Црна страна зеленог

понедјељак, 01 фебруар 2010 15:43

Пише: БОШКО ЈАКШИЋ

Фундаменталистима је никад савршена прилика да своје учење шире по исламском свету али и да уђу у политизирану конфронтацију с „неверничким” Западом који „заборавља бога”

Много тога је ове недеље широм света речено о авганистанској бурки и њеном арапском еквиваленту никабу, црним веловима који потпуно скривају лица муслиманских жена.

Питање покривања или откривања, да ли држава допушта или забрањује, шта се спречава а шта промовише, варваризам или слобода, све се то уплело у дебату покренуту после предлог дела француских законодаваца да се бурка потпуно забрани на свим јавним местима.

Откако је француски председник Николас Саркози јуна 2009. изјавио да бурке „нису добро дошле” у најсекуларнијој земљи Европе са близу пет милиона муслимана, разбуктале су се страсти отварајући дебате о сукобу хришћанске и исламске цивилизације, исламофобији, правима човека.

Ретко која појава тако успешно илуструје подељености савременог света као бурка. Да ли је реч о видљивом делу црног таласа фундаментализма, о симболу идеологије, религиозног идентитета, исламског протеста, верске ортодоксије, женске потчињености, социјалне хипокризије?

Србија је, засад, ослобођена острашћених расправа, али није речено да после Француске, Холандије, Британије, Немачке или Италије ова тема преко Санџака неће и овде доћи на дневни ред.

Француска је по јавним школама већ забранила хиџаб, исламски повез за главу који не покрива лице. Холандија је забранила бурке и никабе. Британија је међу првима отворила дебату о овој теми.

У Немачкој, где живи 3,5 милиона муслимана, неке државе су по школама забраниле хиџаб. Италијански премијер Силвио Берлускони тражи да жене под бурком буду кажњаване.

С једне стране је савремена, секуларна, европска држава створена на тековинама Француске револуције и њеном светом тројству: слобода, једнакост, братство. С друге је исламска ортодоксија оличена државама попут Саудијске Арабије којој је Куран устав а законодавство засновано на шеријатском праву.

Питање бурке поделило је обе групе.

Постоји европска конвенција која каже да су људска права жена испред религијских права и да религија не може бити оправдање за дискриминацију полова. Дакле, ако религија прописује нешто што се коси са општим људским правима, онда је ту крај религијским слободама.

Бурка је супротна француској традицији слободе и законима о правима жена, кажу једни, укључујући и председника Сарокзија који сада покушава да обузда талас антиисламског расположења распаљеног пошто је у октобру позвао на дебату о националном идентитету.

На другој страни, створен је помало парадоксални фронт либералних интелектуалаца који се противе забрани ношења бурке сматрајући да се тиме крше људска права. Кажу да верују у „просветљени ислам” али не и његово наметање. Забрана је дискриминаторни израз ксенофобије, тврде присталице ове школе мишљења у Италији.

Већина Француза се слаже да је бурка „затвор за жену”, али многи су против закона који би могао да се покаже као противуставан и контрапродуктиван јер би иритирао умерени исламски свет. Један од аргумената против закона су и бројке. Тек око 2.000 жена носи бурке и никабе – од укупно 1,5 милиона одраслих муслиманки које живе у Француској.

Како свако има на уму евентуалне запаљиве последице, очито ће проћи средње решење што значи да ће муслиманкама бити дозвољено да с прекривком лица иду улицама, али ће им бити забрањен приступ на јавна места, укључујући и јавни саобраћај.

У исламском свету је случај бурка/никаб такође компликован због различитих тумачења и амбиција. Шеик Мохамад Тантави, водећи ауторитет сунитског ислама с каирског Универзитета Ал-Азхар, верским тумачењем из октобра 2009. прецизира да ислам не захтева да жене покривају лице.

Студенткињама државних факултета у Египту забрањено је да на часове долазе прекривене никабом. Истог става држе се и високообразовне институције у Тунису и Турској.

Фундаменталистима је никаб савршена прилика да своје учење шире по исламском свету али и да уђу у политизирану конфронтацију с „неверничким” Западом који „заборавља бога”. Бурка је само нова „станица на француском путу исламофобије”, читам на једном исламском сајту.

Чињеница је да иза феминистичке фасаде расправе стоје и озбиљна социјална питања везана за муслимане, од незапослености до криминала. Не само у Француској.

Постоје тумачења да покривка не представља покушај муслиманке да под црним огртачем остане невидљива, већ напор да буде политички видљива пред системом који негира њено постојање. Бурка као симбол прекривања и разоткривања. Напор да многи игнорисани привуку пажњу.

Могуће, али социјална борба не захтева прекривање. Што значи да је муслиманка под никабом на Западу прихватила да се дистанцира од особа попут себе. Њена одећа је високополитизована јер одбацује већинску културу. Бранитељи бурке то не желе да виде. Говоре о личним слободама пренебрегавајући политичке ефекте.

Постоји још нешто што у свему овоме делује иритирајуће. Странкиња у Иран не може да уђе без мараме на глави. У Саудијску Арабију не може да уђе без мушке пратње. Чувар светих места ислама, Меке и Медине, на својој територији не допушта било какву богомољу сем џамије.

Својевремено је у краљевини која претендује да буде вођа сунитског света избио скандал на прослави швајцарске авиокомпаније у Ријаду. Када је унета торта са швајцарском заставом, домаћини су бесно напустили пријем. Разлог? Застава носи крст.

Ако улеме из Меке и Медине од муслиманки траже да не скидају никабе по Европи, зашто истовремено Европљанкама у Саудијској Арабији намећу исламске кодове облачења? Где је ту разумевање за припаднике другог „народа књиге”?

Зашто би Европа дозвољавала да се руше њене традиције, било хришћанске било секуларне, док краљевина вахабитског мрака агресивно чува своје? Зашто би се Европа устезала када су и многи прогресивни муслимани против бурке?

Јесам за слободе и за толеранцију између различитих цивилизација и религија, али не видим ништа либерално у европској одбрани бурке. Ове маске, не само што су ружне, да онемогућавају комуникацију и приморавају на хипокризију, већ су понајвише симболи идеологије. Што значи да заслужују идеолошки одговор.

Ако је либерална и секуларна Европа спремна на нарушавање њеног идентитета, зашто онда не допусти нудистима да лети слободно шопингују? Зар они нису само други пол одевног феномена. Шта је с њиховим људским правима?

Не волим бурку. Аргументи за њено ношење су слабашни. Укључујући и верске. Мало муслиманки заиста верује да ношење бурки од њих тражи ислам. Не тражи. Чешће су под притиском патријархалног окружења.

Како објаснити да муслиманке током хаџилука по најсветијим местима ислама не морају да иду покривеног лица, а од њих се захтева да у полумраку бурке прелазе улице, седе на предавањима, купују по радњама.

Шта год да је мотив – издвајање, одбијање, потчињавање – симболично значење остаје исто. Бурка на улици Париза, Лондона или Милана у 21. веку делује више него анахроно.

Европа се суочава с контроверзним питањем на које нема дефинитивни одговор на питање како прописати слободу. (Политика)

Коментари

Додај нови