Под притиском интересних група

Став

петак, 10 септембар 2010 10:38

Пише: Слободан АРСЕНИЈЕВИЋ

Државни и приватни универзитети – по чему (не)треба да се разликују

Министарство просвете није направило регистар наставника, а било је дужно да то учини

Почетком овог века, у одсуству јасне државне стратегије у високом образовању, основани су многи приватни факултети и универзитети. Основани су у време када нису били дефинисани критеријуми за њихово оснивање, када нису постојали стандарди које мора да задовољи једна високошколска установа.

У истом периоду, у сличним околностима, државни универзитети били су инертни – са застарелим студијским програмима, без амбиција да их било ко мења, наставни кадар није подмлађиван или је то чињено без јасних критеријума. Многи млади људи напуштали су земљу, јер у таквим околностима нису имали перспективу за научноистраживачки рад и универзитетску каријеру. Данас можемо да закључимо како је наставни кадар махом стар, и на државним и на приватним факултетима.

Закон о високом образовању (2005) и Стандарди о акредитацији високошколских установа (2006) подстакли су факултете и универзитете да се сусретну са критеријумима европског образовног простора. Амбициознији су први кренули у „велико спремање”. Они мање амбициозни, већином приватни факултети, сматрали су да ће све остати у истим оквирима и после акредитације, руководећи се народном изреком: „Свако чудо за три дана”. Надали су се да ће их та „пошаст” мимоићи, остављајући их на миру у жељи за остваривањем профита.

Акредитација је, без обзира на све мањкавости и промашаје, била позитиван процес. Али успела је делимично. Зашто? Пре свега, није било координације између субјеката одговорних за њену потпуну реализацију.

Министарство просвете није направило регистар наставника, а било је дужно, по закону, да то учини.

Национални савет за високо образовање притискале су интересне групе – пре свега оне са приватних универзитета. Чланови савета нису заокружили стратегију, нису дефинисали национални оквир квалификација, бавили су се сами собом.

Професори државних универзитета, неретко су хонорарно запослени на неком (или на неколико) приватних универзитета. Тако су осигуравали своју егзистенцију, али без амбиција да прихвате ново, непрестано пружајући латентни отпор реформи високог образовања.

Како даље? И државни и приватни универзитети (јер власништво је неповредиво) пре свега морају да теже квалитету и морају да финансирају квалитет.

Квалитетом студија, студијских програма, мора се стварати квалитет знања свршеног студента. Потребно је мање мислити о профиту који се ствара само уписом великог броја студената који плаћају високе школарине.

Једини исправан пут побољшања оваквог стања на универзитетима је њихова непрестана и екстерна контрола.

(Аутор је ректор Универзитета у Крагујевцу)

Политика

Коментари

Додај нови

< Претходна		Сљедећа >

Посљедње
Најчитаније
Ријеч уредника
СРПСКА НОВИНА У СВАКОМ ДОМУ
Призивајући на себе и на све Србе у Црној Гори, Србији, Републици Српској и дијаспори благослов Светог Василија Острошког, чланови редакције интернет-портала «Српске новине – Црна Гора» управо на његов празник крећу у медијски бој у одбрану српске самосвијести у постреферендумској Црној Гори.
ОПШИРНИЈЕ

Видео снимци

Добрића Ерић говори "Песму о дечаку" у Српском културном центру

У жижи

Дaвитељи деце

Већина учитеља и професора су резервни родитељи ђацима. Међутим, као у свакој професији, тако се и у тој васпитачкој могу срести себични бахати људи. Бањалучки филозоф др Ненад Сузић објавио је рад о злостављању ученика које та шака јада међу „оплемењивачима” деце и омладине испољава у својим свакодневним сусретима са младим душама...