О томе за сада ћутати и - подразумевати

петак, 22 мај 2009 12:01

Академик Коста Чавошки

Коста Чавошки о српском националном програму

Када је у питању српски национални план и програм, имам врло одређено мишљење, казао је у опширном интервјуу «Новој српској политичкој мисли» српски академик, професор Правног факултета у Београду др Коста Чавошки. Преносимо дијелове интервјуа у којима овај угледни интелектуалац објашњава свој став о том важном националном питању.

- Као оснивач Демократске странке још крајем 1989. године, формулисао сам национални програм Демократске странке у писму „О намерама”. Писао сам део који се односи на поменуту тему. Сећам се да смо се тада спорили око тога да ли је потребно унети одредбу да, уколико дође до распада Југославије или насилне сецесије појединих федералних јединица, попут Словеније и Хрватске, да у том случају, они народи који се отцепљују, не могу за собом повући територије које су претежно насељене другим народима. Мислио сам на републику Српску крајину, у оквиру Хрватске. Показало се онда да су нас догађаји прерасли, па када сам правио национални програм у оквиру српске Либералне странке 1991. године морао сам то другачије да формулишем. Чак сам био принуђен и неколико пута да га мењам. У једном тренутку сам схватио да то више не треба да се чини.

Зашто?

- Због тога што ми у овом моменту можемо да изразимо само тренутни национални интерес за који се можемо борити и који је у овом моменту актуелан. Не можемо да говоримо о дугорочним националним интересима. Уколико бих сада поменуо Јужну Србију, мало њих би знало на шта се то односи. А тај појам има тачно одређено значење. Отуда, према мом мишљењу, оно што је прави национални програм, сваки припадник наше духовне и политичке елите треба да носи у свом срцу и не треба јавно да га изражава. Озбиљне државе никада свој национални програм до краја не формулишу, него прво заузму неку територију. Претпостављам да су Мађари који су у једном тренутку, када су славили хиљаду година круне св. Иштвана и постојања мађарске државе, зарад тога подигли четири куле на све четири стране света, од којих се једна налази у Земуну, то је Гардош кула, друга у Трансилванији, на истоку, следећа у Словачкој, дакле, на северу и четврта на граници између данашње Мађарске и Аустрије. Једино се ова кула налази у садашњим матичним границама. Дакле, и они такође имају на уму свој програм, али сем малих националистичких група, нико од озбиљних државника и интелектуалаца, питање националног програма јавно не износи. Али, подразумева! Мислим да и ми Срби тако нешто морамо предузети и не треба да саопштавамо које су нам све намере да не би наши непријатељи то злоупотребили.

Можда у овом смислу може да послужи Гарашаниново „Начертаније‘?

- „Начертаније” Илије Гарашанина било је формулисано 1864. године. Све до краја19. века, сем краља, председника влада и најугледнијих водећих људи српске интелектуалне елите, другима, обичном свету, садржина „Начертанија” није била позната. Чак је и Аустроугарска, преко својих тајних служби успела да сазна само поједине, мање делове, да би тај програм јавно био објављен тек после Другог светског рата. Дакле, сви су деловали по том истом програму, а да се за „Начертаније” није јавно знало.

Представник сте националног дела српске интелектуалне елите. Колико је она сада ослабљена, немоћна?

- Видите, шта бисмо ми радили да сматрамо да су нам, којим случајем, Мађари и мађарска држава велики непријатељи!? Прво бисмо настојали да направимо раскол у њиховој политичкој и духовној елити, затим да обогаљимо и смањимо њихову војску, да ослабимо њихову националну самосвест. То нам чине наши непријатељи. Успели су да путем великог новца који пристиже из Вашингтона и Брисела, али и неких приватних фондова, купе део политичке и знатне делове духовне елите. Наша политичка елита потпуно је посрнула, а духовна је у великој мери подељена. То је врло погубно за остварење елементарних националних циљева. Када говоримо о бољем делу наше интелигенције она се, Богу хвала, добро држи, али нажалост, нема приступа средствима јавног информисања! Оно што се не каже, не саопшти преко ТВ екрана, или у тиражним дневним листовима, то за наш обичан свет не постоји, као да се није ни десило. Постоји само оно што „друга Србија” саопштава и упорно пропагира.

Висока интелектуална свет подразумева изузетно образовање, али и одговорност према тој истој Србији, која је годинама у њих улагала.

- Нисам баш сасвим сигуран да је увек потребно највише образовање. Узмите творце наше државе: Карађорђа, Милоша Обреновића и потоње Уставобранитеље. Све су то били неписмени људи, али су у исто време имали довољно здравог разума и способности, такозване практичке разборитости и направили су државу. Истина, слали су своју децу и потомке угледних људи у иностранство да стекну одређено образовање. Сви су се они враћали и отплаћивали дуг Србији. То је било довољно да се држава створи или очува. Илија Гарашанин припада другој генерацији која је била писмена и образована, али он није имао високо образовање. Тек крајем века, појавили су се људи попут Стојана Новаковића, који су имали највише образовање. Сматрам да је у политици високо образовање потребно, али није довољно. Оно што је сада драгоцено, то је велика снага воље и упорност да се сагласно тој вољи поступа. Такође и чврстина и непоколебљивост. То је, пре свега, питање људског карактера, а не само питање знања. Изгледа да су сада код нас у Србији, захваљујући лошем типу политичког режима, најгори људи са најгорим карактерима у политичком врху.

(Преузето са: www.nspm.rs)

Коментари

Додај нови