Пише: Доц. др Филип Ковачевић

Ових дана црногорски режим подсјећа на јежа који се, предосјећајући опасност, савио у клупко и према споља окренуо све своје бодље. Дешавају се ствари које су још прије годину дана биле незамисливе. Дипломатске чарке између врха црногорске власти и појединих дипломатских кругова поново се појављују на ударним страницама независних медија. Чак и америчка амбасада у Подгорици јавно демантује интервју-славопојку, пропагандно пласирану у омиљеном ДПС гласилу, и оповргава ставове омиљеног пријатеља премијера Ђукановића. Тиме се, по питању Гелбарда, подударају ставови амбасаде и Ратка Кнежевића. Није ли то више од случајности? Изгледа да Кнежевићево писмо предсједнику Обами није остало непрочитано.

Допуњава се и оптужница у Барију. Идућих мјесеци они који се налазе на тој оптужници, а не штити их имунитет, мораће да се суоче са Шелзијем. А са њим и његовим колегама-тужиоцима ни сам Берлускони не може да изађе на крај. Ако италијански тужилачки апарат може да сруши једног финансијско-политичког могула попут Бурлесконија, како га је још давно, прије афера са малољетницом и проституткама, прозвао Милан Поповић, „су чим“ ли ће „наши“ изаћ’ на суђење? Да није било А2А „прихватизације“ Електропривреде, вјероватни би се већ чули дисонантни тонови и из амбасаде Италије у Подгорици. А није речено ни да их и овако неће бити. У питању су мало већи интереси него што је судбина црногорске олигархије.

А јеж се, сада већ непрепознатљив у клупку бодљи, котрља даље. Има ту по једна бодља за сваког ко и даље мисли, ко промишља другачију Црну Гору упркос бујицама пропагандних вода које изазваше свеопшти потоп права и правде. Није то ништа непознато. Они који се баве изучавањем неслободних политичких система, знају да је отпор политичкој промјени директно пропорционалан броју непочинстава и злочина које је дотични режим спровео у дијело. Хоће ли ватра која нам се спрема захватити само архиве одређених служби, или ће њени језици прошарати и терен, као раних деведесетих, зависиће прије свега од тога како се сама нова политичка алтернатива буде организовала.

Искуства има, не би смјело бити погрешних потеза. Ако знамо да је кец у рукаву врха ДПСДП-а управо политика страха и националних подјела, алтернатива треба да буде спремна да на ову наметнуту агенду одговори са гнушањем. И да спроводи политику слободе и уважавања свих. НАТО милитаризму и ароганцији мањине над већином се мора рећи одлучно не. Није да нема на планети држава које осмишљавају и спроводе еманципаторску спољну политику. И које уручују државне награде за критичко мишљење, а не за удворништво. Њима се Црна Гора мора придружити. И биће тако, када МИП буде водила нова екипа. Као, наравно, и све остале ресоре у Влади.

Животи црногорских грађана морају постати вриједнији и важнији од хипотека, црних фондова и још црње прошлости неколико појединаца и њихових кланова. Ту је, међутим, садашње стање много сложеније него што се то може учинити на први поглед. Наиме, ми на дјелу немамо само једнопартијску тиранију. Проблем је у суштини много дубљи, јер овдје је у питању нешто више од политичке неслободе. Неслобода која држи Црну Гору као заточника у подруму цивилизације је на нивоу бића тј. на нивоу свакодневне егзистенције. Себичност, дрскост, превртљивост, подмуклост, насилност, карактерне особине које су омогућиле политичко етаблирање владајуће елите кородирале су све компоненте друштвеног система. Виде црногорски грађани да „умјешни“ (речено у маниру Ђукановића или дежурног идеолога његовог “универзитета”) односе побједу, док та иста идеологија на десетине начина репродукује став да бити солидаран значи бити слаб и да је бити сиромашан знак неинтелигентности. Душе, посебно младих, подложних утицајима “ауторитета“, пуне се оваквим расуђивањима примјереним каменом добу. Тиме им се не да да буду, укида им се сопствено биће, одузима им се моћ да траже и проналазе, да стварају и да живе по своме. Овакво ропство није само партијско, оно је онтолошко.

Ништавило онтолошког ропства има само један лијек: истину. Истина гради и повјерење и солидарност. Истина је темељ храбрости и пожртвовања. Истина отвара простор слободе и чини будућност могућом. Истина пружа оквир за наду, али и за утјеху. Иступајући против онтолошке тираније у сопственим државама, и Хавел и Колаковски и Солжењицин једини начин борбе видјели су у посвјећености обичних грађана истини у свакодневном животу. У црногорском случају данас то значи одбијање учешћа у фарсичним, намјештеним изборима и неслободним политичким институцијама. Значи и одлучно супростављање свакодневним неправдама и шиканирањима “моћних.” Значи и формирање алтернативних мрежа и кругова. Значи и организовање економских бојкота, штрајкова и протеста.

Једино тако се може удахнути живот у широки форум грађанског спаса. И створиће тај форум за јежа лисицу. Будимо реални, зна се, велик је и компликован то подухват, али је и једини који је вриједан труда.

Аутор је професор политичке психологије и психоанализе на Универзитету Црне Горе

(Вијести)

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."