Пише: ВЛАДИМИР МАКСИМОВИЋ
За Српске новине ЦГ

Живимо у времену нерешеног српског питања. Бројни „мејнстрим“ аналитичари преиспитују свакодневно разне околне теме плашећи се или незнајући да је основно питање поробљавање српског духа и онемогућавање статуса јединства српског народа после рушевина Југославије.

Огромна машинерија натоизованих личности се бави одбраном интегритета Независне Огромне Хрватске, Авнојевске БИХ и раздробљавањем Србије. Већина то ради из страсти и мржње према Србима као народу. Посматрајући та домаћа србофобска имена схватићемо да се иза њихове грађанштине крије морална прљавштина јер су то особе друге нације, друге вере, другог порекла, из мешаних бракова, ниског порекла веома цењеног у структурама Брозове диктатуре. Иако је то видљиво ми смо таоци социолошког феномена „развлашћене већине“.

Пише: МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ

Алијанса са новим глобалним партнерима, Црном Гором и БиХ. Звучи то доста гордо. Подгорица може алијанси да понуди до 50 војника за неке мисије НАТО-а у свету. Војно, то је безначајно мада симболички повећава број држава које су уз Америку. И то би било све.

Пише: ДРАГАН ВИДАКОВИЋ

После краћег затишја, приватизовани недељник НИН је драстично променио своју уређивачку политику и отворено кренуо да преваспитава своје заблуделе читаоце, а како то ради најбоље се може видети увидом у чланак “Мера односа” (НИН бр. 3069), аутора из тима ISAC фонда (International and Security Affairs Centre) чији је главни циљ “Да допринесе трансформацији српског друштва на његовом путу ка интеграцији у Европску унију и НАТО”, а све то уз помоћ “врхунских стручњака млађе генерације”, које су иначе некада називали експертима, све док та звучна титула није искомпромитовала. Један од инструмената ISAC фонда је: “Подизање нивоа јавне свести: ИСАЦ програми подизања нивоа јавне свести имају за циљ да помогну обичном грађанину Србије да направи избор за евроатлантску будућност Србије, заснован на познавању и информисаности.”

Пише: РАЈО ВОЈИНОВИЋ
За Српске Новине ЦГ

Поводом скупа Народне странке «Срби - државотворни народ у историји Црне Горе», Подгорица, 25. новембра 2009. године

Одређивати другоме идентитет у 21. вијеку је, најблаже речено, неозбиљно. Ко сам ја да вама одређујем ваш идентитет и ко сте ви да мени одређујете мој идентитет? О идентитету може да одлучује само његов непосредни носилац и нико други. Не, дакле, МИ, поготово не у туђе име, већ ЈА, ТИ, ОН, свако од нас појединачно, и само у своје име. Ни наука то не може да чини; она само може да констатује постојање неког идентитета и да онда изучава околности и факторе који су довели до његовог успостављања. Навешћу само један из океана примјера који поткрепљују ову тезу. Свима нама је добро позната чињеница да је, рецимо, Јово Капа син доктора богословских наука и професора Цетињске Богословије. Па и поред тога што је рођен у таквој породици и што је и сам примио Свету тајну крштења, Јово Капа одавно није православни хришћанин. Јер је он сам у једном тренутку тако одлучио. Јова, господо, а не мене који то јесам, убиједите да је православни хришћанин.