Узалудна је љутња дијела обесправљених Срба: «нећу ја да будем мањина у држави коју су стварали моји преци». Исто тако је узалудна њихова љутња због «нејединства опозиције». Узалудне су и једна и друга - из више разлога.

У Црној Гори, према резултатима пописа становништва из 2003. године, живи око 32 одсто грађана српске националности. Дакле, мање него трећина. Према свим законима науке која се зове математика, трећина није већина него је - мањина. А мањином нас није учинио, у њу нас «претворио», или нас њоме «прогласио» Српски национални савјет, основан тек након пуне четири године од истог тог пописа, него је то урадила држава, која од Другог свјетског рата наовамо врши бруталну асимилацију наших сународника у националне Црногорце. То јој је могло бити из два разлога: због механизама присиле који су јој сво то вријеме били на располагању, али и због тога што ми глорификујемо црногорску државност, што сами себе, без икаквог покрића у реалности, као становнике «српске Спарте» сматрамо некаквом врстом српске надрасе. Отуда љутња: «нећу да будем мањина у држави коју су стварали моји преци». А нико да се запита: зашто су онда исти ти преци 1918. самовољно и добровољно укинули исту ту државу и присајединили је Србији? Биће да су то урадили тек онако, из чистог хира и егзибиционизма; били, ваљда, људи изгубили памет од добара којим их је обасипала Николина Црна Гора!? Одбијам да повјерујем да тај дио Срба о Подгоричкој скупштини мисли што и идеолози савременог црногорског неонацизма. Али се зато питам: да ли то они још увијек вјерују у васкрс крње жабљачке федерације па онда и Брозове Југославије? Другим ријечима, питам се: да ли то они још не схватају да, након слома комунистичког система, након 21. маја 2006. године и нарочито након доношења устава постјугословенске Црне Горе, у «српској Спарти», што се тиче нашег положаја, никад више ништа неће бити како је некад било? А те новонастале околности аутоматски, уколико желимо да опстанемо као Срби, потребују наш потпуно другачији политичко-национални став од досадашњега. Једноставно, то је тако иако нам се то можда и не свиђа.

До пропасти комунизма, тј. до краја епохе у којој су нас пописивали како су сами хтјели и жељели, ми се објективно нијесмо могли озбиљније супротстављати асимилацији. Након слома комунистичког тоталитаризма, међутим, од момента када се отворила могућност да се пописујемо у складу с оним што стварно јесмо, ситуација је сасвим другачија. Сада не зависи само од државе колико нас има и колико ће нас бити у Црној Гори. То сада прије свега зависи од степена наше одлучности да бранимо сопствени национални идентитет. А да би га успјешно бранили, ми претходно морамо сами себи да одговоримо на питање: хоћемо ли да га бранимо или ћемо само да причамо о нашим угроженим правима? Уосталом, то се најјасније видјело на попису из 2003. године.

У Црној Гори данас нема већинског народа, будући да ни једна национална заједница није већинска. То, опет, значи да Срби нијесу мањински народ у односу на било коју националну заједницу с којом живе у овој држави. Уосталом, и Црногорци су још увијек у односу на укупан број становника Црне Горе мањина. Али су зато, уз помоћ осталих овдашњих нецрногораца створили политичку већину и тако себе поставили као суштински конститутивни народ, иако то нигдје не пише у уставу. Довољно је упоредити однос процената Црногораца и Срба запослених у државним органима и институцијама са односом једних и других у укупном збиру становништва да би се схватило каквој је дискриминацији изложен српски народ у постјугословенској Црној Гори. Колико је то важно за Србе, не само с националног већ и с економско-социјалног аспекта, најбоље говори податак да преко 70 одсто личних примања у Црној Гори долази из државног буџета. И док се Срби, најобразованија популација у држави, боре за голу егзистенцију, дотле Црногорци удобно деру фотеље у кабинетима и канцеларијама органа државне управе и локалне самоуправе и из државног буџета радећи против нас - троше наше паре. О њиховом насиљу над Српском Црквом, српским језиком и укупном српском прошлошћу и духовношћу на тлу Црне Горе да и не говоримо! А и то насиље се опет финансира нашим парама, из истог тога буџета.

По важећем уставу, који је у парламенту усвојен више него двотрећинском већином, државу конститутуишу «слободни и равноправи грађани, припадници народа и националних мањина који живе у Црној Гори: Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Муслимани, Хрвати и други» (преамбула Устава Црне Горе). Не треба мијешати појмове конститутивности и државотворности, јер сви смо, самим тим што живимо у Црној Гори, државотворни. Али зато овдашњи народи по уставу нијесу конститутивни, јер је, као што видимо, оним наглашавањем «слободни и равноправни грађани» Црна Гора уставно дефинисана као грађанска, а не као (више)национална држава. Побрајање «припадништва» народима ту је споредно, и устав га не не би ни третирао да остали нецрногорци нијесу исистирали на томе, пријетећи блокадом доношења највишег правног акта. Грађани по уставу јесу једнаки, али у стварном животу међу њима постоје и они «једнакији». И то није ништа необично, али зато није нормално што су ти «једнакији» по (не)писаном правилу национални Црногорци. «Једнакији» су већ самом чињеницом што је њихово национално име изведено из имена државе, тј. што се тако дефинисана држава не зове Грађанија или рецимо Грађанска Гора. И «једнакији» су због тога што је њихов, «мањинскији» од мањиског и лингвистички непостојећи језик уставно дефинисан као службени. А то значи, уколико се преко националног савјета, као јединог уставног механизма, не заштити српски језик, да ће тај њихов «језик» на уставан начин бити аутоматски уведен у основне и средње школе као обавезан наставни предмет и наметнут нашој дјеци. А то је онда пут у асимилацију и претварање наше дјеце у затираче нашег (српског) постојања на овим просторима.

Грађанима осталих, нецрногорских националних «припадности» остављен је члан 79. којим им се гарантују посебна идентитетска права као «мањинским народима и другим мањинским националним заједницама». А ни то им не би било остављено, само да је неко у власти претпоставио да ће се међу нама Србима наћи и они који ће се организовати у складу с овим чланом устава. Они о тој могућности, међутим, нијесу изгледа ни размишљали, јер их је неопрезним у том смислу учинила наша свиклост да својим псеудоелитистичким надсрпством глорификујемо црногорску државност и наша привиклост на живот у статусу «Буридановог магарца» распетог између црногорског и српског «стога сијена». Рачунали су, опијени референдумским успјехом, а и даље рачунају, да ћемо протоком времена и ми Срби «лећи на њихову руду».

Јасно је, дакле, да се иза оваквог уставног рјешења крије пројектована асимилација нецрногораца (прије свих Срба!) у националне Црногорце. Није случајно предсједник Скупштине Црне Горе, Ранко Кривокапић изјавио: «желимо да Црна Гора направи тај искорак да се на Балкану створи грађанска нација, односно они који своју нацију одређују према припадности држави». Као да у држави већ не постоје они који своју националну припадност «одређују према припадности држави», тј. као да већ не постоје национални Црногорци!

Овај став јасно звучи асимилаторски и неонацистички, с тим што му је неонацизам, синтагмом «грађанска нација», упакован у демократске фолије и обланде. Јер, предсједник парламента поручује да жели да у Црној Гори у будућности не буде других грађана до – националних Црногораца. А зна се шта значи жеља властодршца, нарочито демократе са врха власти. Зар ово није оно чувено хитлеровско: ein Reich - ein Volk (једна држава – један народ)? Успут да припоменем, само ријетки појединци у осталим националним заједницама примјећују ову опасну тенденцију. Тако је др Смајо Шаботић својевремено казао: «пану ли Срби у Црној Гори, на ред одмах долазимо ми остали». Ти «остали» засад се, међутим, понашају као да им је важнија српска штета од сопствене идентитетске безбједности. Да ли ће се тако понашати у будућности – то ћемо тек да видимо.

У оваквој држави није могућа промјена власти на изборима. Једна трећина становништва не може своју вољу наметнути двотрећинској већини. «Просрпска» опозиција «као ђаво од крста» бјежи од ових чињеница. Они, једноставно, манипулишу српским проблемима, народ који им даје повјерење на изборима држе ван уставно-правног поретка, а истовремено оптужују Српски национални савјет да врши његову гетоизацију. Своју особину, дакле, приписују другоме, јер тако им је најлакше, пошто, за разлику од већине својих гласача, знају да је немогуће смијенити власт. Они, дакле, што Србе држе у гету, оптужују Савјет за гетоизацију! Какво раскошно политичко лицемерје! Но, ни ту није крај, јер има и горе од горега. Још је, наиме, од промјене власти теже промијенити устав и Србе њиме дефинисати као конститутиван народ, јер за тако нешто је, не само неопходно претходно освајање власти, него је још приде потребна и двотрећинска парламентарна већина. С ким онда, како и када мисле опозиционари (иако не мисле већ само причају да мисле!) да оваква власт, промијени устав и Србе учини конститутивним народом? С ким, дакле: с Медојевићем, Диношом, Бардхијем, Сиништајем, либералима и онима из бошњачких странака и Хрватске грађанске иницијативе? Да су хтјели и могли ваљда би то урадили у процесу доношења устава.

Јасно је, дакле, да су све досад познате приче на ову тему, нарочито од опозиционих политичких субјеката, све до једне – по Србе у Црној Гори губитничке. То је политика у свему примјерена дневно-политичким и уско страначким интересима. Нажалост, опозиција нема одговор ни на једно, по мене и националну заједницу којој припадам суштински важно питање. Шта, дакле, до неких бољих времена, од уставно-правних механизама стоји на располагању обесправљеној и асимилацији изложеној српској популацији, осим чланова 79. и 80. Устава Црне Горе који гарантују посебна идентитетска права и постављају брану асимилацији? Ништа. Баш ништа, осим даљег пребивања у гету и постепеног изумирања српске самосвијести у Црној Гори.

Зато, поштовани сународници, прије свих ви који се противите дјеловању Српског националног савјета, сами замислите шта би се десило кад би партије које гласате недвосмислено подржале Српски национални савјет и његову борбу за једнакоправност Срба са осталим националним заједницама у држави? Да ли би у том случају било могуће рутинско доношење државних одлука на вашу, српску штету, уз претходно манекенско позирање опозиције и јалово, демагошко вербално плотунање њених посланика у скупштинским ТВ преносима? Није проблем у «нејединству опозиције», него у томе што опозиција неће да на једино могућ уставни начин штити права оних на чијој грбачи живе њени «високи функционери». «Нејединство опозиције» је, због програмских разлика, и природна и логична појава. Али није природно, а још мање је логично, представљати се било грађанском било националном странком, обећавати бирачима златна брда и долине и истовремено игнорисати и грађанска и национална права својих бирача. Ти на чијој грбачи живе промотери такве губитничке политике сте управо ви. Ви, који сте истовремено и мањински и државотворни и обесправљени «и Срби и грађани» (Светозар Милетић). Ви, којима «просрпске» партије ево скоро двадесет година уочи сваких избора обећавају смјену «Ђукановићевог режима», а онда вас до наредних избора остављају да се сами сналазите како знате и умијете.

Себи, а не мени, искрено одговорите јесам ли у праву.

Коментари

Додај нови

десетомилионски мањинац  - У којем грму лежи зец?   |19-05-2009 10:13:13 Мислим да је аутор коментра одвећ сигуран у своје ставове, поготово оне кључне. Наравно има ту и тачне и добро срочене анализе али...и нелогичности. Ако су, а јесу "српске" опозиционе странке саме себи циљ, што због субјективних људских слабости ( према новцу) лидера и објективних разлога ограниченог домета сваке националне платформе, бојим се и да Савјет не доноси ништа ново. Теза о "открићу" чланова Устава (79 и 80), које је Власт несмотрено и лакомислено ставила у Устав, у залудњој нади да ће српске патриоте то икад открити - мало је дјетињаста. Ако су, а све су прилике да јесу, лидери српског народа подложни корупцији, ваљда је то битније него да ја себи постављам питања и себи (да неко не чује) на њих одговарам!? Немам је наравно ништа против мањинских Савјета, па ни против Устава који их прописује и подржава (финансира), ни против оних који читају Устав. Знам толико да одкад нас поједини бране, да је све горе и то не само Србима, него и осталима. Неће ваљда неко да тврди да је нпр. црногорски језик у интересу црногорског Народа !? Али ту су профи-Срби да својом секташком политиком припомогну подјелама и откривају топлу воду. Српски лидери штите Србе на исти начин као Синдикат Раднике: Радника све мање а синдикалисти све богатији. Сва срећа да Иво Андрић брани сам себе. Да га ви браните испао би грђи од Новака Килибарде.

goran  - u pravu ste   |20-05-2009 21:09:47 Jeste, u pravu ste gospodine Rajo.

Игор Миковић  - у праву сте   |29-05-2009 08:23:03 Помаже Бог! У праву сте, господине Рајо. Ја мислим 100% исто као ви.

Обрад  - па добро, претпоставимо ...   |30-05-2009 05:38:01 ... претпоставимо да на следећим изборима "уједињена српска опозиција" освоји власт. На који начин она у тој ситуацији мисли да поправи стање у коме се налази српски народ у Ц.Гори? Али прије тога, питање: Шта би био задовољавајуће решење за српски народ у Црној Гори? Какав статус Срби желе? Да буду што су некад били? Конститутивни народ у Црној Гори? Да "новоцрногораца" нестане или да се бар смање на занемарљив број? Ако је одговор на сва ова питања ДА, на који начин мислите да се то изведе? Зар ће самим чином освајања власти "новоцрногорци" постати "новосрби"? Чисто сумњам. Враћање на славне дане српске, свето-Петровићске Црне Горе, када су Срби били конститутивни (и безмало и једини) народ у Црној Гори су - у садашњој ситуацији - пусти снови. Па шта онда чинити? Прво да видимо гдје смо. И да није српске неслоге, шанса да се власт освоји са трећином бирача је веома мала. А кад би се то неким чудом и десило, шанса да се остане на власти без компромиса са осталим нецрногорцима је још мања. А кад би се и то неким чудом десило, шанса да се црногорски устав промијени тако да се српски народ прогласи конститутивним у Црној Гор, а Црна Гора у државу српског народа је - нула. Па шта нам онда остаје? Остаје нам да радимо на дуге стазе. Да чувамо српски идентитет и да радимо на српском јединству. Да припремамо терен и радимо на томе да српски народ у Ц.Гори ојача, да оздрави; да се сложи, обожи и умножи. Срби су данас у Ц.Г. у сличном положају као што су некад били у Србији под турцима. И тада је ситуација изгледала безнадежна, но Срби су се одржали и ослободили. Ако и ми будемо радили паметно и ако се будемо трудили усрдно, неће нам требати 500 година да станемо на ноге у Ц.Гори. Ипак, не варајмо се да ће то бити за 2-3 године; требаће да изумре ова болесна генерација задојена комунизмом. Најбољи рецепт је улагати у српску омладину. Направити од ње снагу која ће промијенити сјутрашњицу. И још: не бити маловјеран па сумњати у то да наша дјеца могу то урадити. Ми смо можда неспособни за таква дјела, али ако смо ми и лоши, ипак умијемо својој дјеци добро чинити. А ако се мало потрудимо, можемо им помоћи да израсту у силне људе који ће онда бити у стању да поправе Црну Гору и да од ње опет направе часно мјесто. У то име све вас поздрављам и желим све најбоље. Помози Боже!

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."