Улагања државе у науку су недовољна, па се не могу ни очекивати велики научни резултати. Цела наша научна заједница има људи колико један велики институт у свету, а опет је много проблема. Уврежено је мишљење, посебно политичара, да треба што више да укључимо привреду у финансирање истраживања. То је модел у богатим земљама, али наша привреда није довољно јака да то поднесе. Држава мора да буде замајац, али и да има јасну слику шта помаже и има ли то своју примену у животу.

Овако академик Никола Хајдин, председник Српске академије наука и уметности, започиње причу о проблемима који тиште науку у Србији, идејама САНУ које би могле да помогну, закону који ова институција чека годинама...

Новца је, очигледно, мало. Постоји ли друга формула за помоћ науци?

- Све почиње од школства... Хвалимо се талентом нашег народа, а, заправо, имамо мало високообразованих људи - свега седам одсто. У односу на неке друге земље, у којима више од трећине становништва заврши бар трогодишње студије, статистика је поражавајућа. А кад се мрдне из Београда, по унутрашњости, стање је још лошије. Са тим подацима се не може градити напредно друштво и велика култура.

Имате ли идеју како решити тај проблем?

- Образовање, наука и привреда морају да се понашају као жив организам. Сада нису добро повезани. Живећи у Швајцарској приметио сам природну везу између школства и привреде. Тако једно време није било интереса за грађевинске инжењере, па је број студената грађевине у Цириху одмах смањен на 60. А код нас их само у Нишу има 600. Америка је целу своју науку изградила на докторским дисертацијама, а овде докторанти немају довољан приступ истраживањима. Рецимо, академик који је пензионисани професор универзитета не може да руководи докторским дисертацијама. Бесмислено је да људи који се баве науком немају могућност да утичу на младе који намеравају њом да се баве. Високо образовање и наука су у многим земљама спојени.

Инсистирате на значају младих, а пребројавање свих који су отишли из земље не даје оптимистичну слику...

- Држава им не нуди добре услове. Нису довољно плаћени, не могу да реше егзистенцијалне проблеме... Морамо паметније да процењујемо приоритете. Улажемо у фундаменталну науку и онда, у нашим условима, то знање не можемо да искористимо. А млади одлазе не само због новца, већ и зато што у свету пре могу да раде оно што их интересује.

Постоји ли шанса да их, паметном политиком и улагањима, држава врати у земљу?

- САНУ има два предлога која би могла да помогну. Један је Академија младих, која би окупила многобројне истраживаче на почетку каријере. На нашим пројектима ради око 1.000 сарадника, изван САНУ, а оснивањем Академије младих било би их још више. Важну улогу могла би да игра и привреда. Намеравамо да оснујемо одбор за сарадњу са привредом, који би помогао у примени научних истраживања, а ми бисмо у те пројекте укључивали и младе.

Шта још недостаје?

- Наизглед миноран, али не и безначајан разлог је и што наши људи не воле оне који се враћају. И то отворено. Када неко дође на факултет или у институт, питају га: „Шта си ти тамо радио? Зарађивао паре, док смо се ми овде мучили, живели бедно!“

А какав је однос државе према Академији? Јесте ли задовољни делом колача који сте добили из овогодишњег штедљивог буџета?

- Наши трошкови су скромни. Добијамо мала средства за истраживања, али нас највише погађа мањак пара за међународне обавезе. Оне нису јефтине, али су нужне, јер доносе углед у свету. Џабе је што сами себе хвалимо, ако то други не виде.

У скупштинску процедуру ушао је пре неки дан предлог Закона о САНУ. Хоћете ли са њим радити спокојније?

- Годинама чекамо на закон, већ је био пред посланицима, и очекујемо да ускоро буде усвојен. Најзначајније је што регулише

положај осам института који раде под окриљем САНУ. Сада ће та веза да буде много интимнија. Имаћемо већу одговорност, али и утицај на њих.

Хоће ли Закон утицати и на начин бирања академика?

- На основу њега моћи ће да се мења статут који прописује правила избора, мада су они и сада били демократски. Убудуће ће кандидате, осим одељења САНУ и академика, предлагати искључиво научне и уметничке организације. До сада су кандидати предложени изван САНУ имали привилегију да директно иду на скупштинско гласање. А, рецимо, предлози унутар САНУ прво морају да добију више од пола гласова одељења, а у другом кругу чак две трећине. Свима који би прошли само први круг губи се сваки траг, а неки, предложени са стране, иако мање квалитетни, добију шансу на скупштини.

На последњим изборима апеловали сте на колеге да гласају тако да се САНУ подмлади и увећа чланство...

- И успели смо у томе. Дошао је велики број млађих људи који раде и утичу на углед САНУ. Види се чак и по томе што сваког дана у штампи изађе пет до десет написа о САНУ. Тога раније није било.

Јесу ли писања о лобирањима и закулисним радњама уочи избора покварила рејтинг САНУ?

- Нема области у којој не постоји лобирање. Али, мислим да овог пута није дало резултате. Они који нису ваљали нису ни изабрани, без обзира што су за њих лобирали чак и министри. Ако примимо 20 нових, није искључено да су једно или двоје ушли лобирањем, али то је мали проценат. Није било много изненађења. На листи су били многи признати научници и, логично, сви су прошли. И на књижевности је, углавном, било очекивано. Можда је било изненађење што Горан Петровић није прошао, али био је близу.

Закон ће, кажете, бити користан за САНУ. А за академике?

- Биће повећан академијски додатак на 2,5 просечне зараде у Србији. Али, када год да буде усвојен, ова ставка се примењује тек од следеће године. И даље је то мање од примања колега у другим земљама, где сви добијају више од 1.000 евра.

Хоћете ли се залагати и да научници, попут уметника и спортиста, добију националне пензије?

- Научници треба да их добију, али не и чланови САНУ, јер већ имамо академијски додатак. Не би било морално да имамо још једно примање, мада га се неки академици - уметници не одричу.

Могу ли чланови САНУ пристојно да живе од својих примања, и без националних пензија?

- Већина може. Али, око 20 одсто академика на граници је егзистенције. То су пре свих уметници којима је скупштина града уплаћивала мале доприносе, па сад примају минималне пензије. Жалосно је што неки од њих немају новца ни да купе лекове. А, са друге стране, те пензије добијају људи који не знају шта ће са парама које су зарадили.

Ивана Мићевић (Новости); Фото: Ж. Кнежевић

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."