Пише: РАЈО ВОЈИНОВИЋ
Ријеч на промоцији ауторове књиге «Виртуелна држава»
Носиоци идеологије црногорског неонацизма такође сматрају да су Црногорци и Срби на тлу Црне Горе један исти народ. Јер, кад они кажу да су Срби и Црногорци два посебна народа, онда они под тим подразумијевају да у Црној Гори нема Срба. И да је државна граница између Црне Горе, с једне, и Србије и Републике Српске, с друге стране, истовремено и национална и језичка граница. Они нама, дакле, не признају право на постојање под нашим националним именом. «Просрпске» странке, које такође тврде да су Срби и Црногорци исти народ, никад неће, међутим, јавно да кажу које је јединствено име тога народа! Срби или Црногорци? Прећуткивање одговара на то, по опстанак Срба кључно питање сасвим је у складу с њиховом идеологијом ђиласовског србоцрногорства или црногорског надсрпства. Углавном, и једни и други, само свако на свој начин, обоготворавају црногорску државност.
Исти случај је и са овдашњом научном елитом. Ево конкретног доказа. На недавно одржаном симпозијуму о државотворности српског народа, који је организовала Народна странка, један академик рече да самосвјесне нације оснивају своје националне државе ради сопствене афирмације и објасни:
У Црној Гори је то ишло обрнутим редом, народ је створио своју државу, а она му је помогла да развије све своје посебности у односу на сваког, па и на српски народ (подв. – РВ).
Чуј: помогла!? Шта значи то његово помогла, ако не да је након Другог свјетског рата она насилно утјеривала ту наводну посебност? Што онда наш академик не објасни зашто је народ у Црној Гори до 1918. године имао српску самосвијест, ако му је црногорска држава већ била помогла да развије ту наводну посебност у односу на свакога, па и на српски народ? Просто, нека одговори на питање: ако је тачно то што он тврди, откуд онда Подгоричка скупштина? Шта је онда ова његова вербална егзибиција, ако није прилог насилној асимилацији Срба у националне Црногорце? Зар ово није идеолошки став Милована Ђиласа из 1945. године да су Црногорци посебна нација настала из српског народа? Шта би на ово данас рекли наши преци, учесници Подгоричке скупштине? А ево шта су о томе они казали у својој историјској одлуци из 1918. године:
Српски народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом...
Насупрот овом ставу учесника Подгоричке скупштине, и у једном и у другом случају појам црногорства нама данас насилно намећу као посебност у односу на интегрално српство. И у једном (радикалном) и у другом (рекао бих: софистициранијем) случају, објекат затирања је изворно немањићко-косовско, или ако хоћете, његошевско српство. Јер је Његошева, а не моја, мисао: Србија је матица српства, без ње никад ништа. Претпостављање петровићке традиције немањићкој и кађење и додворавање Цетињу као извору и утоци нашег идентитетског постојања, подметање је самим Петровићима. На Цетињу има понечег битног за наш национални идентитет, ту су Свети Петар и Владика Раде, али Цетиње није и не може никако бити мјера тога идентитета. Јер, није Цетињски манастир родио Студеницу, него је Студеница мајка свих српских цркава. И није Свети Петар Цетињски духовно родио Светог Саву, него је обрнуто. И није Милош Обилић писао највеличанственије оде Његошу, него је обрнуто. И није подловћенско племе савршенији облик људске заједнице од немањићке жупе, него је обрнуто. И није племенско обичајно право цивилизованији облик права од Душановог законика, него је обрнуто. И не може ратнички логор бити важнији државотворни узор од немањићке Србије која је у свом времену имала снагу какву данас имају једна Француска или Њемачка. Ни Његош, нити ико од Петровића, осим позног краља Николе, из свих ових разлога није хтио сепаратну црногорску посебност, већ је сваки хтио јединствену српску државу «од Дунава до мора сињега» сазидану на немањићко-косовским идентитетским темељима.
И у случају цетињско-подгоричког србоцрногорства и у случају цетињско-подгоричког антисрпства ради се о једном истом: о стављању бране природној тежњи Срба да се на тлу постјугословенске Црне Горе конституишу као уставно-правни фактор. То противљење темељни је став овдашње политике, и позиционе и опозиционе. Власт и опозиција су по тој особини оно што пензионери у игри домина зову: дупло-голо. А зна се и зашто: због тога што влада и скупштина у Подгорици требају њима, носиоцима тих двију идеологија, а не нама.
Колико су Срби и Црногорци исте националне припадности, толико су Срби, с једне стране, и Бошњаци/Муслимани и Хрвати штокавци, с друге – исте националне припадности. Венама свих тих групација тече етничка српска крв. У смислу националне припадности, међутим, то су потпуно различити идентитети и то се више ничим сувислим не може оспоравати. Јер, нација није само питање крви, тла и језика; њу осим тога стварају и заједничка воља, заједничке тежње, заједнички идеали, ријечју јасан заједнички интерес, што са свим овим групацијама нипошто није случај. Штавише, у условима када се, у држави која функционише по обрасцу «сви против Срба», у црногорским рукама налазе сви механизми државне присиле, свако оспоравање националне различитости међу Србима и националним Црногорцима, било да оно долази са црногорске било са србоцрногорске стране, води у даље затирање српске самосвијести. Зато је, зарад опстанка те самосвијести, данас неопходно јасно национално и, нарочито, следствено томе, јасно уставно-правно раздвајање Срба и Црногораца. А по важећем уставу за то нема никакве друге могућности до механизма националног савјета из члана 79. из поглавља о заштити идентитета.
Противници политике Српског националног савјета имају обичај да кажу како, ето, оваквим ставом ми нашу прошлост, нашу историју, препуштамо националним Црногорцима. Не! То је злонамјерна замјена теза којом они безуспјешно прикривају сопствену одговорност за садашњи положај Срба. Ми се према црногорској државности односимо на исти начин на који су се према њој односили и наши преци. Нијесу се наши преци тек тако, из чистог егзибиционизма, 1918. одрекли те државности. Није спорно било ни њима, а није ни нама, да је предјугословенска Црна Гора била српска држава. Проблем је био у томе што је она била неуспјешна држава. И проблем је још у томе што је ова данашња још неуспјешнија од оне прве и још приде и у томе што је поврх свега тога она и антисрпска. Она држава једноставно није била у стању, а то није ни ова данашња, да изађе у сусрет најелементарнијим потребама сопственог становништва. Да и не говоримо о осталим цивилизацијским изазовима онога и овога времена. И зато се тако лако и урушила. Држава – то сам ја (L'etat – c'est moi!), говорио је у 17. вијеку Луј XIV. Да којим случајем не знам да су ово његове ријечи, бих се заклео да их је први изговорио или краљ Никола негдје након 1910. или Мило Ђукановић. Предјугословенска Црна Гора, као држава, била је по ријечима народног паметара Суле Радова – брод у каменицу. Зар ова није исто то? Због тога у одлуци Подгоричке скупштине стоје записане и ове ријечи.
Економски интереси Црне Горе нераздвојно су везани за Србију и остале српске крајеве. Одвојена од њих, а при томе по самој природи земљишта најсиромашнији крај, можда у цијелом свијету, она не би имала никаквих услова за самосталан живот, она би била унапријед осуђена на смрт. Нама је добро познато како је и до ропства ауатро-угарског било тешко живјети у Црној Гори, и да је велики дио наше радне снаге био принуђен да одлази у Америку, да у тешким радовима тамо зарађује насушни хљеб и шаље својима на дому.
Зар је данас другачије? Јесте другачије једино уколико више вјерујемо дневнику државне телевизије него нашим рођеним очима.
Не одричемо се ми, ни случајно, Светог Петра Цетињскога, владике Рада, Марка Миљанова, нити било кога или било чега великог из наше прошлости, већ се оваквим ставом одричемо онога чега су се и они одрицали.
Ви сте од Бога отступили и страха Божија изгубили, ви сте грехоту и срамоту заборавили, ви за душу и поштење не мислите, ви се не можете крви брацке наситити... (...) ...но истини и поштен човјек не има међу овим народом мјеста.
Ово је Свети Петар из Цетињског манастира поручивао Катуњанима маја мјесеца 1822. године. Шта би ми, самосвјесни Срби, данас могли додати или одузети овим његовим ријечима? Владика Раде је за Црну Гору говорио да је она знаменита по томе што је коматић од развалинах нашега царства и по томе што је урна у коју је силно име Душаново прибјегло, у којој се свештено храни витешко име Обилића. Од тренутка кад је влада у Подгорици признала отимање Косова, та Црна Гора више не постоји. О тој Црној Гори у последњих 160 година све је речено, и више него што је требало, јер смо на крају стигли до ни на чему утемељеног увјерења како ми нијесмо обични Срби него некакви митски надсрби. И сво то вријеме намјерно смо заборављали, или још прецизније под тепих гурали чињеницу да је за исту ту Црну Гору Његош, носећи се с истим оним менталитетом с којим се носио и његов славни стриц, говорио да је она само зло, како је зли нарок гони и ја који сам њен син име јој не могу произрећи што се нећу згрозити. Е, исто то само зло данас дивља пред нашим очима и ми у Српском националном савјету више немамо намјеру да се правимо како оно не постоји. И не само да то нећемо, него хоћемо да га одвојимо од нашег националног организма. А то хоћемо, не из ината, не због наше личне користи, не због фрустрације референдумском крађом из маја 2006. године, не због тога што смо због Петра замрзјели и самог Светог Петра (не дај Боже!), већ због тога што желимо да поставимо темеље здраве националне политике неопходне за будућност Срба на тлу Црне Горе. Ми само хоћемо да то само зло одвојимо од нашег националног организма, како би спријечили његову метастазу која нашој националној самосвијести пријети потпуним уништењем.
Уосталом, нијесмо ми, него су они, национални Црногорци, срушили Његошеву гробну цркву на Ловћену, нити смо се ми, као што се јесу они, одрекли од Његошеве завјетне немањићко-косовске мисли. Они су се, а не ми, бацали камењем на ћивот Светог Петра Цетињскога. Они су, а не ми, признали отимање Косова о коме је Владика Раде испјевао најљепше стихове на српском језику. Они су, а не ми, Светог Петра и владику Рада прогласили геноциднима на перу и дјелу. На томе самом злу они су, а не ми, изградили несрпски национални идентитет и антисрпски менталитет. Ми смо, а не они, данас онај Његошев коматић од развалинах нашег царства.
Шта је нова нација од око 300 хиљада припадника, наспрам десетомилионске српске нације? Што да се онда бојимо раздвајања с онима који су се од нас иначе одвојили? Али, исто тако ваља себи да поставимо и ово питање: шта смо ми, непуних 200 хиљада преосталих Срба на овом простору, овако осиромашени, обесправљени и понижени у односу на њихову данашњу моћ, на све њихове тајкунске паре, пендреке и медије, уколико се нашим псеудоелитистичким надсрпством издвојимо из цјелине десетомилионског српског националног корпуса? Сва црногорска нација може се удобно смјестити на «Звездин» стадион у Београду, али и таква и толика, она може лако насилно асимиловати ово мало преосталих Срба уколико наставимо да вјерујемо у бајке које нам приповиједа наша псеудоромантичарска елита како смо ми некакви посебни Србоцрногорци. Србоцрногорац – то је већ полуасимилован Србин.
Има ли ишта бесмисленије него некога убеђивати да је Србин, кад он сам каже да није, запитао се Матија Бећковић уочи референдума из 2006. године. Има! Бесмисленије је настављати с том врстом убјеђивања онога који ти је на том референдуму јасно и гласно саопштио и дјелом ти доказао да није Србин, и који те је још бацио под ноге и сад те немилосрдно гази због тога што му ти и даље не вјерујеш да није Србин!
Не живи се у 21. вијеку од гордости утемељене на јунаштву предака. Када су се 1804. године наши преци код Сјенице хвалили Карађорђу колико је који од њих посјекао Турака, «бич тирјанах» им је овако одговорио: коекуде, мој Муто (Лазар Мутап) сам толико посијече до ручка! И та прича нешто говори о нашем менталитету. Јер, Србија је након Карађорђевог устанка кренула модерним цивилизацијским путевима, почела је одмах с освајањем и усвајањем уставних и грађанских права и слобода, а ми и дан-данас, више од два вијека након тога догађаја, духом живимо од сукања јуначких бркова. Србија је промијенила шест устава прије него што је књаз Никола својим поданицима «даровао» први, како га је сам поспрдно звао – «уставчић».
Ето одговора што се власт никад у историји Црне Горе није промијенила на изборима. И ето због чега је неодржив став «нећу ја да будем мањина у држави коју су стварали моји преци». Јесу је стварали, па шта? Они исти су је, видјели смо и због чега, исто тако прије деведесет година и укинули. Што би је ми онда обоготворавали, нарочито данас, у околностима кад се њене намјере према нама нимало не разликују од намјера некадашњег Османског царства, или млетачког, или пак, аустро-угарског завојевача? Штавише, Срби су у Аустро-Угарској имали неупоредиво већа права, него што их ми имамо у данашњој Црној Гори. Зар да славимо државу која гази по свему што нас чини људима? Зар то није и сулудо и суицидно?
Из нашег корпуса данас су најгласнији противници мањинског статуса они који су нас у вријеме доношења устава објеручке гурали у исти тај статус. Ради се, разимије се, о челницима опозиционих партија које су се тада свим силама бориле против тога да Срби буду уставно дефинисани као конститутиван народ. Сада, када су нас заједно с режимом гурнуле у статус мањине, када је наш српски језик уставно изједначен с албанским, све оне се безусловно слажу с Мишком Вуковићем, Диношом и Авдулом Курпејовићем да Срби никако не могу бити мањина. Говори ли нам нешто то њихово дирљиво лирско сагласје по овом питању? Ми из Српског националног савјета им и овога пута поручујемо: господо, промијените устав, запишите у њему да су Срби конститутиван народ, и ми ћемо аутоматски распустити Српски национални савјет. До тада - то не долази у обзир, јер ми нијесмо и нећемо да будемо национални Црногорци и нећемо ни по коју цијену да се одвајамо од десетомилионског српског националног корпуса.
У арсеналу оружја за борбу против Српског националног савјета најлицемернија је њихова оптужба како ми, ето, хоћемо да раздвојимо рођену браћу само због тога што је један Србин а други Црногорац. Поставља се питање: ако заиста тако мислите, господо, што сте онда ви ту исту браћу раздвајали свих ових претходних година? Сјетите се само колико се ваших присталица завадило с рођеном браћом слиједећи вашу политику? Што се онда нијесте једноставно у старту учланили у ДПС? Или сте можда радили баш оно што је режиму требало? Осим тога, браћа браћи не раде ово што национални Црногорци нама чине свих ових година. С ким се ви то и за чији интерес поигравате? Не, господо! Управо ми радимо на грађанском помирењу у Црној Гори, јер до њега послије свега може доћи само јасним националним раздружењем. Сва права свима и ето помирења. Доста нам је додолске политике, комеморативне постизборне аналитике и губитничког самозаваравања како ће се наша заблудјела браћа једног лијепог дана отријезнити и вратити историјском самосазнању. Ми хоћемо наша конкретна права гарантована уставом и свим међународним документима о људским правима и слободама. Ми смо «и Срби и грађани» (Светозар Милетић), припадници десетомилионске српске нације, а не групација псеудоромантичара. Трећину радних мјеста Србима у свим државним органима и институцијама, па ћемо с Црногорцима бити добри и рођаци и комшије! Као што су некад братски живјели српски патријарх Макарије Соколовић и његов рођени брат, велики турски везир Мехмед-паша Соколовић. Нама Вук Караџић, њима Аднан Чиргић! Нама наше, њима њихове културне и научне институције! Нама Црква, њима Централни комитет, пошто су ионако сви атеисти!
Најзад, ми знамо да међу Црногорцима постоји велики број оних који би се у промијењеним околностима радо декларисали као национални Срби. Би они и сад, али не смију од Господара! А околности ће се једног дана сигурно промијенити, јер ничија не гори до зоре. Тада ће они бити и већи и бољи и, свакако, гласнији Срби од свих нас овдје окупљених. Бар ту страну црногорског менталитета добро познајемо. Због тога ми, између осталог, и градимо овакву националну политику - да им оставимо адресу на којој ће нас сјутра потражити. А кад се то деси, - ако се деси! - опет ћемо бити јединствени и недјељиви српски народ. У супротном, уколико и ми будемо радили оно што у наше име данас раде наше опозиционе партије, уколико наставимо да се понашамо попут овце која трчи за вуком што ју је ранио, сви ћемо залутати и повратка неће бити ни нама ни онима који се данас одричу предака и њихових снова, завјета и гробова.
Салон ресторана «Рибница» у Подгорици, 9. децембра 2009. године
| Коментари |
|
|
|||||
|
|||||
|
|||||
|
|||||
|
|||||
|
|||||
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
| < Претходна | Сљедећа > |
|---|
Када претерају с гунђањем и саветима, једноставно одем у своју собу, затворим врата и пустим музику, што њих нервира.
