Пише: ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ – МЕДИЋ

На основу вишегодишњег вишестраног истраживања феномена ''Сребреница'': прегледајући и анализирајући хиљаде валидних докумената војних, судских, цивилне власти, досијеа хашког тужилаштва и одбране неколико оптужених; из ризнице тзв. невладиних организација и удружења, прочитавши готово све доступне књиге на тему сребреничке голготе српског народа, од почетка рата до данас, али и много више књига о муслиманским судбинама; пратећи синхронизоване квазиправне и политичке промоције случаја ''геноцид у Сребреници'' на Балкану и којекуда по светским метрополама; прегледајући бројне документарне записе, исповести и филмове; боравећи небројено пута у Подрињу, водећи неописиво болне разговоре са десетинама страдалника и сведока страдања српског народа, али и муслимана; учествујући у научним скуповима, на петровданским манифестацијама и посматрајући обележавање 11. јула 1995. године, посебно у свету, а онда и у Србији и БиХ, па посебно пратећи медијске одјеке тих догађаја у протеклих пет година, закључно са овогодишњим – дошла сам до дефинитивног закључка да су ''богови рата'', приликом формулисања својих интереса уписали Сребреницу у разорни балкански сценарио, са прецизним циљевима и намерама.

Намера твораца Новог светског поретка, у овом случају, јесте да формирају државу Муслиманију (или обнове Отоманску империју) на Балкану, да би њоме могли манипулисати у регулисању својих интереса лидери Европске уније и Сједињених америчких држава и – најбогатијих владара муслиманског дела света! Одлучили су да на путу остварења тог циља, прогоном истине формирају најмонструознију оптужницу, истовремену пресуду, са бесрамним системом доказивања, да су Срби, односно припадници Војске Републике Српске извршили геноцид над муслиманима. Те да је и сама Република Српска геноцидна творевина. На ратне злочине применили су појам који је ненаучан и противправни.

Појам - ''Сребреница, 11. јул 1995.'', једино је могао имати неки други датум у том ратном сценарију. Јер, откуд се то одмах, исте године, баш у толикој мери и по десетинама земаља (католичким и муслиманским) по свету, тако организовано и мултимедијално, мултикултурално, мултиполитички, мултисоцијално (ма шта то све значило) на највишим нивоима власти – пробудила тако снажна жеља за саучешћем са наводно хиљадама убијених муслиманских жена и дечака од српског геноцида, и то одмах, и пре него се десио тај 11. јули! Тај ''геноцид'' је уписан у историју још 1994.године у књизи наводног аутора, а доказаног злочинца Насера Орића! Од тада се најстрашнији, најнемилосрднији и најлицемернији пројекат стављања Срба на историјски стуб срама, од стране најмоћнијих светских политичких, економских, истовремено и верских центара и појединаца света, одиграва пред лицем (још увек) занемеле савести човечанства!

Да није тако, зашто би се, тако олако поигравали историјом и судбинама истински страдалих, пре него што су се реално документовано, научно и професионално утврдиле све сребреничке околности, чињенице и бројеви, од стране оних којима је то професија и дужност,!? Оснивањем тзв. трибунала у Хагу још 1993. године стављена је у погон хипокризија права, а на сцени су они који су за сада неприкосновени владари-диктатори у политици, судству, војсци, историографији ...

...

И ове године 11. јула десила се у Поточарима у Меморијалном центру, манифестација посвећена сећању на геноцид у Сребреници, као завршница планетарног програма, прецизно осмишљеног и функционално постављеног, бројним политичким догађајима, протестима, али и пројекцијама наручених филмова, изложби фотографија и промоција књига које подастиру пресуду о геноциду и занемаривању страдалих Срба! (Овај програм проширен је ове године, тако што је у Уједињеним нацијама, у присуству Бан Ки Муна, минутом ћутања 12. јула одата пошта страдалим муслиманима у Сребреници! Само – муслиманима!)

На спомен гробље у Поточарима сливали су се и ове године учесници прецизно организованог ''Марша мира''; па уз нове, паперјасте тежине, зелене сандуке у којима се врши колективна сахрана нових имена, уз учешће најављених 50.000 родбине и пријатеља; затим, делегације највишег политичког ранга из Србије, Црне Горе, Словеније и Турске, изасланик америчког председника Обаме и други.

Медији су објавили да је укопано још 774 посмртних остатака муслимана и један Хрват. По регистру овог меморијалног центра, сада је овде сахрањено укупно 4.524 муслимана. Познато је да међу њима има и већ више од стотине оних који су страдали у време рата, оних чије су породице желеле да се ту сахране а умрли доцније, има и живих који долазе на изборе или примају пензије... Али, то већ не иде у прилог задатој бројци између одам и десет хиљада ''побијених уСребенци 11 јула 1995. године, коју су заковали диктатори у оптужници и пресудама изреченим већ у Хагу!

...

Харис Силајџић је ту, на гробљу у Поточарима, насељу које припада Републици Српској, пред камерама света, захтевао на сав глас: ''Очекујемо да Европска унија постави захтев Парламентарној скупштини БиХ да усвоји предложени закон о забрани порицања холокауста и геноцида''! Ваљда би се тај закон односио на овакве као што сам ја, а потом је српској страни поручио да још није довршен процес доказивања геноцида (наравно – према муслиманима!) на читавој територији БиХ! То значи да се спремају нове оптужнице за (не)учињена дела. Упркос таквим захтевима и претњама, власти Републике Српске одлучиле су да преиспитају ранији Извештај о злочину у Сребреници Владе РС, који је донет под изузетним притиском представника тзв. међународне заједнице, енглеског лорда Педија Ешдауна, а који се може заиста сматрати сопственим геноцидом над истином!

...

И ове године главни домаћин свечаности у Поточарима је био верски поглавар Босне и Херцеговине реисулулема Церић, најжешћи заговорник муслиманске државе на Балкану и аутор поруке на споменику у гробљу ''освета је наша правда'', пред којом се сви гости и учесници догађаја заветно клањају и извињавају. Он је недавно опоменуо лидера Странке демократске акције Сулејмана Тихића да повуче своју изјаву да се у Добровољачкој 1992. догодио злочин, за који је, иначе, међу осталим оптужен Ејуп Ганић, који чека у Лондону одлуку о (не)изручењу Србији! Церић сматра да су тог 3. маја 1992. године ''босански патриоте урадили оно што су морали – бранити право на свој живот и част своје домовине''! (Подсетићу да су по налогу Ганића наоружани цивили и припадници разних новонасталих паравојних формација, напали на колону ЈНА у коме је погинуло преко 30 војника, много их је рањено!) Овде, у Меморијалном центру, који је основан 2003. по налогу Педи Ешдауна, Церић је присутне позвао да ''не клону духом – да буду сведоци геноцида, борци за истину и правду и да чувају успомену на шехиде (погинулим муслиманским борцима), да истрају у разоткривању ратних злочинаца ...''.

Пред тим заклетвама и порукама помирења се, видно потрешен, по други пут поклонио председник Србије, иако су се томе јавно противили реисулулема и сродне организације ''Мајке Сребренице'' и ''Жене у црном'', које су незадовољне што у Декларацији о Сребреници Народне скупштине Србије не стоји изричито да су Срби починили геноцид над муслиманима у Сребреници.

''Мајке Сребренице'' (подразумевају се само – муслиманске) изложиле су на гробљу протестне пароле огромне величине, којима се казује да је Република Српска геноцидна, да су Република Српска и Србија – агресори и данима су стајале међу муслиманским ратним заставама,... Наводно због тога, ухапшен је Ибран Мустафић, председник Управног одбора ''Мајки Сребренице'', у ствари, вероватно као освета за књигу ''Планирани хаос'', у којој је изложио истините податке о злочинима његових сабораца. Мустафић је, иначе, оснивач СДА у Сребреници, радикалнији од већине, незадовољан што није имао више власти, али од сребреничких криминалаца у време рата и сам страдао... Организатори су омогућили да три ''мајке Сребренице'' приђу Тадићу и упозоре га да је добродошао само ако је искрен! Скрушено, рекао је да је он искрен. А потом је осетио потребу да се заветује да ће ухапсити генерала Ратка Младића!

Српских мајки није било нигде у близини. Њима су стране манифестације жалости те врсте. Нажалост, биле су ту ''Жене у црном'' - једна од најактивнијих плаћених тзв. невладиних организација у Србији, које се бројним акцијама баве наметањем гриже савести Србима за сваку ратну несрећу на Балкану. Када је 15. јануара 2009. године Европски парламент усвојио Резолуцију, којом се Савет Европске уније и Европска комисија позивају да на адекватан начин обележе годишњицу геноцида у Сребреници и да се 11. јул обележи као дан жалости у целој ЕУ, то је био јасан задатак да се на томе ангажују и домаће ''невладине'' организације. Извршиле су ''притисак'' на председника Србије и владајуће политичаре и – усвојен је некакав документ, са којим нико није био задовољан. Нарочито не – Срби, односно, Срби из сребреничког краја, који су 2005. у Скупштини општине Сребреница, преко својих одборника, као и муслиманских – једногласно усвојили Одлуку да се у рату десио злочин у Сребреници и да се осуђују једнако сви злочинци и жале њихове жртве. Али – ко пита Сребреничане шта је истина!? Они су и ове године у Сребреници 10. јула одржале седницу Скупштине општине и осудили рат и ратне злочине, са жељом да се више никада не десе!

Због свог незадовољства животом и односом сарајевских - федералних власти према њима, обесправљени, осиромашени Срби из Сребренице су били принуђени да се прошле године (21. маја2009.) обрате за помоћ руском амбасадору у Бих Константину Шувалову. Због свакодневних претњи, застрашивања, уцена, због занемаривања стамбених и социјалних проблема Срба, њих 10.000 напустили су ову општину од 2000. године. Осим тога, 5000 домицилних Срба, које су муслимани протерали из Сребренице ратних 1992. и 93. године и налазе се у Србији – не могу да се врате, јер је до сада од донаторских средстава обновљено само 600 српских кућа, а муслиманских је чак 2.500, од којих већина стоји неусељена...

Све то и много других послератних страдања Срба, последица је односа тзв. трибунала у Хагу (основаног од стране америчке администрације у Уједињеним нацијама, да би тамо обавили замишљену победу и циљеве рата), у коме нико од муслимана није осуђен за евидентне злочине према Србима, па и муслиманима.

Све што се дешавало око 11. јула у Поточарима и поводом тога по свету и Балкану, медији су врло помно пратили и објављивали. Нажалост, уочи 11.ог на ТВ Србије приказан је филм са једнострано приказаним злочинима у Сребреници – над муслиманским народом, који је изазвао додатно огорчење српског народа, али и сваког објективног посматрача! Истинити филм о судбини Срба, који су били заробљени у логорима Насера Орића за време рата, приказан је на локалној бијељинској телевизији! Доступној само онима који имају кабловску телевизију, додуше и сателитски програм.

На свим значајнијим медијима детаљно је описивана комеморација из Поточара. Посебно је дошао до изражаја милитантни Харис Силајџић, који је поновио да је Република Српска геноцидна творевина и томе слично, а запажена је порука високих званичника Европске уније да ''бол и бес преживелих (муслимана) из Сребренице никада неће престати'', а ''помирење представља обећање, које треба оставити будућим генерацијама''! Британски премијер Камерон изјавио је да се никада не сме заборавити геноцид у Сребреници и да је то ''злочин који је постидео целу Европу''!

Када ће се постидети свет за свој тако искључиви једнострани однос према догађајима у Сребреници ратних година, до данас – видећемо. Охрабрује ових дана признање Међународног суда у Хагу да треба да преиспита пресуду пуковнику Шљиванчанину! Има, дакле, наде за правду у тој чудовишној противправној творевини!

...

Као одговор на све то, на помену српским и свим жртвама рата, на гробљу у Братунцу на Петровдан ове године, премијер Републике Српске је рекао да ''значај који се даје овим догађајима од стране међународне заједнице говори о селективној правди''! Он је овог пута поручио да се у Сребреници није догодио геноцид, да нико не спори да су у Сребреници страдали Бошњаци, али очигледно игнорисање чињенице да су на простору Подриња Срби страдали у континуитету, говори о неправди и креирању истине, која то није!

Овај достојанствени помен одржан је у организацији Одбора за обележавање догађаја из ослободилачких ратова при Влади Републике Српске. Високих државних или политичких делегација из суседних земаља или света, није било. Али, нечијом одлуком, незнано колико припадника невладиних патриотских организација и удружења из Србије полиција је вратила са границе Србије. Чланови Српске Радикалне Странке прешли су границу, али су морали да скидају мајице и беџеве са ликом Војислава Шешеља, да би им јаке полицијске снаге дозволиле да дођу на гробље. Они су успели да после помена развију своје пароле ''ТАДИЋ НИЈЕ СРБИЈА'' и ''РЕПУБЛИКА СРПСКА НИЈЕ ГЕНОЦИДНА'', што је изазвало задовољство грађана. На тргу у Братунцу премијер Додик, гледајући у ове пароле почео је свој говор, потврђујући да ''Република Српска није геноцидна''! Али, када су га питали новинари зашто Тадић није дошао на помен, одговорио је да би он волео да јесте, али није компетентан да одговори.

(Тога дана Тадић је са премијером Турске боравио у хотелу ''Таџ'' у Новом Пазару и положио камен темељац Турског културног центра!)

Манифестацију ''Петровдански дани'', организовала је Борачка организација и Црквена општина Сребренице, посвећену страдалим Србима и уништеним српским огњиштима у Сребреници и околини – које су муслимани убијали и прогонили из родитељских кућа и са вековних имања, углавном на православне празнике.

Утолико је значајнија књига ''ПРАВОСЛАВЉЕ У СРЕБРЕНИЦИ'', свештеника Жељка Теофиловића, коју је 9. јула благословио Епископ зворничко-тузлански Василије у великој сали Дома културе у Сребреници! Књига говори о православљу, светосављу и уопште битисању православног српског народа на просторима Осата, Сребренице и шире, са много момената из живота Српске Православне Цркве а тиме и српског народа, који до сада нису презентовани јавности. Овде је реч о мукотрпном, славном али никада духовно и национално уништеном бићу православног српског народа и живота светосавске цркве. Православно хришћанство овде постоји још од 9. вијека, а 1232. године основана је прва митрополија са седиштем у Сребреници!

''Данас, иако под једним великим теретом и малобројни на овим просторима, никада малобројнији у историји Сребренице и уопште Подриња, обнављамо наше светиње и подижу се оне из пепела, као Феникс. Овде је наш народ доживео страшну трагедију, о којој ће се тек писати“, истакао је Владика Василије! О књизи су говорили и професор Радо Перић, председник СПКУД из Зворника и аутор Жељко Теофиловић, а наступио је и хор „Свети Владика Николај Српски“ из Зворника. Књига је, наравно, прећутана у свим медијима, осим на црквеним и неким патриотским, националистичким сајтовима.

А истог дана, у истој установи, само поводом 15 година од страдања муслимана, помпезно је отворена изложба Амела Емрића ''Сребреница 1995-2010'', сачињену од монументалних паноа (5x2,5м, односно, 6x2м, са 320 фотографија, која тематски третира живот муслимана у Сребреници од марта 1993. до јула 2009. године. Организатори ове изложбе (Босанска медијска продукција Тузла) изјавише да ови формати билборда треба да дочарају на симболичан начин да је ''злочин у Сребреници био светског формата, да је то нешто што цивилизација не може више себи допустити, да Сребреницу свет не сме да заборави'', а они ће се на томе потрудити – организујући приказивање ове изложбе широм планете! Наравно, као део трајућег одржавања смишљених неистина о ратним догађајима у Сребреници, јер на фотосима стоји крупно уцртан ГЕНОЦИД и само муслимански ликови.

Међутим, има данас и све више и оних значајних умова и институција у свету, који желе да сазнају истину и да је такву памте и њоме подучавају и опомињу будуће генерације. Тако је априла 2009. године, под окриљем Руске академије наука, односно Института за изучавање сукоба на Балкану и пресудним личним ангажманом академика Српске академије наука и уметности, доктора историјских наука и сенатора Републике Српске Јелене Јурјевне Гускове, у Москви организован Међународни научни скуп о раду Хашког трибунала, са посебним третманом догађаја у Сребреници. У два дана изнети су многи нови пресудни документи и сазнања на задату тему, у жељи да наука помогне владама у Србији и Републици Српској и светској јавности уопште, да на основу тога дођу до исправног и правног става о Сребреници и евентуално изврши ревизија досадашњих пресуда тзв. хашког трибунала.

Нажалост, у завршници је дошло до деструкције од стране другог организатора овог скупа, који је објавио фалсификован зборник радова, без научне рецензије, те је тако жељени и предвиђени ефекат овог скупа неповратно изгубљен! Значи, иницијатор свега тога је једна минорна личност, која се одједном појавила у овој теми, а без претходног научног и личног кредибилитета, која, очигледно за те послове располаже енромним количинама новца! Што је реткост у овим круговима истраживача и заштитника истине о рату у Босни и Херцеговини. Рекла бих да је и убацивање таквих ликова део манипулације ''богова рата'': да свакојаким манипулацијама заробе истину, да се закључци разводне и обеснаже чињенице о страдању српског народа последњих деценија на балканским просторима!

Дакле, то је та замка у коју су владари света убацили Србе: да невини доказују своју невиност пред својим гоничима и мучитељима; да узмичу и да се стиде своје патње и свога отпора пред окупаторима, који се, ево, умножавају у разним облицима!

Чекајући ДАН ОСВЕТЕ ИСТИНОМ!? Не посустајући пред свим претњама и застрашивањима! Опирући се манипулацијама и извртањем чињеница, по сваку цену! На то ме обавезује све оно што знам о Сребреници. А посебно они уздаси и запрепашћеност Срба из Скелана 11. јула и ове године, док смо пратили конвоје најлуксузнијих аутомобила са натписом МУФТИЈА из Новог Пазара према Сребреници. И препуних аутобуса из Новог Пазара и Црне Горе... Нисам могла да верујем, али – десило се, да су из једног аутобуса изашли муслимански ходочасници и мокрили око цркве у Скеланима... То је оно српско место у коме је 16.јануара 1993. године ордија Насера Орића поубијала 69 Срба, и стотинак ранила. До сада некажњено. А међу њима је и четворогодишњи Аца, стрељан снајпером у наручју мајке! Те погибије и уморства и силовање жена и деца сирочад и логораши и раскомадани српски младићи – јесу печат на мојој обавези да не посустанем на Путу Истине!

Напомена: Љиљана Булатовић-Медић је написала Сребреничку трилогију: ''Истинита Сребреница'', ''Српске мученице из Сребренице'' и ''Крици и опомена''. Све су у жанру документарне публицистике. Осим њих, написала је и четири књиге у истом жанру о страдању српског народа на Косову и Метохији, три књиге о генералу Ратку Младићу и две о Радовану Караџићу и друге.

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."