Четврти Ђоковићев покушај

субота, 11 септембар 2010 11:43

Публика на Међународном првенству САД прижељкује први судар два најбоља тенисера данашњице у Њујорку. – Могу ли Ђоковић и Рус Јужни да им помрсе рачуне

Швајцарац Роже Федерер и Шпанац Рафаел Надал, два најбоља тенисера данашњице, састали су се међу собом 21 пут, али на Међународном првенству САД никада. Да ће то бити једно од највећих супарништава модерног спорта, назрело се већ на њиховом првом двобоју, у Мајамију пре шест година. Млади лав, који је кроз кратко време упоређен са шпанским биком, не само да је показао зубе потпуном фавориту, већ га је и савладао.

Њихови потоњи дуели су ишчекивани с посебном пажњом. Узбуђење је захватало и „Ролан Гарос”, иако се знало да је Надалова суровост у свом атару мач за Федерерову елегантност. Да не говоримо да су сусрети у финалу Вимблдона пре две године и на Међународном првенству Аустралије лане антологија „белог спорта”. И у Лондону и у Мелбурну су се кунули да тако нешто видели нису.

„Артур Еш”, поприште незаборавних мегдана, још с нестрпљењем чека његову екселенцију – финале између два тениска дива, који ће да оставе без даха 23.000 душа. И док се швајцарски ас претплатио на одлучујући меч, који без њега не пролази од 2004, Надалу увек неко препречи пут. Прошле године је Аргентинац Хуан Мартин дел Потро био толико одлучан у борби за трофеј, да је њега преслишао у полуфиналу, а затим волшебно победио и Федерера. Претпрошли пут Шпанац се саплео у полуфиналу против Британца Ендија Мареја.

Тако уочи вечерашњих битака за одлазак на финалну игру и Новак Ђоковић и Рус Михаил Јужни дођу као два лоша који би да убију Милоша. Онда је Шпанац Фернандо Вердаско Косанчић Иван или Топлица Милан. Надал га је лако савладао у четвртфиналу са 7:5, 6:3, 6:4, а с тог меча је другопласирани шпански тенисер на светској листи отишао као да је био у уходи. Без трена двоумљења уверава да ће у финалу, на радост сведока, играти Швајцарац и Шпанац.

– Сматрам да ће Надал да победи Јужног, а да ће му противник бити Федерер, који је овде тријумфовао већ пет пута и на терену се осећа неприкосновено – рапортира Вердаско пошто је на својој кожи осетио земљакову снагу.

Дакле, да се и Ђоковић, који је трећи „рекет” света, у со претвори, неће Федереру ручак да осоли. Истина, тако је било три прошле године у којима је швајцарски ас једини успео да савлада нашег на „Флашинг Медоузу”. Подсећања ради, лане је било 7:6 (7:3), 7:5, 7:5, а претпрошлог лета 6:3, 5:7, 7:5, 6:2, оба пута у полуфиналу. Ђоковић је на крилима играчког заноса узлетео 2007. и до финала, али је упркос сјајним приликама платио данак неискуству за највеће мечеве. Задивљујући тениски дар, који је привукао и прослављеног глумца Роберта де Нира да стане на његову страну, није био довољан да велики Федерер изгуби главу – 7:6 (7:4), 7:6 (7:2), 6:4.

Нешто је и даље недостајало нашем најбољем тенисеру па да буде онај који ће Федерера да растави с троном пре него што је то учинио Дел Потро. Од пет победа у 15 међусобних сусрета, Ђоковић је четири остварио на тврдој подлози, која је мање-више слична овој њујоршкој. Ни једна, по његовом држању и по улогу, није равна оној из полуфинала Међународног првенства Аустралије пре две године. Колики је утисак оставља у прегледу досадашње Ђоковићеве каријере, говори и то што се на њу увек враћамо као примеру да наш играч може да осоли Федерерову рањивост и на највећој сцени.

Суштинско је питање зашто је Ђоковић уочи сутрашњег полуфиналног боја с Федерером у многим очима отписан за победу над њим, а самим тим и за велика освајања. Зашто се наш ас влада ауторитативно до те битке, а онда његове зацртане претензије подлегну под теретом ауторитета швајцарског тенисера?

Чврстина самоуверености је неретко била баш тај језичак на ваги који превлада на Ђоковићеву страну у дуелима с противницима који би надахнуто да се дограбе његовог вредног скалпа. Кад се нађе с Федерером очи у очи, његова вера у себе у одсудним тренуцима постане крхка, а то неупоредиви тениски ас сурово кажњава. Није Швајцарац онда у Мелбурну имао, што се каже, лош дан, већ је био осуђен на пораз под налетом Ђоковићеве врхунске игре. Наш ас је изашао на терен усредсређен на подвиг, знајући да је пораз у Њујорку неколико месеци раније у ствари предворје велике победе. И играо је смело и непогрешиво.

Ђоковић истиче да ће да учини све да спречи велики финале. Али, зна он да су речи једно, а дела друго. На делима је дужан и пред собом и пред нашом спортском јавношћу да стави Федерера на најтежа искушења. Па и ако с тог витешког мегдана оде на штиту, рећи ћемо да само психолози могу да објасне да другачије није могло да буде или да је окрутност спорта таква да ловор победе не иде увек на главу најзаслужнијем.

Прихватиће тај пораз Ђоковић онда с горчином, али узвишено и поносно. А тако је било у оном епском двобоју с Надалом на шљаци у полуфиналу у Мадриду прошле године. Наш ас је поклекао после 4:02 часа беспоштедне борбе. Нико шпанском бику док му крв ври у жилама није пружио такав достојанствени отпор на земљаној подлози. Зато је тај меч и ушао у анале као најдужи на два добијена сета икада.

А ако Ђоковић савлада Федерера, само ће заједљиви да оцене да је тог јутра швајцарски тенисер устао на леву ногу. Успех нашег играча може да буде само плод његове јуначке игре, а кад се Федерер увери да се намерио на јунака, онда и таквом асу почне да дрхти рука.

Сигурно је да бисмо Ђоковићу пре пожелели Обилићеву одважност, али, што каже Јужни: „Прихватам да будем лош после полуфинала”.

Г. А. (Политика); Фото: АФП

Коментари

Додај нови