Црне Горе који се противе уласку Црне Горе у ову војну алијансу, Српско народно вијеће је схватајући такву вољу и организовало овај научни скуп који је недвосмислено потврдио да Црној Гори није мјесто у НАТО-у посебно зато што се томе супротставља већинска Црна Гора.

Посебно је наглашено да црногорска власт не смије у кругу само владајуће коалиције, Демократске партије социјалиста и Социјалдемократске партије и неколико албанских партија, одлучити о њеном чланству у НАТО. Уколико то жели, власт би такву намјеру морала провјерити на народном референдуму, јер је само глас и одлука народа легитимна.

Међу учесницима су и академик Коста Чавошки, др Лука Кастратовић, војни аналитичар Мирослав Лазански, Милован Дрецун, предсједник Удружења бораца ратова од 1990. године Радан Николић, предсједници партија СНП Срђан Милић, ДСС Ранко Кадић, као и представници Народне странке.

Мирослав Лазански и Академик Коста Чаошки

КОСТА ЧАВОШКИ

ЦРНОГОРСКИ БАШИБОЗЛУК НА РАТИШТИМА АТЛАНСКОГ ПАКТА

Данашња Црна Гора изузетна је и по томе што се у њој велике и далекосежне одлуке доносе скоро без икаквог промишљања. Једна од њих је чврста решеност црногорског и политичког вођства да Црну Гору уведе у Атлански пакт баш у тренутку када је он на тешким искушењима у далеком и за живот опасном Авганистану. То се најпре правда олаким предвиђањем да ће црногорска државност и територијални интегритет бити боље заштићени у оквиру ове изузетно моћне војне организације. Нама остаје да проверимо да ли су та предвиђања поуздана.

Један од редовних послова државне оружане силе, који је некада обављала војска а сада поглавито полиција, јесте контрола државних граница. Својевремено ми је генерал Небојша Павковић објашњавао да Црна Гора, која има релативно велику териротију а само 656.000 становника, има скоро нерешив задатак контрле државних граница, како на копну тако и на мору. У време када је војска Црне Горе и Србије била заједничка, границу Црне Горе према Босни и Херцеговини, Хрватској, у територијалним водама и према Албанији обезбјеђивало је око хиљаду војника. Сада је та граница знатно дужа јер се Црна Гора граничи не само са Србијом и са самозваним Косовомса. Да ли је Црна Гора са 656.000 становника уопште кадра да обезбеди бар хиљаду припадника пограничне полиције, која би чувала и контролисала државне границе? Очигледно није. А да ли ће то уместо црногорске полиције чинити Атлански пакт? Његовим челницима то наравно не пада на памет, јер већ девет година од 1999. Атлански пакт не брани ничије границе него их повремено нарушава, као што је то учинио агресијом на Савезну Републику Југославију. Друго очекивање црногорских главара јесте да ће територијални интегритет Црне Горе бити боље заштићен под окриљем Атланског пакта. Да ли је баш тако? Да бисмо одговорили на ово питање треба најпре испитати које то суседне државе имају територијалне претензије на делове, а можда и целу Црну Гору. При том треба имати на уму да ниједна озбиљна држава не изражава јавно претензије на територију суседне државе, него их у највећој тајности крије да би их обелоданила тек када их остави. Отуда се територијалне претензијеполитичара, интелектуалаца идругих јавних личности у личном својству, обављених књига, написа и изјава у новинама и електронским медијима и процена домаћих и страних аналитичара.

На основу ових посредних доказа више је него сигурно да садашња Албанија и њено вођство имају претензије на стварање такозване велике Албаније која би обухватала Косово и Метохију, Бар, Улцињ, Плав и Гусиње у Црној Гори, западну Македонију и северни Епир познатији у Арбанаса као Ћемелија, а можда и Медвеђу, Прешево и Бујановац на југу Србије. То је наравно дугорочан и крајњи циљ који се никад као такав не изражава,  него се само у датом тренутку обелодањују и остварују делови тог наума који у крајњој линији воде остварењу тог крајњег циља. То се лако може показати и доказати.

Тако се, рацимо, присаједињење Косова и Метохије остварује у неколико узастопних епата. Прва је била агресија Атланског пакта на Савезну Републику Југославију 1999. године. Други је издвајање Косова и Метохије из државног поретка Србије и Савезне Републике Југославије и стављање ове српске покрајине под јурисдикцију Уједињених нација. Траћа етапа је образовање косметских државних установа, а четврта је успостављање самозване независноти Косова и Метохије. За Арбанасе је постојање две албанске државе у овом часу само привремено, прелазно решење, да би се за пет, десет или петнаест година врло уверљиво тврдило да није праведно да један народ живи у двема независним државама, те да се његова воља изражена на плебисциту мора поштовати и прихватити. За Европску унију тада, баш као и сада када је проглашена независност Космета, то бити уверљиво објашњење.

На исти начин Арбанаси наступају у Македонији, само што у односу на косметске Арбанасе заостају бар три претходне етапе. Најпре су се изборили за потпуно равноправан статус свог језика, а затим су издејствовали и промену Устава којом су добили конститутивност. Остало је још да се територијализују, па да и они крену путем сецесије.

У Црној Гори Арбанси су се најпре залагали за одвајање Црне Горе од Србије, пошто само у независној Црној Гори могу извршти своје кључне задатке који су им поверени у оквиру ширег националног програма. Како је њиховим гласовима добијена већина на тзв.референдуму о државној независноти, чиме су задужили владу Црне Горе да приизна независност Космета. Кад то постигну захтеваће да поред културно-просветне аутономије, коју већ имају добију какву-такву териротијалну аутономију Бара, Улциња, Плава и Гусиња, а евентуално и право вета у некаквом већу националних заједница у Скупштини Црне Горе. Како је за малу Црну Гору и Албанија велика сила, а са Косметом и суперсила, када се за то укаже повољна прилика, а међународни чиниоци буду благонаклони, Арбанаси у Црној Гори наћи ће неки повод да се побуне и позову своју браћу из Албаније и Космета да их "ослободи" од неправде и насиља црногорских власти.

Претензије Хрватске на териротију Црне Горе су рафинираније. Док Арбанаси хоце да једноставно отму делове Црне Горе, циљ Хрватске је и далекосежнији и већи. Њен циљ, као и циљ Ватикана, јесте да најпре поунијате православне становнике Црне Горе који се јавно више не изјашњавају као Срби, како би од таквих конвертита већ у другој, а најкасније у трећој генерацији направили католике које не могу више бити ништа друго доли Хрвати. Следећи потез било би успостављање аутокефалнсоти Српске православне цркве у Црној Гори, како би и православни Срби кренули путем унијаћења. Другим речима, крајњи циљ је преобраћање правосланих најпре у унијате, а потом у католике да би се напослетку тзв. Црвена Хрватска, то јест Црна Гора, присајединила својој матици.

Маколико ове процене биле хопотетичке, оне се могу не само извести из политике коју Ватикан вековима води према православнима него и из службених радњи хрватске власти. Ваљда је свима познато да хрватско министарство просвете одобрава уџбенике за основне и средње школе, а на уђбенику хрватке повијести за средњу школу, који се пре две године појавио и на београдском сајму књига, на корима се налази фреска из црквице у Стону са ликом првог српског краља Михаила, владара Диоклије, који је 1077. године крунисан по латинском обреду, две године пре хрватског краља Звонимира. Али, дакле, хрватска влада својата Михаила и његову Диоклију неразлучиви део хрватске повијести, зар то није потврда данашњих претензија Хрватске на тзв. црвену Хрватску, то јест Црну Гору.

Коначно, ваља испитати лојалност муслимана у црногорском делу негдашњег Новопазарског санџака према Црној Гори. За сада се они углавном изјашњавају као муслимани. Али одмах ваља поставити питање шта ће значити њихово изјашњавање као Бошњаци или Босанци, како то већ у знатном броју чине у српском делу нагдашњег Новопазарског санџака. Да ли ће такво саморазумевање њиховог идентитета значити да су и даље лојални Црној Гори или су, пак, лојални некој другој држави.

Па да закључимо. Ссви припадници националних и верских мањина листом су гласали за одвајање Црне Горе од Србије, али нико од њих неће бити лојалан Црној Гори када се буде доводио у питање њен територијални интегритет, јер ће за њих садашња Црна Гора бити само транитна станица.

Напослетку се поставља питање да ли би евентуални улазак у Атлански пакт учврстио и одбранио територијални интегритет Црне Горе. За почетак послужићемо се аналогијом са Македонијом. Иако је Македонија ставила на располагање Атланском пакту базу у Криволаку и примила већеи контигент његових трупа са свим могућим привилегијама и имунитетима, то нимало није допринело очувањеу њене целовитости. Напротив, Атлански пакт је спречио македонску војску да војнички порази арбанашке терористе, а потом је заједно са Европском унијом натерао македонску владу да промени Устав, чиме је отворен пут потоње федерализације Македоније. И све те велике и на дужу стазу веома ризичне уступке Арбанасима учинила је македонска влада, а да није формално ушла ни у Атлански пакт ни у Европску унију, као што није добила никаква јемства за очување свог територијалног интегритета. Македонија чак има мањи контигент својих војника у Босни и Херцеговини, па јој ни то није помогло када је посреди очување њеног уставног поретка и територијалне целовитости. Па да закључимо: ако Атлански пакт није подрзао него је заправо поткопао уставни поредак и територијални интегритет Македоније, зашто би са Црном Гором поступао другачије?

То се и на други начин може показати. Ако новопечене Црногорце упоредимо са народима који их окружују лако ћемо се уверити да су америчкој влади, која је водећа сила у Атланском пакту, сви ти народи, изузев Срба, милији и дражи од поменутих Црногораца. Арбанаси на Космету и у северној Албанији су једини муслимани на свету који воле Американце. Па зашто би Американци давали предност тзв.Црногорцима у односу на Арбанасе и Црној Гори у односу на Албанију и њене територијалне претензије, кад у поменутим Црногорцима нема никакве љубави према било ком другом осим према себи самима? Муслимани у Босни и Херцеговини сигурно не горе у љубави према Американцима, али пружају прилику америчкој влади да покаже свету да она напада и убија само муслимане терористе, а да притоме муслимане-питоме само према Американцима - не само што повлашћује него им и ствара државу. Коначно, што год ми мислили о Хрватима и њиховој држави, они су се показали као озбиљан народ и добро уређена држава. А Американци то умеју да цене.

Коначно, црногорски главари ће рећи да ће америчка влада и Атлански пакт сигурно бранити територијални интегритет Црне Горе од претензија суседних земаља, пошто ће им за узврат понудити ретне луке, копнене базе и аеродруме за све војне операције. Невоља је, међутим, у томе што америчка влада и атлански пакт све то могу добити, а да баш ништа не понуде за узврат. И што би се силници овога света према било ком осећали обавезним.

Како, дакле, Црна Гора и новопечени Црногорци баш ништа не могу добити од Алтанског пакта чак и ако би пузећи ушли у њега на мала врата, поставлја се питање шта Атлански пакт може добити од Црне Горе? Може најпре добити поморксе базе, иако су хрватске луке много боље. Може добити на располагању део подгоричког аеродрома и копнене базе у случају да планира ратна дејства у Србији и Босни и Херцеговини. Коначно, може добити бар две стотине црногорских војника за далеке и погибељне операције у Авганистану, а можда и у Ирану. А то би америчка влада топло поздравила. Јер, кад уместо америчког војника буде рањен или погине црногорски војник, то мање боли и, што је још важније, знатно мање кошта. Па ако америчка влада све то може добити и без пријема Црне Горе у Атлански пакт, зашто би уопште позивала Црну Гору да уђе у ту међународну војну организацију? А и да не помињемо даље отежавање начина одлучивања у оквиру војне структуре Атланског пакта, пошто се најваћније одлуке доносе једногласно, дакле, и уз пристанак Црне Горе ако и она постане чланица.

Срећом да и за овај проблем постоји спасоносно решење које бисмо били ради да предложимо црногорским главарима. Реч је о решењу које се практиковало у оружаној сили Отоманског Царства. Турски султани имали су војне јединице различитог ранга и обучености. На самом врху били су јаничари, који су ступали у борбу само ако је исход био неизвестан, па је ваљало задати пресудан ударац. Иначе, у напад је први кретао башибозлук, јединице скупљене с коца и конопца које су улазиле у рат превасходно због пл>ачке и чији се животи нису нимало штедели. Тако нешто је управо потребно Атланском пакту, нарочито у Авганистану. Уместо да у првим редовимапротив талибана буду амерички или енглески војници, чија смрт много кошта а и изазива озбиљне политичке проблеме у Сједињеним Државама, односно Великој Британији, ту уважену господу треба држати у позадинској резерви, док би на саму борбену линију, поред румунских, бугарских, пољских, арбанашких или бошњачких војника, требало упућивати црногорске ђетиће који ће за мале паре радо гинути под америчком заставом.

Топло се надамо да ће овај мој скромни прилог бити одмах уврштен у тезе научну дисциплину која изазива све веће интересовање у свету - у тзв. монтенегрисстику.

25. јуна 2008. године

Представници Кине и САД

Генерал др Лука Кастратовић

Представници британске амбасаде

Милан Радовић, Радан Николић и група учесника

Учесници скупа

Учесници скупа

и хоће то 2009.

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."