Др Славенко Терзић
као члан Савјета ВНС

Интервју: проф. др Славенко Терзић
(дио интервјуа објављевног у магазину Печат)

Дугогодишњи бивши директор Историјског института САНУ, др Славенко Терзић, аутор је преко 200 научних расправа, студија и чланака који су превођени на енглески, руски, француски и немачки језик. Бави се историјом Срба и Србије, као и приликама на Балкану у 19. и 20. веку. Управо завршава књиге “Косовско питање” и “Панславизам и Срби” Свој научни и морални потенцијал, Славенко Терзић је, без икаквих калкулација и партијских налога, ангажовао увек и свуда када је реч о Србима и српском питању. Једно од таквих било је питање опстанка заједничке државе Србије и Црне Горе.

Признавање Косова и Метохије од стране Црне Горе, по Вашем мишљењу, изразито је непријатељски акт према Србији, незабележен у историји наших односа. Многи деле Ваше мишљење, али ретко ко то тако јасно дефинише. Објасните и једно и друго.

- Неме ту никаквих мистерија. Косово и Метохија су не само срце српског историјског и културног простора, него и саставни део обновљене Србије од ослобођења Старе Србије 1912. године. У Србији као и Црној Гори живи албанска мањина, као и у Републици Македонији и Грчкој. Албанци имају своју државу на Балкану и она се зове Албанија у којој је после настанка Албаније 1912. године остала бројна српска мањина, у скадарској области али и у другим регионима Албаније. Албанска мањина у Србији започиње, истина много раније сепаратистичко-терористички покрет, напада и убија српску полицију, српске и југословенске војнике, чак и Албанце који су лојални српској држави, деценијама руше српске цркве, манастире, гробља, на бруталан начин убијају Србе – сетимо се убиста Данила Милинчића у Самодрежи 1982. или страшног насиља над Ђорђем Мартиновићем 1985. Све то се у оквиру процеса разбијања Југославије окончава директном подршком НАТО-а и водећих западних сила албанским терористима, исценира се Рачак и на крају следи крвава агресија НАТО-а на Србију и Југославију. Агресија, не само дубоко неправедна и супротна основним принципима међународног права и Повељи ОУН, него и дубоко неморална, невитешка. Преко 20 моћних земаља света, уз помоћ суседних сателитских државица, нападају и разарају Србију и СР Југославију, заправо Црну Гору. Сетите се оног крвавог бомбардовања Мурина крајем априла 1999. Дакле, након свега НАТО на територији Србије инсталира квази државу Косово, бивши терористи постају политички лидери и партнери Солане, Блера, Клинтона, Кларка и других западних лидера. Брутално се протерују око 250.000 Срба и мањи број другог неалбанског становништва (мада је међу њима било и Албанаца који су лојални Србији), сравњује се са земљом све што је српско пред очима окупационих снага НАТО-а, масовно се као звери убијају Срби по Косову и Метохији, а млађи међу њима (више стотина) одводе на север Албаније, ваде им се витални органи и ко зна шта све ради и тако редом. И на крају – Црна Гора – „признаје независну државу Косово“. У својој дугој историји Црна Гора, и поред разних углавном династичких неспоразума, није учинила такав дубоко непријатељски акт према Србији. Замислите обрнуту ситуацију – да албанска мањина у Црној Гори прогласи некакву своју квази државицу и да Србија то призна. То је тешко и замислити. Иронија историје је управо у томе што је већина становништва данашње Црне Горе углавном насељена са простора Косова и Метохије после првих продора Турака (треба погледати Ердељановићева и Шобајићева дела или хронике било кога братства у Црној Гори), што је косовска традиција видовданска етика и култ Обилића вековима био најснажнији у областима Старе Црне Горе, Старе Херцеговине и Старе Рашке и што је Његош 1847. исковао управо Обилића медаљу као највише одликовање за храброст. Кад све то знате – шта да кажете? Није то само непријатељство према Србији него издаја себе самих, старе класичне Црне Горе, свега што је она некада била. Невиђени понор и суноврат. Сећа ли се ико данас тога да је СС „Скендер бег“ дивизија састављена од косовско-метохијских Албанаца, 28. јула 1944. године у селу Велика у општини Андријевица, испод Чакора, убила 428 деце, жена и стараца? Има доста људи у Црној Гори који су свесни тога. Вероватно их је и срамота, али немају довољно личне храбрости да о томе јавно проговоре. Најнеморалније је држање једног не тако малог броја интелектуалаца, који често воле да се назову независним, слободоумним, и богаташа из Црне Горе који живе у Србији који су то чак и подржали. Шта је то друго него кукавичлук, опртунизам, у крајњем случају неморал. Немате храбрости да се супротставите ономе што раде господари света – САД, НАТО и њихови балкански сателити. Верујем да ће из времена неке даље историјске перспективе, нашим потомцима све то изгледати јадно, кукавно и чемерно.

Јасно је да власти у Србији каналишу јавно мњење, па и у погледу односа са и према Црној Гори. Ако се зна да су они Ђукановићеви дужници из времена борбе за освајање власти, нису ли Срби у ЦГ таоци тог дуга?

- Срби у Црној Гори су таоци много чега – и тога дуга, али и својих политичких вођа. Шире јавно мњење у Србији, па и највећи део садашње владајуће групације, нема реалну представу о стању у Црној Гори, о тамошњим укупним политичким приликама, карактеру власти и нарочито правима и положају српског народа. Већ скоро деценију и по по налогу западних ментора, у овдашњој до 2000. опозиционој, а после владајућој јавности, градио се мит о Црној Гори као наводном демократском друштву насупрот „диктатури у Србији“. Иако су сви знали и овде и на Западу шта се и како ради у Црној Гори, од трговине цигаретама до тзв. трафикинга, ипак се нико није усудио да доведе у питање „демократски капацитет“ режима у Црној Гори. На таласу тако диригованог јавног мњења створени су клишеи који настављају да функционишу. Нико се овде није много узбуђивао због напада на Српску православну цркву, отпуштања професора српског језика у Никшићу, непостојања српских културних установа, хистеричне антисрпске пропаганде у црногорским владајућим медијима и тако редом. Напротив, функционери садашње водеће владајуће партије у Србији директно су подржавали кандидате владајуће партије у Црној Гори на предизборним скуповима, а садашњи председник Србије је практично дан после референдума отишао у посету Подгорици, иако је добро знао да тај реферндум није легалан јер скоро 300.000 држављана Црне Горе који живе у Србији није дозвољено да гласају. Наравно, сва та комбинаторика и стално повлађивање црногорском сепаратизму из тзв. демократске Србије, резултат је захтева из Европе и САД, а не некаквих нормалних и природних међусобних сусрета и договора. Југославију је требало разбити до краја, али вероватно ни у Србији нису очекивали да ће се Црна Гора тако жустро укључити у разбијање Србије у име свог „евроатланског партнерства“.

Могу ли историјске и антрополошке поставке о националном бићу и менталитету да објасне нестанак Срба у ЦГ после 1945., њихово васкрсавање 90-тих и песимистичке прогнозе да их ускоро тамо неће бити?

- Да, то је вероватно јединствен феномен у европској и светској историји да један народ сам себе сматра делом српског народа и да се наједном помири са политичким декретом да више нису Срби него припадници посебне нације – црногорске. Прво, данашња Црна Гора у свом оквиру има неколико различитих историјских области са различитим традицијама, као што су Стара Црна Гора са језгром у четири познате нахије, затим велики део Старе Херцеговине – од Никшића, преко Пиве и Дробњака до Пљеваља и Колашина, део Старе Рашке, Брда, Полимље са центром у Васојевићима и Бока на југу. Али, нико никад није оспорио основну чињеницу да су Црногорци део српског народа који живи у Црној Гори. Чак је током 60-тих и 70-тих година 19. века у српском омладинском нараштају постојао култ Црне Горе као „српске Спарте“ – „алем камен у српској круни“. Довођење у питање те чињенице започело је прво од стране аустроугарске балканске политике чији је основни циљ био да подржи све врсте регионализма и партикуларизма међу Србима и да подстиче њихове међусобне династичке, регионалне и друге суревњивости. Нарочито је вешти окупациони управник Босне и Херцеговине, Бењамин Калај, знао да негује сујету и велике амбиције црногорског књаза, а од 1910. краља Николе. Аустро-Угарска оживљава тезу о Црногорцима као „црвеним Хрватима“. Фран Милобар објављује 1899. у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву велики текст о Дукљанској краљевини у коме оживљава тезу о „Црвеној Хрватској“, али такође истиче да су и „Босна и Раша (мисли на Рашку) биле „дио Хрватске“. Ту већ налазимо зачетке теорије да је осим Босне и Херцеговине и Рашка област део хрватског „државног простора,“ што је усташка Хрватска покушала и да оствари као политички пројекат 1941.

ЛОВЋЕНСКО-ЊЕГОШЕВСКА ВЕРТИКАЛА

- Познато је да су Ловћен и Његош били симболи те велике српске епске и књижевно-филозофске црногорске вертикале. Зато су се током 20. века први нашли на удару у обрачуну са том српском Црном Гором. Мој одговор на ваше питање је нешто шири како бих указао на ту дубљу историјско-политичку идеолошку позадину потискивања српства у Црној Гори и Срба који су стварали и вековима бранили Црну Гору, јер у Црној Гори није било других Црногораца до Срба. Није непознато да је аустроугарски генерал, Стјепан Саркотић, иначе Хрват, за освајање Ловћена 1916. носио титулу вон Ловћен (од Ловћена) а пуна титула је гласила Стјепан пл. Саркотић вон Ловћен. Аустроугарској је било веома стало да сруши ту ловћенску и његошевску вертикалу у црногорској историји да би накалемила своје тумачење историје Црне Горе. Та идеја је била врло жилава, трајала је кроз цео 20. век и тријумфовала је крајем тога и почетком овог века.

Да ли је судбина Његошеве капеле на Ловћену парадигма судбине Срба у Црној Гори?

- Судбина Његошеве капеле на Ловћену, а затим подизање Мештровићевог Његошевог маузолеја, оличава у себи сав смисао аустроугарског и хрватског клерикалног виђења Црне Горе. Аустријанци су одмах по освајању Ловћена разрушили стару Његошеву капелу а његове земне остатке пренели на Иванова корита. Уместо капеле планирали су да подигну „споменик побједнику“ као симбол вечне доминације Беча на источној обали Јадрана. Расписан је конкурс за тај споменик 1917. године, прву награду освојио је хрватски вајар из Дубровника Марко Рашица. Споменик је требало да буде висок 32 метра. Ослобођењем 1918. пропала је ова идеја, али се поново јавља одмах после Другог светског рата у виду подизања монументалног Његошевог маузолеја према пројекту хрватског вајара Ивана Мештровића који је тада живео у САД. Током 50-тих и 60-тих година прошлог века вођена је преписка између тадашњег југословенског амбасадора у Вашингтону, Владимира Поповића, родом из Црне Горе и тадашњег црногорског руководства са Иваном Мештровићем, да би се на крају све то окончало подизањем Мештровићевог маузолеја уз свесрдну помоћ Матице хрватске и њених пододбора у Дрнишу и другим местима. Сви највећи црногорски ствараоци су били против уништавања старе капеле и подизања Маузолеја од Петра Лубарде до Риста Стијовића, Душана Костића и Михајла Лалића. Против су били и многи познати научници, професори универзитета и академици као што су били Радослав Бошковић, Радован Лалић, Милисав Лутовац, Урош Мартиновић, Павле Миљанић, Вулашин Мићовић, Миљан Мојашевић, Петар Поповић, Ђуза Радовић, Глигор Станојевић, Михајло Стевановић и други. Многи други људи од знања и имена су били за то да се не дира капела на Ловћену, с тим што су неки сматрали да Мештровићев споменик треба поставити на Цетињу. Петар Лубарда је 1969. године послао телеграм СО Цетиње и Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену у коме је између осталог рекао: „Не могу да се прихватим чланства у југословенском Одбору за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Сматрам да ми и савест уметника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донели. Ловћен је вековни симбол поноса и слободе, старе и новије наше историје кога је сама природа створила као најлепше уметничко дело. Његош, велики песник, осетио је то и желео да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу“. Чак је и Мирослав Крлежа био против. У писму Одбору од 4. јануара 1966. између осталог је истакао: „Ако је ријеч о томе да се Мештровићев маузолеј са Његошевим спомеником подигне на Ловћену, моје је субјективно мишљење бескомпромисно негативно“. Али основна политичка идеја која је покушала да се оствари још током Првог светског рата била је јача и на крају је тријумфовала.

Хоће ли, дакле, црногорски Срби, попут понорница, и у будуће нестајати и васкрсавати?

- У суштини не ради се ни о „нестанку“ ни о „васкрсавању“ Срба у Црној Гори, већ о прихватању наметнуте идеолошке свести па и својеврсној корумпираности свести код једног дела руководећег слоја. Припадност српском народу и покушаји слободног неговања идентитета код Срба изван Србије су у Титовој Југославији проглашавани за „великосрпство“, за „великосрпски унитаризам и централизам“. Кад се створила прва колико-толико слободна прилика да се изјасне шта су, најмање 32 одсто становника су се изјаснили као Срби. У потпуно слободном и демократском амбијенту тај број би био свакако већи, али имајући у виду чињеницу да се Срби у Црној Гори доживљавају од стране власти као „страно тело“, да свако изјашњавање носи извесну хипотеку недовољне „оданости Црној Гори“, да постоји извесна дискриминација приликом запошљавања и у многим другим приликама – све то утиче на слободно изјашњавање. Осим тога, иако су Срби једини изворно конститутивни и државотворни народ у Црној Гори, није им омогућено да имају процентуалну заступљеност у свим државним органима и представничким телима, да слободно оснивају и негују своје културне, научне и образовне установе, да имају своје уџбенике и своје програме, да имају своје радио, ТВ станице и листове, управо имајући у виду доприносе које тих најмање 32 одсто Срба дају у буџет Црне Горе. Уместо свега тога спроводи се нескривено однарођавање под видом припадности „грађанској држави“. Срби наравно не могу бити мањина у Црној Гори, могу бити једино конститутивни државотворни народ и зато ће власт све учинити да их сведе на што мањи проценат. Од њих самих и од њиховог политичког и интелектуалног вођства зависи како ће се ствари даље развијати.

Како доживљавате бригу председника Србије о познатим Србима који су добили држављанство Црне Горе као двојно? Ко брине о непознатим грађанима Србије, стотине хиљаде њих, којима Црногорци прете одузимањем црногорског, ексклузивног држављанства?

- Претпостављам да је реч, превасходно, о маркетиншким мотивима у намери да се демонстрира широкогрудост и према оним држављанима Србије који узимају држављанство суседне државе која се према Србији не понаша баш пријатељски. Када је реч о црногорским држављанима који живе у Србији, Србија је, као што знате, спремна да прихвати двојно држављанство али Црна Гора поставља низ тешко разумљивих услова. Власт у Црној Гори је вероватно јединствена у свету по томе што дели држављане на оне првог и другог реда. То је најјасније показао референдум у Црној Гори 2006. Једино црногорски држављани у Србији нису имали право да се изјасне о државно-правном статусу Црне Горе, осим оних за које се сигурно знало да ће гласати за одвајање Црне Горе. Тај дискриминаторски став се и даље наставља. И да није било разумевања власти у Србији, они би се нашли у положају странаца у земљи у којој живе чак и по више деценија. Мотиви црногорске власти су чисто политички. Студенти из Црне Горе и даље имају иста права као и студенти у Србији, упркос свему што је власт Црне Горе учинила да отежа положај Србије, или, као у случају Косова, да учествује директно у разбијању територијалног интегритета Србије.

Бранка Чуљић

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."