Пише: Рајо ВОЈИНОВИЋ 

У уставу, као што је познато, пише да је црногорски језик службени, а да је српски језик - језик у службеној употреби. Која је разлика између службеног језика и језика у службеној употреби – то највиши правни акт не објашњава, још мање прецизира. С друге стране, нацрт Закона о измјенама и допунама Општег закона о образовању и васпитању, који је донијело министарство просвете и науке, предвиђа да се настава у образовно-васпитним установама обавља на црногорском језику.

Исти акт уз то још прописује да се „у општинама у којима мањински народи и друге мањинске заједице чине већину или значајан дио становништва“ настава изводи „и на језицима“ тих народа и тих заједница, те да се, када се настава изводи на њиховом језику, „обавезно учи језик у службеној употреби“. Нити у уставу нити у законима се не каже који су поименично народи у Црној Гори мањински. Описне дефиниције те уставно-правне категорије у односним законским актима само додатно збуњују, будући да у Црној Гори нема већинског народа. Али зато има већинског језика и он се зове српски.

Од тренутка када су и званично усвојени правопис и граматика црногорског језика, за Српски национални савјет ово питање више није лингвистичко, него је искључиво правно-политичко. Срби и Црногорци су два различита национална идентитета. Вољом власти сада се наш доскорашњи заједнички српски језички идентитет распао на два засебна језичка идентитета. То раслојавање располутило је чак и саму црногорску националну заједницу на иста та два идентитета – српски и црногорски. Не може се воља парламентарне већине која тек тако игнорише све ове чињенице никако сматрати демократском.

Црногорски језички проблеми нијесу наши српски проблеми; таквих проблема ми Срби немамо још од времена Вукове реформе. Зато позивамо надлежне из министарства просвете и науке да коначно престану са праксом да нам црногорске идентитетске проблеме подмећу као наше. Не скривајте се, господо, иза уставног одређења Црне Горе као грађанске државе. Питамо вас: Која то овдашња национална заједница има историјски утемељенију грађанску самосвијест од српске? Ми знамо да је још у деветнаестом вијеку Србин Светозар Милетић изговорио чувену реченицу: Ми смо и Срби и грађани. Непознато нам је, међутим, да је неко од националних Црногораца прије скорашњег слома комунистичког друштвеног система изговорио такву или сличну реченицу! Каква би то била грађанска држава која би у двадесет и првом вијеку безмало двијема трећинама својих грађана силом наметнула језик који је, притом, тек добио свој први правопис и своју прву граматику за коју сам њен аутор каже да је добра јер боље нема!? Ко би уопште имао морално право да такву државу назове грађанском? Ако стварно, а не само на ријечима поштујете уставно одређење Црне Горе као грађанске државе, онда поштујте и чињеницу да је грађанска само она држава која је сервис на услузи грађанима и која није сврха самој себи или нећија приватна прћија. Истинска грађанска свијест никада и ни под којим условима не обоготворава државу!

Јесте већинска воља грађана формирала парламентарну већину, али је вољом истих тих грађана у овој држави већински језик српски. Не може прва већинска воља, која је представничка, тј. посредна, имати право да затире другу већинску вољу, која је аутентична, тј. директна. Свако стављање знака једнакости између државног и језичког идентитета, нарочито у условима кад се „државни“ језик тек нормира, по својој суштини је насилнички антиграђански акт. Старији је језик од државе, а не обрнуто! Потпуно је погрешно полазиште да Црна Гора након распада Југославије на језичком плану треба да чини оно што су наводно учиниле Србија и Хрватска – да и она језик именује именом државе. Србија и Хрватска нијесу језик именовали именом државе, јер језик не добија име по имену државе него по имену народа. И у Србији и у Хрватској постоје већински народи који, природно, говоре својим већинским језицима. У Црној Гори, као што знамо, то није тако. Највећа мањинска заједница у Србији, без покрајине Косово и Метохија је мађарска, која у укупном становништву партиципира са процентом нешто преко два одсто, и она има право на комплетно образовање на мађарском језику. У нашем случају је примјереније ту врсту поређења правити са БиХ или Македонијом у којима је национална структура становништва много сличнија Црној Гори него Србији или Хрватској. У БиХ су равноправни службени језици српски, хрватски и босански, а у Македонији - македонски и албански. Да и не говоримо како је то ријешено у Швајцарској, Белгији, Индији, Израелу...

Ваша евентуална намјера да преко поменутог законског решења народу са миленијумском културом и памћењем силом наметнете други језички идентитет била би тешка увреда и понижење без преседана у историји цивилизованих народа. Желимо и хоћемо да наша дјеца уче и друге језике, али не и црногорски. Нећемо ни по коју цијену дозволити да им се новоусвојена црногорска језичка норма намеће као норма њиховог матерњег језика. Са становишта српске језичке норме, то не би било ништа друго до архаизација, посељачење, кварење језика и потпуно урушавање наше језичке културе. Језичку норму каква је црногорска, на коју – понављамо! - национални Црногорци имају неотуђиво право, реформатор нашег језика је прије скоро два вијека назвао „правилима бабе Смиљане“. Осим тога, ако из црногорских идеолошких кругова, па чак и из министарства просвете и науке, годинама уназад понављају мантру како је Црногорцима због српског националног имена у имену српског језика неприхватљиво да свој језик зову српским, по којој то онда логици треба нама Србима да буде прихватљиво да се наш језик зове црногорски? Зашто би то право за Црногорце било неотуђиво, а зашто би нама Србима било ускраћено? Није ли и то „по правилима бабе Смиљане“?

Стандардизовани српски језик има тридесет, а црногорски тридесет и два гласа. Та два гласа разлике су вашом, а не нашом вољом ту језичку идентитетску разлику међу нама учинила неопозивом. То више није исти језик. Зато захтијевамо: нама Вук - вама Чиргић. То конкретно значи:

а) захтијевамо од државе да безусловно и доследно поштује легитимно и неотуђиво право ученика и студената српског језичког идентитета на школовање на српском језику и исто тако поштовање њиховог права да се школују по уџбеницима за све наставне предмете написаним на српском језику;

б) захтијевамо од државе да безусловно и доследно поштује легитимно и неотуђиво право наше дјеце да у образовно-васпитним установама изучавају српски језик и српску књижевност, као највећи духовни домет српског језичког идентитета.

Хоћемо, дакле, подјелу учионица по принципу језичког идентитета, са потпуном слободом избора, без било каквих наметања од стране државе. Проблем сте, господо, сами произвели; зато изволите, решавајте га на начин који неће нанијети штету и понижење ни српском ни црногорском идентитету. На то вас обавезује и устав, а ми из Српског националног савјета смо ту да вам, у овирима наше уставне и законске надлежности, крајње добронамјерно помогнемо. Боље је за све да се то ријеши на овај начин и тако стабилизује бар дио овдашњих друштвених прилика, него да се то решава на начин који ће друштво и државу учинити дугорочно нестабилним. То би било на штету свих грађана, без обзира на њихову националну припадност.

(Излагање на Округлом столу „Статус српског језика и српске књижевности у образовном систему Црне Горе, Подгорица, 9. јула 2010. године)

Коментари

Додај нови

Анонимус   |16-07-2010 13:14:56 pričaćete ka što su vi pradjedovi pričali prije posljednje okupacije 1918.godine ja vi jemac....

niksa zilot   |18-07-2010 20:03:51 Montenegro,kako izgleda,postaće do 2021 god.rimokatolicka zemlja.Što će ovaj anonimus da priča tada?Samo mu nedostaje uniforma sa slovom U.

Боки  - Не него као прије Црногорске окупације 1978   |19-07-2010 13:18:13 Не, не Анонимусе, него као прије црногорске окупације Брда 1978.

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."