Пише: МИЛОРАД ВУЧЕЛИЋ

У условима када је владајућој политичко-економско-културној елити Европска унија и евроатлантски војни савез домовина, подсећање на отаџбину Србију и националну одговорност узалудно је, чак и депласирано. Нови патриотизам, који се већ десет година званично и насилно заводи, има нов вредносни систем. Приврженост поменутим организацијама врховна је вредност. Само служење тој вредности повећава наш међународни кредибилитет и доприноси стабилности у региону.

Баш као што су нашој владајућој структури Европска унија и НАТО домовина, тако им је истовремено капитализам природно и пожељно стање људског друштва. Одиграва се операција „натурализације капитализма“. Он је наша судбина и свако ко то не увиђа завидљивац је, губитник, лажни моралиста или чак левичар.

Говорити о социјалној правди а залагати се свим силама за транзицију и друштво у коме доминирају дивљи капиталистички односи – прилично је неумесно. Бити годинама на власти у држави са њеном комплетном инфраструктуром, са све владом, министарствима, полицијом, правосуђем и медијима, а упућивати апеле и прекоре било коме – може значити само то да је власт потпуно заказала или да је држава на погрешном путу. О томе да је држава на погрешном путу лако би се сложили, али би прави проблеми настали у избору новог пута, а бојимо се, када је реч о евроатлантистима, и домовине.

У том контексту мора се тумачити значење вишекратних опаски председника Србије Бориса Тадића, упућених на рачун српских богаташа („непристојно богати“, „оф шор пословање“, „тајкунски мост“). У најбољем случају оне звуче као морални прекор из репертоара „етичког социјализма“. На такву врсту прекора или препоруке, добар део српских богаташа и предузетника можда би се и одазвао. Ако ништа друго, оно бар због подсећања на своју младост. Они су за већину наше владајуће номенклатуре, за онај партијски башибозлук који се преко власти докопао менаџерских места у државним предузећима где сада сатиру националне ресурсе, за перјанице невладиног сектора, те лажне експерте – прави јунаци социјалистичког рада и тврди левичари. Сав тај паразитски владајући сој, сва та дружина која празнослови о европском путу и бесомучно отворено лаже, цела та структура, нашла се ту где се нашла добрим делом захваљујући српским капиталистима. Свакако би неправично и непоштено било заборавити велике заслуге странаца, а посебно некадашњег америчког амбасадора Мантера, који сада у Багдаду брине о демократији у Ираку.

Ако је неко већ желео да се еманципује и ослободи утицаја домаћих богатих појединаца, требало је то да учини пре две године, када је уз њихову пресудну помоћ ова влада и формирана. Но, овај тренутак припада већ опште познатом, мање-више тачном, и широко препричаваном анегдотском сећању.

Највећи отпор оваквој врсти Тадићевих изјава или упутстава за рад не долази из редова домаћих капиталиста и привредника. Ћутањем они као да потврђују своје слагање. Највећи отпори потичу управо из владајуће структуре. Чак и овлашни поглед на негативне коментаре и реакције Тадићевић изјава, указује да оне највећим делом долазе из редова саме владе, владајућег естаблишмента, дежурно-званичних аналитичара, идеолога неолиберализма и владајућег невладиног сектора. Управо од свих оних којима је ЕУ домовина, а капитализам вера и судбина. Они који Тадића подржавају, од тог подржавања немају не само када да одмуље и очисте одводне канале (у Зајечару, Трговишту и Београду), него од Војводине праве ново Панонско море.

Није овде у питању Тадићева намера. Полазимо од тога да је она најбоља. Али, да би нека критика постојећих односа у нашој економији и друштву, а посебно она председникова, била веродостојна и озбиљна – морала би да почива на новим решењима, новој алтернативи која зна и уме да успостави економски ефикасан и социјално одговоран систем. Та алтернатива постојећем подразумева законити и поуздан рад институција државне управе, паметну и функционалну законску регулативу, одговорност јавних предузећа и одговорност домаћег капитала који мора бити барем равноправан са страним компанијама. Све мимо тога још је једно бацање прашине у очи грађанима Србије и допринос општој смутњи. Званични Београд јасно и гласно мора да декларише оно што је чињеница којој је свесно тежио – да је српско друштво капиталистичко друштво, и да то не прикрива и не забашурује неким демагошким причама о социјалној праведности; или накнадним шминкањем тог социјално неправедног чудовишта. Само тако може бити јасно ко шта критикује и чему тежи, ко шта брани и шта заступа. Само на тај начин могу се организовати и присталице, а пре свега противници капитализма.

Србија мора да се суочи са ноторном чињеницом да постоје српски капиталисти. То су људи који су се обогатили делујући и радећи у условима успостављања и рестаурације капитализма која се као пожељан процес одвија последњих десет година. По правилу су радили поштујући – по нашем мишљењу накарадне и по Србију катастрофалне – транзиционе законе, а пре свега Закон о приватизацији који је донела Скупштина Србије 2001. године, баш као и све друге европски усаглашене законе које је изгласала Народна скупштина Србије. Та се чињеница не може избрисати или пренебрегнути ни моралистичким критикама, ни прекорима, ни незадовољством, ни скраћивањем памћења, нити горким кајањем.

Докле год иза критика ових чињеница не стоји реалан увид у стварност, поуке светске кризе и целовита алтернатива, она ће остати неуверљива и неделотворна, ма колико била искрено мотивисана.

Посебно је неуверљива и самохвалисава прича о неком нашем великом међународном кредибилитету, наводно важном у борби за приступање ЕУ и за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Потврде нашег кредибилитета стижу са свих страна. Прво нам је амбасадорка САД-а у Београду Мери Ворлик одала признање да смо „важан регионални играч“, појашњавајући да је „питање независности Косова решено“, и да је у саветодавном мишљењу Међународног суда правде реч „не о статусу него о теми проглашења независности Косова“. Потврду високог кредибилитета одао нам је и британски амбасадор Стивен Вордсворт, рекавши да „Косово и пријем у ЕУ за Србију више нису одвојени процеси“, и да ће Србија ако хоће у Унију морати да призна независност Косова. Није изостао ни шеф Еулекса Питер Фејт, рекавши да после одлуке поменутог суда очекује нова признања Косова.

Толико смо постали кредибилни да има коментара по којима смо „прихватили логику и анализу ситуације коју нам је понудила Турска“, што смо потврдили потписивањем Истанбулске декларације. Кредибилитет нам је толики да је Хрватска прихватила Бајденову одлуку да нас на мала врата провуче у НАТО. Своју кредибилност доказујемо и тако што гурамо БиХ у НАТО, не би му ли се и на тај начин примакли.

Сада, када је јасно да у наредним годинама нема ништа од пријема Србије у ЕУ, па чак и када би као прилог кредибилности и стабилности у региону признали независност Косова, шта учинити са свим оним државним функционерима којима се измаче ЕУ домовина? Они већ десет година само причају приче о европским интеграцијама. И сваке године говоре да само што нисмо ушли. Не знају ништа друго да раде, тамо у ЕУ неће их нико, добро их познају. Остадоше без домовине, без посла и без важности. За Србију не знају шта би радили, некако им је то мало, да не кажем испод части.

Већ их видим онако важне у јесењем издању „Фарме“ или „Великог брата“. (Печат)

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."