| Ко је вјера, а ко је невјера |
|
|
| понедјељак, 28 јун 2010 10:14 | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Два знаковита догађаја десила су се истом дану: у понедјељак, 21. јуна у Доњем Загарачу су сахрањени земни остаци великог српског лингвисте др Драга Ћупића, а Савјет за опште образовање црногорског министарства просвете усвојио је граматику тзв. црногорског језика. Као да је сам Бог на тај начин хтио да покаже куда је кренуло овдашње друштво. Овај простор је у двадесетом вијеку дао велика и бројна имена лингвистичке науке. Одавде су поникли Радосав Бошковић, Михаило Стевановић, Митар Пешикан, Радомир Алексић, Милија Станић, Драго Ћупић, Мато Пижурица, Драгољуб Петровић... Никоме од њих није на памет падало да нормирају некакав црногорски језик. Међутим, идеологе новоцрногорства не занимају научне истине. Комесар је рекао да су Црногорци вазда кроз историју говорили црногорским, а не српским језиком. И тачка. Радосав Бошковић, по чијем уџбенику се изучава упоредна граматика словенских језика на свим великим славистичким катедрама у Европи, говорио је да је о свом идентитету учио од ђеда, а не од Ђида. Те ријечи му, као што је данас свима видљиво, родна Црна Гора никада није опростила. Зато је Аднан Чиргић, доктор „узоритога црногорскога језика“, који је докторирао у Осијеку на тему „Поглед на говор подгоричких Муслимана“, након сједнице Савјета за опште образовање изјавио: Ово није „нека“, већ најбоља граматика – јер друге нема! А како ће је и бити кад су је потписали хрватски лингвисти Јосип Силић и Иво Прањаковић? Још уочи референдума, којим је Црна Гора насиљем и преваром одвојена из заједничке државе са Србијом, Радослав Ротковић је на скупу идеолога новоцрногорства на тему „Црногорски језик у јавној употреби“ трасирао пут стварања тзв. црногорског језика ријечима: прво држава, па национални програм, па лагано привикавање на сопствени говор! А онда је дошао референдум, па потом устав којим је за службени језик проглашен тзв. црногорски. Тек након свега тога услиједио је процес нормирања тзв. црногорског језика. Дакле, све обрнутим редом од људском роду до сада познатих искустава! Да би циркус био комплетан, у међувремену је дошло до расула у владином тијелу за нормирање тзв. црногорског језика, које се распало због противљења његових чланова лингвистичке струке увођењу нових гласова и слова, насилном јотовању и насилном јекавизирању ријечи, архаизацији језика и другим врстама насиља. Татјана Бечановић са никшићког Филозофског факултета, која иначе „само“ заговара преименовање језика из српског у црногорски, тада се у подгоричким „Вијестима“ овако обрачунавала са својим опонентима у том тијелу: „Пошто Црногорци нису довољно нити црни нити горски, установљена је света натцрногорска класа изабраних. Какав је њихов морални и интелектуални профил? Такав да се с подједнаким успехом и безобразлуком могу бавити и лингвистиком и ботаником и медицином и кулинарством и културом и филмом, а понајвише глумом. Укратко – мултипрактик. (...) А ако нешто не воли и ако се нечега натцрногорац плаши, онда је то свакако научна чињеница. Носи он још један велики страх од сличности са туђим, али то туђе никад није препознато као хрватско, босанско, романско, турско, енглеско, него искључиво и једино као српско: па они неће да кодификују српски језик, па неће екавске облике, па неће да личе на српске митомане, а не знају да им ни пластична операција ту не може помоћ“. (Да не би било забуне, екавица у горњем цитату је њена.) Логична последица свега овога је да су одлуку о доношењу правописа и граматике тада потписали лингвисти Јосип Силић из Хрватске и Људмила Васиљевна из Украјине. И док се све то дешавало, у овдашњим школама се црногорски увелико предавао на српском под именом матерњи језик. Право име за ту појаву је насилна асимилација Срба и затирање српског језичког идентитета. Када се примијене правила из тазе усвојене Чиргићеве „граматике“ настаје, примјера ради, оваква реченична конструкција: “Узео шкатулу фурмина и жиже по ћухомету, не патише, а за гатњик запаса љевор”. Тако би на тзв. црногорском гласила реченица: “Узео кутију шибица и непрестано их пали по вjетрометини, а за појас окачио пиштољ”. Тако oдавно не говоре чак ни стогодишње катунске бабе. Штавише, овакву језичку норму још је Вук Караџић назвао правилима бабе Смиљане. Али какав Вук и бакрачи при доктору „узоритога црногорскога“ Аднану Чиргићу! Новак Аџић је мала маца у односу на ову научну величину! Српски народ у овом тренутку нема механизме којима може зауставити овај идеолошки процес, али има начин да заштити сопствени језички идентитет. Најзад, уколико Црногорци заиста желе да иду овим путем - нек им је срећан пут! Суштински интерес Срба данас је јасна национална дистинкција у односу на Црногорце, који у потрази за сопственим идентитетом, као што видимо из горњих ријечи Татјане Бечановић, бјеже од самих себе као ђаво од крста. Са таквима , кад би то било могуће, треба подијелити чак и ваздух. Зато треба инсистирати на праву наше дјеце да похађају наставу на српком језику по посебним наставним плановима и програмима примјереним потребама његовања српског језичког и културног идентитета. Српски национални савјет нема никакве дилеме око тога. На потезу су Срби што се залажу за тзв. бољу Црну Гору. Овај Видовдан, у чијем огледалу се увијек види ко је вјера а ко је невјера, њих на то посебно обавезује. И пред Богом и пред прецима и потомцима. Свако њихово даље оклијевање да стану у заштиту права наше дјеце да уче школу на српском језику биће равно издаји Вука Бранковића.
Powered by !JoomlaComment 3.26
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Већина учитеља и професора су резервни родитељи ђацима. Међутим, као у свакој професији, тако се и у тој васпитачкој могу срести себични бахати људи. Бањалучки филозоф др Ненад Сузић објавио је рад о злостављању ученика које та шака јада међу „оплемењивачима” деце и омладине испољава у својим свакодневним сусретима са младим душама...