Нашој редакцији се обратио др Љубиша Рајковић – Кожељац са молбом да на нашем информативном порталу објавимо његово реаговање на текст Милорада Никчевића „Лингвистичке скаредности“ од 9. јула 2009. који је изашао у дневном листу „Вијести“. И поред уредно послатог одговора на текст Никчевића, уредништво дневне новине „Вијести“ није објавило реаговање господина Рајковића.
Уредништво нашег портала због актуелности теме одлучило је да објави и текст др Милорада Никчевића и реаговање на њега др Љубише Рајковића – Кожељца:
Лингвистичке скаредности
Пише: проф. др сци. Милорад Никчевић
Поводом књиге Љубише Рајковића Кожељца, ЈЕЗИК НАШ НАСУШНИ, Разговор с др Драгом Ћупићем, Књижевна задруга СНВ Црне Горе, Подгорица, 2009.
Иако релативно често боравим у Црној Гори, сваки пут ме изненади неко ново „откриће“ које објављују поједине издавачке куће из Црне Горе. О једном таквом открићу доц. др Јелице Стојановић и мр Драге Бојовић писао сам под насловом „Психо(лингвистичке) скаредности“ (Вијести, Арт, 19. мај 2007). Овога пута ријеч је о књизи “Језик наш насушни” (Подгорица, 2009) у којој су публиковани разговори с др Драгом Ћупићем, које је водио извјесни Љубиша Рајковић Кожељац. Ни пристраснијих питања ни грђих одговора сигурно није у XXI стољећу штампано, чак ни у петпарачкој жутој штампи, а камоли у књизи разговора с дугогодишњим директором Института за српски језик САНУ, поријеклом из Загарача.
Др Драго Ћупић, вјероватно усљед силних година које су га притисле, занио се па изнио суд о језикословцима од Вука Караџића, преко Александра Белића до Павла Ивића и осталих „павловаца“ и о свима изнио афирмативан суд, као да је ријеч о лингвистима свјетскога реномеа. Но кад је ријеч о онима што их је, одлазећи на мјесто директора Института за српски језик САНУ, оставио у тада прилично сиротној Црној Гори – о њима нема што лијепо да рече јер су „издали српство“. Тако Драго Ћупић рече, па “остаде жив”, да је Војислав П. Никчевић сматрао да је јуче глагол, а сјутра придјев, што је можда он негђе уснио јер тога у његовим књигама нема. У потпуном сагласју, „испитивач“ Кожељац и „о(д)говарач“ Ћупић намјештају питања и одговоре, кривотворе стварност и чињенице, помињући браћу Никчевиће, Милорада Стојовића и друге у Црној Гори који се нијесу зарад директорских мјеста и осталих апанажа одрицали научне истине о црногорскоме језику, црногорској нацији и црногорској духовности. Уз то одриче језикословну компетенцију свима који нијесу потпомагали унитарну концепцију произишлу из чланка Вука Караџића „Срби сви и свуда“, заборављајући притом да се Вукова величина не огледа у томе политикантском чланку него у огромном богатству црногорскога народнога блага које је скупио и публиковао, а којему Драго и „драгићи“ одузимају чак и национални атрибут црногорски. Тако Ћупић вели: „Почетком 70-их година прошлога вијека неки Војислав Никчевић(...) под утицајем загребачких шовиниста, надрилингвиста, почео је да шири идеју о 'црногорском језику'“. Но ипак неће бити тако. Црногорски језик подржавали су безмало сви велики хрватски језикословци, директно и индиректно, почев од Милана Решетара, а В. Никчевић је утемељење својих концепција налазио код својих сувременика: Јосипа Хамма, Људевита Јонкеа, Стјепана Бабића, Ива Шкарића, Дубравка Шкиљана, Мата Шимундића, Радослава Катичића, Далибора Брозовића, Стјепана Бабића, Јосипа Силића, Стјепана Дамјановића, Јосипа Лисца, а о млађима да и не говорим. А свима њима неће сметати да у интерпретацији „лингвиста“ Драга Ћупића буду „надрилингвисти“. А тај умни „лингвист“ мисли да је етикеција „несрећни покојник“ на рачун мојега брата Војислава аргумент којим може негирати постојање црногорскога језика и све његове специфичности. При томе као да заборавља да се осврне на моју студију о његовим (Ћупићевим) силним "достигнућима" у монтенегристици (Зборник „Норма и кодификација црногорског језика“, ИЦЈЈ, Цетиње, 2005, стр. 107-122), на коју досад није смогао снаге одговорити. Или мисли да је коментар Кожељца: „О, срам, и грдоба!“ довољан да потврди његове „аргументе“?! Срећом, моја научна егзактност у свему томе једино може сагледати висок степен незнања, зле намјере и непомирљивости с црногорском стварношћу, али би човјек мало бујније маште свашта могао помислити кад прочита њихова уждена надопуњавања! И није толико страшно што тако мисли бивши шеф Института за српски језик САНУ, колико је страшна чињеница да није много боље стање на новоотвореном Одсјеку за црногорски језик и јужнословенске књижевности у Никшићу, о чему сам се такође обавијестио недавно из саопштења др Аднана Чиргића у “Вијестима” и г-дина Драгољуба Рашовића у “Побједи”. А колико је Драгу Ћупићу било значајно мјесто шефа Института види се из његовог личног признања да је својевремено одбио ректора Универзитета у Титограду који му је понудио мјесто декана будућег Драмског факултета „јер био бих прворазредни идиот да напустим Институт ни пола године по доласку у њега“ (стр. 122). А и како да га одбије кад с тога мјеста тако лијепо може проклињати и анатемисати Црну Гору и све оне који раде у њеном интересу, па Ћупић каже: „Све се то данас заборавља и не каже се да ће се Црна Гора понашати онако како се понаша Србија, што би било сасвим природно, него се полтронише западним силама и каже се да ће се Црна Гора понашати према својим националним и државним интересима. Нека срам буде оне Црногорце који тако кажу и нека им све буде проклето! Нека посебно проклетство Српског Небеског Царства снађе оне у Црној Гори који 9. октобра ове, 2008, године признадоше некакву 'независну државу Косово'“ (стр. 77). Као да чујемо исте поповске клетве Амфилохија Радовића – Сотане! Е ако је ово што говори Драго Ћупић граматика и лингвистика, онда су и браћа Никчевићи и сви хрватски и црногорски језикословци који су се залагали за црногорски језик – „надрилингвисти“!
На крају, без даљњега задржавања на овој скаредности, питамо се да ли заиста Црна Гора у времену финансијске кризе налази за сходно издвајати новац Књижевној задрузи Српског народног вијећа Црне Горе за штампање ове и оваквих књига? Или, ако се новци за њихово публиковање добијају из неких других средстава, питамо се има ли каквих надлежних органа који санкционишу такве скаредне писаније које директно подривају основне темеље црногорске духовности?!
Аутор је редовни професор у трајном звању Свеучилишта Ј.Ј.Строссмаyер, Хрватска
ОДГОВОР НЕИЗВЕСНОМ ДР МИЛОРАДУ НИКЧЕВИЋУ (др Милорад Никчевић: „Лингвистичке скаредности", 9. јул 2009)
Позивајући се на Закон о штампи, молим Уредништво подгоричког листа „Вијести" да објави овај мој одговор проф. др сци. Милораду Никчевићу на његов напис „Лингвистичке скаредности" (9. јул 2009, стр. 15), којим је покушао да окаља моју књигу разговора са др Драгом Ћупићем „Језик наш насушни" (Књижевна задруга српског народног вијећа Црне Горе, Подгорица, 2009).
Недраги и непоштовани др Милораде Никчевићу,
Зашто сте у свом напису „Лингвистичке скаредности", који је утук на моју књигу „Језик наш насушни", прећутали да је предговор за њу написао академик др Асим Пецо и да су јој рецензенти др Милка Ивић и пок. др Егон Пекете? Напад на мене и др Драга Ћупића, као мог саговорника, истовремено је напад, додуше посредан, и на ове реномиране лингвисте, на њихово знање и поштење. Ви њих у толикој мери ниподаштавате, да их и не помињете! Тиме сте се само легитимисали, ништа друго.
Да Вас, као брата пок. Војислава П. Никчевића, кодификатора тзв. црногорског језика, чије име већ носи Институт за црногорски језик и језикословље у Подгорици, питам: КОЈИМ ВИ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИТЕ И ПИШЕТЕ? Још конкретније: на којем језику сте написали поменути текст „Лингвистичке скаредности"? Грешим ли ја кад тврдим да сте га написали на српском језику? Нећете, ваљда, рећи да је тај текст написан на црногорском, за који се тако здушно залажете. Ако је то напис на црногорском језику, онда српски језик и не постоји. Пошто Ви, као знанственик из Лијепе Њихове, заступате мишљење да црногорски језик доиста постоји као посебан језик у односу на друге језике, па и на српски, зашто се њиме и не служите у говору и писању?! Вук је, посве нормално, писао оним језиком за који се залагао, зашто то и Ви не чините? Сматрате ли да је часно заузимати се за црногорски језик нападајући српски и пишући њиме? Ако заиста постоји црногорски језик као засебан језик, различит од српског, зашто свој утук „Лингвистичке скаредности" нисте написали на том, црногорском језику, па "би се одмах видела његова specifica differentia? Ја се чудим Редакцији „Вијести“ што, као Ваш истомишљеник, не објављује текстове и на црногорском језику, бар неки од њих, па да видимо, црно на бело, како изгледа тај новорођени црногорски језик, односно да он није ничија изрнишљотина или привиђење, да де факто постоји. Ја иначе, и као обичан Србин и као зет ђеце Васојеве, немам ништа против било чега црногорског, а најмање против црногорског језика, ако је тај језик заиста лингвистичка чињеница, научни факат. Дакле, предлажем Вам, брате дукљанског Вука Војислава, да преведете са српског језика на црногорски „Горски вијенац" или бар свој србомрзитељски утук „Лингвистичке скаредности", па да га, у том језичком руху, објавите у "Вијестима". То би било часно, али ја то од Вас и не очекујем, јер частан човек не би тражио, и нашао, богату апанажу међу онима који оптужише Србе да су извршили геноцид над Хрватима. Ви се у том брлогу, знам то, дивно осећате. Ја такве одроде, као хришћанин, не могу да мрзим, али их из дна душе презирем. Стога Вам, ево, и понављам: о, срам и грдоба!
Извесни
Др Љубиша Рајковић Кожељац
| Коментари |
|
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
| < Претходна | Сљедећа > |
|---|
Када претерају с гунђањем и саветима, једноставно одем у своју собу, затворим врата и пустим музику, што њих нервира.
