Знаменити Срби: Марко Даковић, синоним Српства и опозиционарства у Црној Гори

Марко Даковић

Пише: Др Вукић Илинчић

Марко Даковић је једна од најистакнутијих личности у политичком животу Књажевине Црне Горе прве половине 20. вијека.Рођен је у чувеној бунтовничкој и слободарској породици на Грахову, 20. фебруара 1880. године. По претку Даку прозвали су се на уже братство Даковићи, а на шире су херцеговачко братство Вујачићи.

Основну школу завршио је у родном мјесту, а гимназију и правни факултет у Београду. Припада плејади интелектуалаца из Црне Горе школованих у великим универзитетским центрима Европе. Савременик је познатих интелектуалаца тога времена: Лазара Дамјановића, Јована Ђоновића, Милосава Раичевића, Тодора Божовића, Луке Пиштељића, др Милована Марушића и других.

За разлику од тада релативно респектабилног броја школованих људи који су се послије завршетка студија враћали у Црну Гору и прихватали се државне службе и постојали ослонац аутократског режима књаза/краља Николе, Даковић је остао на опозиционој линији и био један од највећих критичара аномалија режима у Црној Гори тога времена.

Даковићева ватрена нарав, маркантна појава, образовање и интелигенција вукли су га увијек на страну правице и вјере да се промјенама анахроних метода владавине може доћи до праведнијег друштва. Због оваквог менталног склопа и карактера генерација га је прихватала за вођу од најранијег дјетињства и дружења.

Марко Даковић је један од оснивача удружења црногорских студената на универзитету у Београду. Био је први предсједник „Клуба црногорске универзитетске омладине“ које је критички било настројено према личном режиму књаза Николе. Даковић као најистакнутији члан студената из Црне Горе и један од првих дипломираних правника своје генерације, доказани борац за демократске слободе и начела незванично је прозван вођом „Младе Црне Горе“.

Студенти окупљени у „Клубу црногорске универзитетске омладине“ у Београду са одушевљењем су дочекали „даривање“ Устава 1905. године њиховој ужој отаџбини Црној Гори, али су и сумњали у књажеве искрене намјере да ће поштовати највиши правни акт који је ограничавао његову самовољу, и да ће Устав остати само мртво слово на папиру, што се мање-више и обистинило.

Из тих разлога су у одштампаној прокламацији под називом „Ријеч црногорске универзитетске омладине“ изнијели свој став поводом доношења првог црногорског устава. Један од потписника ове прокламације био је и Даковић.

У прокламацији су студенти изнијели свој став и књазу ставили до знања да је Устав резултат околности, те да „даривање слободе није баш од слободне и добре воље...“ Друга студентска прокламација сличне садржине, априла 1906. године, огорчила је књаза и владу. Потписнике су предали суду, који ће им судити на Цетињу октобра исте године.

Оптужницу коју је заступао и потписао секретар Обласне управе на Цетињу Цвјетко Церовић, заснована је на појединим детаљима из „Ријечи црногорске универзитетске омладине“, којима су, по њему, нанијете увреде владалачком дому и књазу Николи. За тужиоца су биле увреде поједине констатације студената у прокламацији, као, да из „малог сиромашног патријархалног народа нарочито се истакао Црногорски Двор, чији сјај и раскош превазишао је снагу и моћ народну“, или „јачина морална у народу опадала је свуда, докле је могао продријети дух аутократске владавине“ и слично.

Тужбом је режим у Црној Гори постигао сасвим супротан ефекат. Прије свега нијесу се надали да ће се сви студенти одазвати Суду и из Београда о свом трошку доћи на Цетиње.

Држање оптужених студената на судском претресу, који је праћен многобројном публиком било је за режим запањујуће. Њихова одважност и истрајност и још жешћи напади режима умјесто одбране за оно због чега су оптужени, на опште изненађење Суда и присутних донијела им је велике симпатије код народа. Посебно су се истакли на Суду студенти Петар Ражнатовић, Радоје Чобељић и Марко Даковић. Према писању тадашњих новинских извјештача, Даковић је на суду говорио „пуне четири уре“, гдје је нагласио да су још више рекли у својој брошури „било би оправдано“.

Вијеће Обласног суда на Цетињу којим је предсједавао судија Митар Вукчевић и чланови судског вијећа-судије Јанко Дрљевић и Душан Филиповић, пресудило је, да се оптужени студенти ослободе оптужбе, јер инкриминисане ријечи у оптужници не представљају никакву увреду двора Петровића и књаза Николе, већ брига младих људи за будућност отаџбине.

Ослобађајућа пресуда била је велика морална и политичка побједа потписника проклације што им је донијела велики углед у народу и демократској јавности тога доба на јужнословенском простору.

У познатој бомбашкој афери 1907/1908. године, Марко Даковић је осуђен на смрт у одсуству, али је општом амнестијом 1913. године помилован од краља Николе. Те године се и вратио у Црну Гору.

У вријеме Првог свјетског рата, послије аустроугарске окупације Марко је интерниран у логор Карлштајн гдје је остао до слома Аустроугарске.

За „Велику народну скупштину српског народа у Црној Гори“ 1918. године, Даковић је на изборима изабран за посланика, а био је и члан Извршног одбора Скупштине.

На Скупштини у Подгорици донесене су судбоносне одлуке, а огромна улога припада у томе Марку Даковићу. Он и његова генерација највише су, између осталог, допринијели, да се посљедњи црногорски суверен и његови насљедници детронизују, а Црна Гора оствари вјековни сан уједињења са Србијом, као и осталим јужнословенским народима. Извршни одбор Скупштине чији је Даковић био један од најревноснијих чланова, спроводио је одлуке о уједињењу.

Радикалне и судбоносне одлуке Скупштине биле су и по краља Николу. Кажњен је за држање у току Првог свјетског рата и „шуровање“ његових доглавника са „ћесаровским“ агентима. Поред тога, у политичким и судским прогонима, аферама и затворима, прије тога, које је мање-више сам краљ конструисао, у којима је хтио је да „уништи дјечурлију“ како је звао слободоумне студенте, а тиме и опозицију његовој владавини. Међутим, постигао је супротан ефекат, “успио“ је да изазове против себе „све Србе“ грубим инсинуацијама. Младост је над краљем Николом и његовим деспотским начином владавине однијела „дефинитивну моралну побједу“, а послије десетак година од погрома студената и опозиције у двије афере и низа мањих судских монтираних процеса слободоумним појединцима „последњу и стварну побједу“, како је писао Даковићев савременик и сапатник Јован Ђоновић.

У „Привремено народно представништво“ 1919. и „Конституанту“ 1921. године, Марко Даковић је такође био народни представник. У Краљевини СХС (касније Југославији) није био члан ниједне политичке странке, а од јануара 1923. године, образовао је као посланик у парламенту тзв. „Групу независних“ посланика. Поред тога, Даковић се највише бавио адвокатуром у Подгорици.

Пред Други свјетски рат, послије мартовског пуча Даковић је ушао у владу генерала Симовића као министар без портфеља, а у априлском слому при путу Владе у емиграцију, авион у ком се налазио Даковић је под чудним околностима срушен изнад Атине. Тако је окончао живот овај народни трибун.

Писац ових редака је у сазнању од Маркових рођака, да су 80-их година већ прошлог вијека пренесени његови земни остаци из Грчке и сахрањени у родном Грахову.

Цио свој живот Марко Даковић је посветио борби за правду, било као политичар или адвокат и правник, а против тираније и деспотије. Он је, као уосталом читава његова генерација школујући се у развијеним земљама демократије тога времена, увидио патријархални начин владавине у Црној Гори као анахронизам новом добу, као и девијације у самом двору Петровића, који су највише сами себе, дискредитовали, о чему је остало низ чињеница и доказа.

За разлику од њихове себичности, Даковић и његова генерација врхунских интелектуалаца тога доба, су само у општем добру налазили личну сатисфакцију и корист. Та генерација је остварила сан многих ранијих, уједињење двије српске државе. За разлику од њихових схватања светог чина уједињења, егоистичке и мегаломанске намјере династије Петровића - о идеји уједињења - спале су на декларативно залагање, када је увидјела да неће моћи сјести на свесрпски трон, на којем су видјели само себе. Стварност и вријеме су их демантовали: побједу су однијели они са великим срцем и идеалима, а најистакнутији међу њима био је свакако Марко Даковић. Слава му и вјечни Небески мир.

Коментари

Додај нови