Београд – Академик Михајло Марковић преминуо је у Београду у 87 години, речено је Танјугу у његовој породици.

Марковић је био председник Југословенског удружења за филозофију, декан и управник Института за филозофију београдског Филозофског факултета, један од организатора Корчуланске летње школе у 1960-тим, члан Савета знаменитог филозофског часописа „Праксис” и многих других стручних часописа.

Важио је за једног од најутицајних српских филозофа, марксистичке хуманистичке оријентације после Другог светског рата. На почетку формирања Социјалистичке партије Србије сматран је за једног од њених идеолога, чији потрпедседник био до 1995. године.

Био је редони члан Српске академије наука и уметности (САНУ), предавао је на многим универзитетима у Европи, Сједињеним Америчким Државама и Канади.

Место и време сахране Михајла Марковића биће накнадно саопштено, навели су у породици.

Марковић један од најзначајнијих српских филозофа

Академик Михаило Марковић био је један од најзначајнијих српских филозофа 20 века, марксиситичко хуманистичке оријентације.

Марковић је био редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ), а многе од његових књига, као што су Дијалектичка теорија значења (1961) и Филозофски основи науке (1981), спадају у светску филозофску баштину.

Предавао је на више универзитета у Европи, у Канади, што је био професор и на америчким Мичигенском универзитету у Ен Арбору и на Универзитету Пенсилваније у Филаделфији, објављено је на интернест страници Српског филозофског форума.

Обављао је дужност председника Југословенског удружења за филозофију, био декан Филозофског факултета у Београду, управник Института за филозофију Филозофског факултета у Београду.

Био је члан Организационог комитета Корчуланске летње школе раних 1960-тих, члан Савета знаменитог часописа „Праxис”, члан редакције часописа Тхе Пхилосопхицал Форум, Бостон, Филозофиа, Торино и Ноеус Форум, Беч. Био је предратни комунистички активиста, партизан, а након Другог светског рата у време сукоба Југославије са земљама совјетског блока жесток критичар стаљинистичког догматизма.

Током 1960-тих Марковић је постао један од главних критичара Јосипа броза Тита и Савеза Комуниста Југославије, учесник и стратег демонстрација 1968. на Београдском универзитету.

У јануару 1975. је из политичких разлога суспендован на Филозофском факултету и потом постао један од познатијих дисидената.

Позних 1980-тих био је један од аутора Меморандума САНУ о пиозицији српског народа у југословенској федерацији.

Марковић је био један од оснивача Социјалистичке партије Србије (СПС) и аутор програмских начела СПС, важио је за идеолога партије док новембра 1995. није био искључен из СПС.

Као разлог за искјључење био је, како су тада наводили меиђи, супротсављање оснивању странке Југославенска левица (ЈУЛ) којом је руководила Мира Марковића, супруга председника СПС Слободана Милошевића.

Марковић после тога није има запаженији политички ангажман, а у новембру 2004. био је сведок одбране на суђењу Слободану Милошевићу у Хашком трибуналу.

Последњих година је Марковић био жесток критичар званичне линије СПС.

Објавио је књиге: „Филозофски основи науке”, „Дијалектицка теорија значења”, „Формализам у савременој логици”, „Детерминизам и слобода”, „Критичка друштвена наука”, „Хуманистички смисао друштвене теорије”, и „Етика и политика”.

Низ Марковићевих дела је преведен у иностранству. (Политика)

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."