Пише: ДОНКО РАКОЧЕВИЋ

Селектор фудбалске репрезентације Србије, Радомир Антић, припремао је играче за Свјетско првенство, причајући им о националном поносу, државном интересу, српској традицији (па је Ивановића усред припрема у Аустрији, пустио да иде у Београд да кумује), што је лијепо, али је заборавио да фудбалере треба и физички припремити, па је селекција Србије, по броју претрчаних километара, према званичној статистици ФИФА, заузела последње мјесто на Свјетском првенству, а претпоследње по просјечној брзини трчања. Та два статистичка податка, у потпуности објашњавају неуспјех нашег тима.

А да је физичка неспремност била главни проблем, говоре и бројне пропуштене шансе против Аустралије, као и неколико против Гане, те два пенала која су суђена против нас. Једноставно, када је физички неспреман, фудбалер нема ни добру концентрацију, ни контролу лопте, ни добар преглед игре.

Да је то неумитна чињеница, потврђује и појединачни учинак наших играча, које никада нијесмо видјели у тако лошем свјетлу. За ову прилику, као примјер, узећемо Видића (мада би комотно могли узети и Ивановића, Коларова, Кузмановића, Луковића..). Један од најбољих одбрамбених играча свијета, у све три утакмице је направио катастрофалне грешке. Против Гане, лопта га је неколико пута неочекивано прелетјела, против Њемачке је, без разлога, скривио пенал, а против Аустралије је био главни кривац за први гол противника, док се код другог гола склонио са путање лопте. Поврх свега, имао је, готово сваки пут, грдних проблема, да изнесе лопту из свог шеснаестерца, што никада нијесмо видјели када игра за Манчестер.

Коме сви ови аргументи нијесу довољни да схвати да је читав проблем био у неспремности, нека погледа било коју утакмицу америчке репрезентације, или Гане, или већине других селекција, па ће видјети колико се трчи, колико је шпринтева и затварања сваке стопе терена.

Антић се тјеши статистичким податком о великом броју пасова наших играча. Али, какве вајде од јалове пас игре у ширину, ако нема добрих идеја у вертикалној игри, ако нема креације и доброг реализатора. Наш селектор, уз то, још каже да нијесмо имали среће, да нам судије нијесу биле наклоњене. Не може да смогне снаге да призна да једна судијска грешка, која можда то и није, ипак, није била пресудна за онако блијед учинак наше репрезентације. Па, шта, и да смо прешли групу. Сачекала би нас селекција САД са којом би, овако неприпремљени, имали још више проблема.

Нашем селектору би било боље да погледа истини у очи, како би отклонио недостатке за квалификације за ЕП које почињу већ у септембру, умјесто што изиграва моралног побједника коме „фудбал овај пут није узвратио на прави начин“. Нека и даље прича о националном поносу, али нека натјера играче да се добро припреме и уиграју, а онима који у поноћним часовима пијанче и пуше – упути последњу опомену пред искључење. То је минимум минимума који се очекује од једног селектора.

Његов бој се не може упоређивати са Косовском битком, јер на Косову 1389. смо наспрам себе имали многоструко јачег непријатеља, а на СП у фудбалу смо изгубили од двије, реално, пуно слабије репрезентације од наше. На Косову 1389. Срби су оставили и срце и душу и последњи атом снаге, у Јужној Африци 2010. Срби су уочи битке, умјесто вечере са својим царом Лазом, пили рујно пиво у потаји. Зато су сјутрадан изгледали као пребијене мачке а не као витезови.

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."