|
 Пише: РАЈО ВОЈИНОВИЋ За Српске Новине ЦГ
Поводом скупа Народне странке «Срби - државотворни народ у историји Црне Горе», Подгорица, 25. новембра 2009. године Одређивати другоме идентитет у 21. вијеку је, најблаже речено, неозбиљно. Ко сам ја да вама одређујем ваш идентитет и ко сте ви да мени одређујете мој идентитет? О идентитету може да одлучује само његов непосредни носилац и нико други. Не, дакле, МИ, поготово не у туђе име, већ ЈА, ТИ, ОН, свако од нас појединачно, и само у своје име. Ни наука то не може да чини; она само може да констатује постојање неког идентитета и да онда изучава околности и факторе који су довели до његовог успостављања. Навешћу само један из океана примјера који поткрепљују ову тезу. Свима нама је добро позната чињеница да је, рецимо, Јово Капа син доктора богословских наука и професора Цетињске Богословије. Па и поред тога што је рођен у таквој породици и што је и сам примио Свету тајну крштења, Јово Капа одавно није православни хришћанин. Јер је он сам у једном тренутку тако одлучио. Јова, господо, а не мене који то јесам, убиједите да је православни хришћанин.
Позивање организатора овога скупа на петровићку Црну Гору ту нимало не помаже. Али је зато по српску самосвијест у садашњим околностима веома опасно претпостављање те државотворне традиције немањићкој. Наиме, у најави скупа речено је како његови организатори хоће Црну Гору «каквом су је стварали Петровићи» (П. Поповић). Оставимо овога пута по страни чињеницу да се точак историје не може враћати уназад. Постављам питање: шта ако ја нећу такву државу, ако хоћу државу каквом су је стварали, рецимо, Немањићи? То што у овом тренутку није могуће остварење те моје жеље, нимало не мијења ствар, јер је једнако немогуће и остварење њихове жеље да држава буде онаква «каквом су је стварали Петровићи». Ја имам много, веома много разлога за такав став и само дио њих се поклапа са свим оним разлозима због којих су наши преци 1918. самовољно укинули петровићку Црну Гору. Није Цетињски манастир родио Студеницу, него је обрнуто - Студеница је мајка свих српских цркава. Није Свети Петар Цетињски духовно родио Светог Саву, него је обрнуто - Свети Сава је духовно родио и њега и читав српски народ. Сваком истинском хришћанину важнији је вјерски од националног идентитета. Али то никако не значи да му, због тог хришћанског универзализма, национални идентитет мора бити неважан. Не заповиједа ли Господ својим ученицима: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. (Мт. 28, 19) . Значи: народе, а не људе, што није случајно. И, као што видимо, не ради се ту, нарочито у нашем српском случају, ни о каквом националном романтизму, већ се ради о, како га је Свети Владика Николај називао - јеванђелском национализму, коме нас је научио још Свети Сава, национализму који, самим тим тим што је јеванђелски, није шовинизам, који «нити је узак нити искључив». [1] Божјом љубављу и Његовим допуштењем, и мојом слободном вољом, крштен сам као Србин и желим да то тако и остане све док будем ходио овом земљом. То је моја лична идентитетска одлука, коју најмање могу опозивати овакви скупови, и на коју ме, поред бројних осталих разлога, тако осјећам и мислим, највише обавезује Света тајна крштења. И ту је оваква врста науковања немоћна. Оно што може бити у вашој научној надлежности је да тумачите зашто сам донио такву одлуку: да ли је у питању пркос или инат, фрустрација или рацио, који су све фактори утицали на њу, да ли су они историјске, социјалне, економске, психолошке, политичке, или какве год хоћете природе, али није у вашој надлежности да је у моје име опозивате. Уосталом, ако не вјерујете - ви пробајте. Немањићка државотворна традиција је, за разлику од петровићке, врхунско цивилизацијско наслеђе. Сјећање на немањићку прошлост, косовском крвљу запечаћено, кључно је мјесто српског националног идентитета. Тог сјећања и те освештане косовске крви данашња Црна Гора се свакодневно одриче. И не само да их се одриче, него их и јавно презире; штавише, гони их свом силином државне репресије као највећег непријатеља црногорског идентитетског постојања. Да ли би то било могуће, да иза такве политике не стоје сами Црногорци, односно збир њихових претходних појединачних идентитетских одлука о садржају појма Црногорац? О каквом се, онда, националном заједништву са следбеницима и подржаваоцима такве политике више уопште може говорити? Каква браћа, ако Бога знате, када јавно на крст часни пљују (Његош)? Ми данас имамо бројне доказе за тврдњу да је немањићко наслеђе важнији темељ нашег националног постојања од петровићког. Тако, примјера ради, звона манастира Мораче и данас звоне као у вријеме Стефана Вукановог Немањића. И свако претпостављање петровићке традиције немањићкој подметање је самим Петровићима. Неће ваљда бити да је подловћенско племе цивилизованији облик људске заједнице од немањићке жупе! Зар је могуће да је катунско обичајно право виши облик права од Душановог законика? Неће бити да су непостојеће фреске из катунских храмова љепотом ликовног израза надмашиле морачког пророка Илију! Да и не говоримо о самој морачкој лаври која је једна вреднија од свих петровићких храмова заједно! Да и не говоримо о економској подлози суверенитета петровићке и немањићке државотворности! Чему онда толико, по свему некритичко инсистирање на петровићкој државотворној традицији, уз истовремено избјегавање да се јасно и гласно каже да је та традиција само накнадни историјски одбљесак, лише Светог Петра и владике Рада - врло блиједи одбљесак, моћне немањићке државотворности? Овдје се ради о томе да на Цетињу има понечег важног за српски национални идентитет, али још више о томе да Цетиње не може никако бити мјера тог идентитета. Чему, онда, толико додворавање и кађење Црногорцима, нарочито Цетињанима? Ако не постоји националност Француз-Енглез, како је онда могуће да постоји Србин-Црногорац? Чему толика релативизација истине и њено претварање у полуистину, ако знамо да полуистина може бити далеко опаснија од лажи? Високопреосвештени Митрополит Амфилохије је несумњиво у праву кад каже: Ми смо једини простор у Европи гдје једна иста мајка рађа двије-три нације. [2] Али то што нигдје другдје не постоји, овдје очигледно постоји. Да не постоји не би ни причали о том феномену! И не само да данас овдје постоји, него постоји вјековима. Зар и Бошњаци/Муслимани нијесу настали отпадањем од српског националног стабла? Радован Самарџић, један од највећих српских историчара XX вијека, тврдио је да су од укупног броја Срба који су примили ислам двије трећине њих то учиниле свјесно и добровољно, а само једна трећина насилно. Зар српског патријарха Макарија Соколовића и турског везира Мехмед-пашу Соколовића није родила једна иста мајка? Зар већина Хрвата штокаваца није такође настала отпадањем од српског националног организма? Јесу ли, можда, инсистирањем на националном заједништву с њима, наши преци успјели да те конвертите поврате историјском самосазнању, или су се морали помирити с чињеницом да је њихова конверзија неопозива? Зар Црногорци нијесу учинили исту ствар, идентичну оној коју су учинили преци данашњих Бошњака/Муслимана и данашњих Хрвата штокаваца? Национална припадност није питање крви и тла. Заједничка слава у прошлости, заједничка воља у садашњости, сећање на велике ствари које су чињене заједно и жеља да се оне још чине – то су битни чиниоци који од скупа људи чине народ [3], каже Коста Чавошки. Делајл Бернс, пак, вели: Заједничке успомене и заједнички идеал – више него заједничка крв – чине нацију [4]. Сад ви, господо народњаци (и остали учесници скупа), себи, а не мени, одговорите на питање: може ли ваш став да су Срби и Црногорци један недјељиви народ бити одржив у односу на ове двије дефиниције народа и/ли нације? Видите ли ви данас код Црногораца вољу да чине те велике ствари заједно са нама Србима? Видите ли ви данас заједнички српско-црногорски идеал? Зар не видите да нам је у том смислу данас све, не само различито, него и супротстављено – од интерпретације историјских чињеница, па до конкретних животних интереса? Ваше затварање очију пред чињеницом да се у садржају појма Црногорац више не налази оно што се налазило у доба Светог Петра Цетињског и владике Рада бјежање је од истине. На тај начин се креће на пут који Србима на тлу постплеменске Црне Горе добра донијети не може. Једна латинска изрека гласи: Nomen est omen (Име је својство). А наше национално име је Срби. Стога постављам питање: треба ли, због тога што ће «НС прије нестати, него промијенити и једно слово у свом програму» (Д. Шоћ), да и даље бјежимо од очигледних истина и тако се полако одрекнемо и српског имена као суштине нашег националног идентитета? У наслову овога скупа стоји тврдња да су Срби државотворни народ у историји Црној Гори. А ја се питам: ко тврди супротно? Наравно да смо државотворни, не само кроз историју него и данас, чим чинимо трећину становништва и чим смо аутохтоно становништво на овом тлу. Није проблем у томе, већ у чињеници што ми Срби ту нашу државотворност нијесмо уставно-правно верификовали као конститутивност, чиме смо и де факто и де јуре гурнути у мањински положај. Оваквим насловом скупа организатор је хтио да релативизује ту чињеницу; да појам државотворности подметне као појам конститутивности, да нам објасни како смо, самим тим што смо државотворни, конститутиван народ, иако то не пише нигдје у уставу. Осим тога, у најави овога скупа наговијештена је и могућност доношења резолуције која треба да изрази став учесника да Срби нијесу национална мањина у Црној Гори. Можете ви донијети и десет таквих резолуција, али то неће промијенити чињеницу да Срби, нажалост, јесу мањински народ. Мањински су због тога што чине свега трећину становништва, а мањински су и по уставу, јер по истом том уставу нијесу конститутивни. Истина, у уставу нигдје не пише да јесу мањински, али зато је српски језик уставно-правно гледано у истом положају као нпр. албански. И још су, приде, као такви Срби и дискриминисани, скоро потпуно изопштени из свих државних органа и институција, с идентитетом подвргнутим организованој државној репресији. Негирањем свих тих чињеница само ће се још додатно погоршавати положај Срба. Јер, Срби ће онда бити ван уставно-правног поретка, и тако гетоизирани егзистираће као фолклорна скупина на путу нестајања, која стварност посматра очима 19. вијека. С таквом свијешћу они ће овој држави и даље служити као сировинска база за коначно уобличавање црногорске постплеменске нације. У вези с тим, желим да истакнем још једну важну чињеницу. Управо је организатор овога скупа у вријеме доношења важећег устава Србе гурао у статус мањинског и положај дискриминисаног народа. Јер, Народна странка тада је снажно заступала став који је био још радикалнији, још неповољнији по српски народ од садашњег уставног рјешења. Наиме, важећи устав, као што знамо, Црну Гору преамбулом дефинише као државу грађана, припадника народа и националних мањина: Црногораца, Срба, Бошњака, Албанаца, Муслимана, Хрвата... док се Народна странка залагала да се умјесто те формулације унесе формулација да је она грађанска држава коју твори народ Црне Горе; дакле, без помињања српског националног имена. То је, по мом скромном мишљењу, само била софистициранија, да не кажем језуитскија (јер је као таква Србима била лакше сварљивија) варијанта почетног рјешења из тзв. експертске верзије устава која је предвиђала дефинисање Црне Горе као државе Црногорског народа. Откуд сада, господо, толика ваша напрасна забринутост због «покушаја претварања Срба у националну мањину»? За чије интересе ви то радите? Такође је у најави овог скупа (и не само у његовој најави) поручивано како су Срби и Црногорци један јединствени и недјељиви народ. Стога постављам и ово питање: које је јединствено и недјељиво име тога јединственог и недјељивог народа? Такође постављам питање: ако је, господо организатори, и по вашем мишљењу јединствено име тога јединственог народа Срби, зашто онда прво не убиједите да то име поново прихвате као своје оне који су га се већ одрекли, него самосвјесне Србе убјеђујете да су Срби? И ја ћу свакако, као вјерујем и сви остали Срби, бити добронамјерно отворен према евентуалном повратку Црногораца историјском самосазнању. И чим се то деси, заклаћемо угојено теле и направити велику гозбу. Али, што се Српског националног савјета тиче, нема гозбе без претходног повратка Црногораца том самосазнању. Напротив, док се то евентуално не деси, у шта нимало не вјерујемо, гарант нашег опстанка може бити једино уставно-правно повлачење јасне националне динстинкције између нас и њих. А то је, између осталог захваљујући и вашој политици, сада могуће једино преко члана 79. Устава Црне Горе и преко механизма националног савјета. Изволите, промијените устав Црне Горе, у њему запишите да су Срби конститутиван народ, и Српски национални савјет ће се истог тренутка самораспустити. Свака друга прича на ову тему је прилог асимилацији Срба на тлу постплеменске црногорске државице. ___________ [1] О томе видјети у бесједи Владике Николаја «Национализам Светог Саве», Свети Сава за школу и дом, Вајат, Београд, Каирос, Сремски Карловци, 1995. стр. 37 - 42 [2] Интервју «Вечерњим новостима» од 4. септемба 2009. [3] Уставни геноцид над Србима, зборник радова, Српско народно вијеће, Подгорица, 2006., стр. 27 [4] Исто
|