| “Јуначење” Петра Комненића |
|
|
| уторак, 10 новембар 2009 11:47 | ||||||||||||||||||||||||||||||||
|
"На простору бивше Југославије постоји читава војска људи који мисле да разговор с људима, представља чисто надјебавање", рекао је Емир Кустурица поводом прекинутог интервјуа за Хрватску телевизију. Примјер „надјебавања“ о коме Кустурица говори десио се и приликом интервјуисања Ратка Кнежевића за овдашњу телевизију ВИЈЕСТИ, само што је Кнежевић имао и превише мира, стрпљења и толеранције да истрпи питања новинара Петра Комненића. Новинару „Вијести“ се учинило да му је то јединствена прилика да се прослави и да у очима гледалаца испадне јунак. Јер, неко ко „надјебе“ неспорно храброг Ратка Кнежевића, мора бити супер-херој, бар тако је мислио надобудни новинар Петар Комненић. Наиме, Комненић је готово три сата интервјуа потрошио да би сазнао који су Кнежевићеви мотиви за причу о дуванској мафији, те да ли то ради по налогу неке стране службе... Дакле, не да ли је то истина што Кнежевић прича, и чиме то још може поткријепити, него који су његови мотиви. Мене лично уопште не интересују његови мотиви, а вјероватно ни већину грађана Црне Горе - него да ли је то истина? Ето, можда је пар питања могао потрошити и на питање мотива, али читаву емисију (два наставка од по сат и нешто времена) стварно је превише. Питање које је дефинитивно показало да је новинар Комненић желио само да се „надјебава“, односно да се "прослави" својом "храброшћу", било је: "Господине Кнежевићу, да ли сте ви шпјиун?" Не знам само шта је очекивао да Кнежевић одговори: „Јесам, и ексклузивно за твоју емисију одговорићу за кога радим...“ Могу замислити како би се Комненић провео да неко слично питање постави Кустурици. Вјероватно би, с правом, добио ногу у дупе или песницу у главу, како је својевремено прошао Драгослав Бокан, у центру „Сава“ у Београду, после покушаја да се „надјебава“ са Кустом. Тако је новинар Комненић узалуд путовао до Загреба, трошио скупо телевизијско вријеме и изневјерио очекивања гледалаца од којих су многи напустили и славу (Св. Петка је, чини ми се, била) код пријатеља, желећи да из прве руке чују Кнежевићеву исповијест, а видјели су само Комненићев егзибиционизам и егоцентризам. Испало је да је 10 пута интересатније и садржајније писмо које је Кнежевић упутио уреднику „Побједe“, испровоциран портретом који је овај о њему направио, него разговор на опозиционој телевизији Вијести која, мора се признати, има много бољи, истинитији и критичкији информативни програм од свих овдашњих телевизија. Зато оволико времена и не може да добије фреквенцију за покривање Подгорице. Но, Комненић није једини. И на подгоричким и на београдским телевизијама сличних новинара је на претек и обично имају повлашћен положај у својим ТВ кућама. Погледајте и почујте само Миру Адању Полак са РТС-а, чије емисијe и интервјуи служе само за њену промоцију, као да јој је 20, а не преко 60 година. Њено питање траје по пет минута, а одговор интервјуисаног се прекида после прве или друге реченице, њеним новим потпитањем или констатацијом. Или Жика Николић, водитељ популарне емисије „Жикина шареница“; човјек само што да ријеч свом саговорнику, прелази на следеће питање или следећег госта, док онај први остаје забезектнут и запитан зашто је уопште ранио у суботње или недељно јутро и долазо у ову емисију. Било је сјајних новинара „питача“ у ex-yu новинарству, који су имали стрпљења да саслушају саговорника и да нађу прави „кључ“ да откључају „ризницу“ знања, сјећања и промишљања познатих личности, а последњи који је нешто вриједио у том смислу био је, гле чуда, Миодраг Вујовић са забавњачке ТВ Палме, чији се интервјуи и данас памте. Ако мене питате, рећи ћу вам да сам најбоље интервјуе својевремено читао у загребачком „Старту“, а у свијету је, без премца, свакако била Оријана Фалачи. Она је једном је написала: „Новинарство је дивно и страшно искуство. Када се нађем у жижи неког збивања или важног сусрета, плашим се да нећу имати довољно вида и слуха и довољно разума да гледам, слушам и схватим. Не претјерујем када кажем да у сваком професионалном искуству остављам комадиће душе. Не мораш бити Херодот, али придонијећеш каменчић у стварању мозаика, пружити корисну информацију, која ће натјерати људе на размишљање." Велики списатељски дар и страст према авантури довели су је до највећих моћника свјетске политичке позорнице, који су креирали живот на планети. Они које је интервјуисала говорили су њој оно што никоме другом нису открили, чак и то што нису намјеравали ни да кажу. А у три сата интервју са Ратком Кнежевићем на ТВ Вијести не чусмо ништа ново; вјероватно и оно што је Кнежевић унапријед планирао да каже – Комненић је спријечио својим „храбрим“ и „мудрим“ питањима. Да и убудуће не би улудо трошио телевизијско вријеме и живце гледалаца, не би било лоше да прочита интервјуе Оријане Фалачи; да му не препоручујем доајене српског новинарства, можда се човјек јежи од свега српског.
Powered by !JoomlaComment 3.26
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
|
||||||||||||||||||||||||||||||||
Већина учитеља и професора су резервни родитељи ђацима. Међутим, као у свакој професији, тако се и у тој васпитачкој могу срести себични бахати људи. Бањалучки филозоф др Ненад Сузић објавио је рад о злостављању ученика које та шака јада међу „оплемењивачима” деце и омладине испољава у својим свакодневним сусретима са младим душама...