Пише: БОШКО ЈАКШИЋ

Избори као непотребна вежбанка лојалности: Иранска револуција покушава да се фосилизује у исламу, али суштински губи своју клерикалну природу и своје социјалне атрибуте. Отуда отпор. Никоме, нигде, нису потребни лидери којима је власт једина опсесија

Пре 32 године, негде у ово време, написао сам поводом великих нереда први текст о Ирану, тадашњем америчком жандарму на Блиском истоку који је Џими Картер хвалио као „оазу стабилности у мору неизвесности“.

Шах Реза Пахлави није се устручавао да од Уједињених Арапских Емирата узме три острва у Заливу, да финансира побуну Курда против баасистичког Ирака, да Бахреин прогласи провинцијом старе сасанидске персијске империје, да нафтом снабдева Израел и режим апартхејда у Јужној Африци, чак и да шаље иранске трупе за Оман и Пакистан како би сломиле отпор сецесиониста у Дофарију, односно Балуџистану.

Шахова тајна полиција Савак била је позната по блиским везама с Мосадом и ЦИА, по изузетној свирепости, ноћним егзекуцијама и правим инквизиционим мучилиштима које сам имао прилике да 1979. видим када је ослобођен техерански казамат Евин.

Шахова војна машинерија, подмазивана скоком цена нафте, представљала је у данима Хладног рата стратешки бастион Пентагона против СССР-а. Била је најстабилнији ослонац САД у Азији од Јапана до Израела.

Ипак, само седам месеци пошто су избили нереди на улицама Техерана а касете с говорима ајатолаха Рухолаха Хомеинија преплавиле Иран, шахов режим је пао.

Тада сам научио велику лекцију: показало се да било каква империјална моћ без подршке војске и полиције не може да заустави поход широке масе незадовољника.

Против шаха су били сви: националисти, трговачка елита моћних базара, студенти, марксисти, етничке мањине, левичарски дисиденти и – изнад свих – шиитски високодостојанственици у светом граду Кому који никада нису прихватили легитимитет клана Пахлави.

Реза Пахлави био је неодлучан да ли да нареди масовни масакр. Само седам месеци било је довољно да шах-ин-шах побегне с Пуновог трона, да краљ-над-краљевима, самозвани наследник Кира Великог, постане ВИП избеглица у Њујорку. Ни његови генерали ни његови шпијуни нису успели да га врате на власт. Прошао је само нешто боље од руског цара Николаја Другог: умро је у егзилу.

Духови 1979. поново прогањају Иран. Јунске демонстрације прошле године, после председничких избора чије резултате опозиција оспорава, показале су да врховни вођа, ајатолах Али Хамнеи, и председник Махмуд Ахмадинежад против себе имају делове свих групација, симптоматично истих као и шах: националисте, трговачку елиту моћних базара, студенте, марксисте, етничке мањине, левичарске дисиденте и поједине шиитске високодостојанственике у светом граду Кому.

Испоставља се, међутим, да је врх власти у Техерану добро изучио недавну историју. Нису поновили шахову неодлучност. На демонстранте реформског „Зеленог покрета“ послали су Револуционарну гарду и паравојне басиџе.

Друштвене науке имају неке законе који су прецизни као у техничким наукама: револуције успевају када војни врхови промене страну или владајућој политичкој елити откажу послушност одбијајући масовни покољ њених противника.

Тако је било на истоку Европе. Тако је било у Украјини. Тако је било и у Ирану 1979. Али не и у Ирану 2009. или 2010. Револуционарна гарда и басиџи немају ништа заједничког с космополитском урбаном „Зеленом елитом“ са севера Техерана. Нити вође опозиције Мир Мусави или Мехди Каруби имају харизму, теолошке потенцијале и организацију ајатолаха Хомеинија.

Можда је у праву био Мао Цедунг: моћ лежи у шаржеру а бајковите револуције су немогуће када се власт не устеже да побије своје противнике. Иранска „Зелена револуција“ више је метафора Тјенанмена него флорално-сомотских револуција Источне Европе. Лидери у Техерану показали су да власт чувају по сваку цену.

Ипак, суочени с неизвесном будућношћу, теократе и петро-технократе покушавају да свој нарушен углед Иранцима представе у другом светлу. Позивају се на исконске вредности исламске револуције.

Ајатолах Хомеини мртав је више од две деценије, а суштина његовог веровања постала је предмет озбиљних расправа. И власт и опозиција позивају се на архитекту исламске револуције.

Да не би око тога било много расправе, недавно се побринуо Хомеинијев наследник, ајатолах Хамнеи. „Најважнија тачка његових (Хомеинијевих) размишљања и визија био је чист мухамедански ислам“, рекао је Хамнеи поводом 21. годишњице Хомеинијеве смрти 4. јуна. „Остваривање чистог ислама неће бити могуће сем кроз суверенитет ислама и успостављање исламског система.“

Био је то јасан одговор на питање које се провлачи откако је Ахмадинежад пре пет година преузео власт уз помоћ тврдог шиитског крила: да ли је Иран исламска република – као израз народне воље, или је само исламска држава – којом владају исламски закони шарије које прописује уски теолошки круг?

Ајатолах Хамнеи је склон другој опцији, што је смртна казна Ирану коју би волели да виде реформисти. Да ли је то дефинитивни одговор милионима демонстраната који су прошле године изашли на улици узвикујући „Где је мој глас“ у знак подршке Мусавијевом тврђењу да му је победа украдена и поклоњена Ахмадинежаду?

Реформистички опозиционари стално тврде да су слободни избори били један од стубова Хомеинијевог учења садржаних у покличу „слобода, независност, Исламска Република“. Понављају да су слободни и фер избори били један од кључних Хомеинијевих захтева.

Узвраћа им ултраконзервативни ајатолах, Мохамад Таги Масбах Јазди, веома близак Хамнеију. Тумачи да је прави циљ револуције 1979. било успостављање исламске власти, да су избори непотребна вежбанка испољавања лојалности верском лидерству, и да је републикански атрибут иранске државе само уступак секуларним снагама.

Тако у средишту расправе остаје дихотомија садржина у уставу који је Иран прихватио после 1979. Документ истиче Хомеинијев принцип „велајет-и-факих“, владавину шиитских високодостојанственика, али истовремено садржи и значајне републиканске елементе који подразумевају слободно изабраног председника и парламент, као и судство.

У тако формулисаном хибридном систему реформисти налазе разлоге да тврде да су Иранци после исламске револуције издани.

„Неки у овој земљи заузети су уништавањем свега, укључујући и Хомеинијевог легата и прве декаде револуције, све зарад сопствених амбиција и њихових позиција“, каже Мусави који је у Хомеинијево време осам година био премијер.

Не знам зашто, без обавезе да све буде „овде и тамо“, али одмах сам некако асоцирао на Зорана Ђинђића.

Да ли свака револуција заиста мора да „поједе сопствену децу“, попут оних који су нестали у Стаљиновим и другим чисткама? Да ли идеолошка или каква год друга наивност по правилу представља претњу новим лидерима?

У Ирану се намеће критеријум недодирљиве прошлости. Ко сме да оспори Хомеинијево наслеђе? Нова власт представља се као револуционарна инкарнација старе. Нема критеријума мимо мене, поред мене, ван мене.

Иранска револуција покушава да се фосилизује у исламу али суштински губи своју клерикалну природу и своје социјалне атрибуте. Отуда отпор. Људи који су изнели револуције пре или касније дођу до закључка да, зарад жртава које свакодневно чине, немају лидере који су им потребни.

Никоме, нигде, нису потребни лидери којима је власт једина опсесија. Бајковита промена у Ирану није на видику. Власт се све више ослања на подршку војске, Револуционарне гарде и басиџа, све мање на истинска теолошка учења и свакодневне потребе обичних људи.

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."