Пише: ДОНКО РАКОЧЕВИЋ

Власт и опозиција су први пут после дужег времена били у нечему једногласни – да им се, мимо народа, додијеле државне пензије, као и да Уставни суд нема потребе да расправља о уставности те одлуке, јер они најбоље знају да је ту све регуларно, и у складу са Уставом и законима. Да ли је у складу и са народном вољом, нико није постављао питање, јер се подразумијева да се о народној вољи прича само уочи избора, и да првог радног дана посланици забораве на све крупне ријечи из предизборне кампање и заклињања како ће радити само у интересу народа.

Та одлука скупштинског одбора је врхунац егоизма наших посланика који су, у протеклих неколико година, за себе обезбиједили све могуће и немогуће привилегије, па им је сада преостало да размишљају и о времену када више неће бити у скупштинским клупама. Образложења посланика су била комична, и углавном су се сводила на патњу и стрес који трпе све да би служили свом народу.

Још у вријеме увођења вишестраначја, посланици су себи обезбиједили имунитет, или су ту привилегију само наслиједили из комунистичког времена, и веома су солидарни када на надлежном одбору расправљају о евентуалном укидању имунитета посланицима који су осумњичени за кривична дјела, тако да ни у том смислу нијесу равноправни са осталим грађанима, већ су заштићени као бијели медвједи. Може ли бити веће лицемјерство од овога: опозициони посланик најчешће говори о корупцији у држави, о лоповлуку властодржаца, а у Скупштини, односно на надлежном одбору, гласа да се посланику владајуће партије не укине имунитет, односно да не одговара за лоповлук.

Потом су се, прије пар година, једногласно договорили да вишеструко повећају своје плате, тако да је им је сада најнижа, основна плата, без икаквих додатака и радног стажа, 1200 евра, мада већина њих прима од 2000 до 4000 евра, јер добијају надокнаде за рад у одборима, као и бројне друге додатке, дневнице, па чак и по 100 евра мјесечно за мобилни телефон. МАНС је прошле године обавио истраживање које је показало да је просјечна посланичка плата већа од 2000 евра. И што је најгоре, ту плату добијају за десетак дана рада, јер када су истраживачи МАНС-а сабрали све радне сате наших посланика, испало је да, у просјеку, дневно раде само по три сата.

Но, ни то износи нијесу реални приказ њихових примања. Њихова просјечна плата је још скоро 30 одсто већа, зато што већ неколико година, као новогодишњи поклон, од предсједника парламента, Ранка Кривокапића, добијају још по три додатне плате. Прве године су то сви заједнички покушали да сакрију, али је то доспјело у јавност захваљући информацији коју је аутору овог текста доставио један перспективни политичар из СНП-а. Пошто сам колегама из неколико редакција прослиједио ту информацију, они су назвали портпароле свих парламентатних странака који нијесу могли да вјерују да се за то сазнало. Нијесу имали спремне одговоре, па су поједини портпароли, у истом дану, дали по неколико дијаметрално различитих изјава. После вишесатне узбуне, у Српској народној странци су одлучили да саопште јавности како ће њихови посланици те своје три плате уплатити за дочек Српске нове године. Два мјесеца касније, Велибор Џомић, главни организатор дочека код цркве Светог Ђорђа, саопштио је да те паре нијесу добили. Наредне Нове године, три плате вишка је добио и онај мој извор из СНП-а, који је у међувремену постао посланик, и, гле чуда, није се бунио, нити је одбио Кривокапићев поклон.

Опозиција је, до скора, као о најпластичнијем примјеру расипања државног новца, говорила о луксузним аутомобилима владајућих политичара, они су били симбол отуђене и однарођене власти. Међутим, о томе се више и не говори, сем из појединих невладиних организација, јер и опозициони прваци су почели да се возе у скупоцјеним возилима. У том расипању предњачи Нова српска демократија, која је у издвајању новца за возни парк, у односу на висину буџета, превазишла чак и владајуће партије. Њени прваци изреда возе нови модел цитроена Ц5 који кошта близу 30 хиљада евра, док су челницима општинских одбора купљени нешто јефитинији модели исте марке аутомобила. Питате се вјероватно зашто баш - цитроен? Зато што је заступник те аутомобилске индустрије за Црну Гору – потпредсједник Нове српске демократије. И, сада се руководство ове партије нашло у небраном грожђу, јер већину новца који добија из државне касе мора да издваја за отплату рата за купљене аутомобиле.

Након свега, нико се не пита да ли морално право наступања у име опозиције могу имати они који власт критикују за понашање којем су и сами склони: ко је упирао прстом у скупе лимузине државних службеника – сам себи ускраћује право да се вози сличним. Ако је годинама расипност власти био крунски аргумент у дискусијама опозиционих првака, подразумијева се да они сами ваљда живе грађански уредно, ако не и аскетски. Свједоци смо, међутим, да се дешава управо супротно. Бројни опозициони прваци, част изузецима, из подстанарских буџака преселили су се у луксузне станове и викендице до којих се одвозе службеним, страначким аутомобилима, у пратњи возача и тјелохранитеља.

И шта после свега рећи, сем поновити оно што је још 1896. године, у свом есеју „Велика лаж нашег времена“ записао велики руски интелектуалац Константин Петровић Побједоносцев: „Парламентаризам представља тријумф егоизма, чак највећи његов израз!“ Но, теорија парламентаризма наставља да се одржава, упорношћу ускогрудог фанатизма, иако се њена лаж сваким даном све очигледније изобличава пред цијелим свијетом.

„За посланика, бирачи су само стадо за прикупљање гласова... За племените људе, само изборна процедура је одвратна: од ње се не одвраћају само егоистичне, користољубиве природе које теже да по сваку цијену остваре свој лични интерес. Улогом коју преузима, кандидат бива принуђен да лицемјерише и свјесно лаже људе, по невољи мора да се приближава и бива љубазан са својим политичким истомишљеницима без обзира каквог моралног профила били, мора да се додвора најбаналнијим склоностима и предрасудама масе да би иза себе имао већину. Која би часна личност одлучила да прихвати такву улогу? Представите такав лик у роману, читаоцу ће се згадити, али исти тај читалац даће глас на изборим живом глумцу у тој улози.“

Тако је говорио Побједоносцев, но изгледа није имао ко да га чује, па се комедија избора и парламентаризма, у којој су главни глумци - најмоћнији и најбезкруполознији грађани, наставља до дана данашњег, обмањујући изнова преостале грађане које ћуте и трпе, сматрајући да демократскији систем не постоји. Иако знају да се њихови представници боре само за личне и страначке привилегије, изнова учествују на изборима, а у ствари све остаје исто, јер се не мијења систем.

Демократија ствара плутократију, богаташе, јер се све заснива на финансијској подлози, и политика и углед и права. Зато се Побједоносцев, као и многи други интелектуалци кроз историју који су жељели добру свом народу, трудио да нађе решење за системску грешку парламентаризма, па је, између осталог, предлагао да у народној скупштини буду представници духовно-интересних заједница, сталежа, еснафа и синдиката, који би најбоље знали проблеме својих база, као и излазе из тих проблема, и да њихова примања буду идентична просјечним у њиховим браншама.

Не знам да ли би његов први предлог ријешио све проблеме, али знам да би се огромна већина грађана сложила да се политичарима одреди плата на нивоу просјека у држави, или макар на нивоу просјека у професијама за које су се школовали, па би се политиком бавили они који заиста имају искрен мотив да помогну народу који би да представљају, а не да им политика служи као полигон за богаћање које би ето и да доживотно ороче – националном пензијом, и то астрономском.

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."