Интервју: Лев Крефт, филозоф и естетичар

Нема дијалога између различитих мишљења. Не појављујете се у заједничкој јавности, у интелектуалном рингу, не ризикујете да вам неко докаже да нисте у праву

Лев Крефт, филозоф и естетичар из Љубљане и један од најистакнутијих представника марксистичког филозофског правца „Праксис”, недавно је посетио Београд и одржао предавања на Универзитету уметности и у Дому омладине. У оквиру циклуса „О праксис филозофији”, Крефт је своје излагање у Дому омладине посветио Данку Грлићу, аутору четворотомне „Естетике”, који је остварио утицај на генерацију „праксисоваца” млађе генерације, којој је припадао и Крефт.

Крефт каже да му је сваки долазак у Београд посебно драг, јер је у српској престоници живео и оженио се Београђанком, а за „Политику” говори о Грлићевом прекретничком виђењу естетике, кризи модерне филозофије која је изгубила једну од основних сврха – дијалог, филозофији спорта, као новом правцу који узима маха у Словенији и Европи, и његовом виђењу распада Југославије. Крефт се активно бавио политиком, био је и потпредседник словеначке скупштине од 1992. до 1996. године.

Шта је значио Данко Грлић за младе југословенске филозофе?

За мене, он је човек из „Праксиса” који се бавио естетиком. Изучавали смо га, као млађа генерација „праксисоваца”. Његове основне тезе биле су интересантне и тада и данас. А то је да је естетика завршен пројекат, који као филозофска дисциплина није успео. Она је дошла до краја са Хегелом, јер је он морао, да би одржао своју филозофију, да укине уметност. Грлић је тврдио да естетику треба одвојити од филозофије, јер је приступ који је постојао од Хегела исцрпљен. Ту се радило о мисаоном надзору над уметношћу.

Шта је праксис данас? Шта може да значи у 21. веку? Да ли има ефекат на капиталистичко друштво?

Битно је што се данас поново, због финансијске кризе и глобалног капитализма, појављује критично мишљење. То је веза са „Праксисом”. Али то је веза коју треба схватити на праксисовски начин. Шта под тим подразумевам? Мишљење не може да полази од победа, него од пораза. Треба промишљати пораз. „Праксис” је, као и цео марксизам, доживео пораз, и управо због тога нови талас критичног мишљења мора поћи од критичног мишљења тог пораза. Не може се заборавити пораз марксизма, па сад кренути критично мислити о капитализму. А то се десило зато што та филозофија није успела у пракси.

Уз то, капитализам доживљава пропаст…

Па, није баш пропаст. Пропаст у капитализму доживљавају људи, капитализам се одржава на начин што пропадају људи. То је оно о чему треба мислити. Како да опстану људи, па макар пропао и капитализам.

Ко су модерни мислиоци који су можда на трагу „Праксиса” данас?

Има пуно марксиста на Западу, који су и после 1989. године одржали марксизам. Рецимо, Тери Иглтон. Он је католички марксиста, који упоредо пише марксизам и теологију, цео живот. Да поменем и Елмара Алтватера, човека који је написао књигу о крају капитализма пре него што је криза била на дневном реду. Има и других, који нису марксисти, а изненаде вас. Рецимо, овде добро познати Џорџ Сорош, који је написао две књиге о кризи капитализма. Он је предсказао кризу и у својим књигама тражио радикалне измене у функционисању капитализма.

Џорџ Сорош? Онај што се обогатио мешетарењем на берзи?

Управо он. Баш зато што разуме начин деловања система, јер се на томе обогатио, он је предсказао финансијски крах. То није марксистичка критика, која данас и неће бити најважнија за изналажење алтернативе капитализму.

Шта је „Праксис” значио за Југославију?

У она времена, када је часопис „Праксис” излазио, а забрањен је почетком седамдесетих, нама је значио отварање простора критичке, а марксистичке мисли унутар једне земље у којој је марксизам био званична идеологија. И простор марксизма се сматрао приватним власништвом партије. „Праксис” је створио простор слободне комуникације унутар марксизма. А ништа није горе за систем какав смо имали, да га критикују са марксистичких позиција. У том смислу, био је херојски интелектуални подухват. Међутим, даље од интелектуалног „Праксис” није стигао, али је имао велики утицај на студентски покрет. Значио је слободу и отварање мишљења.

Како видите филозофску сцену у Словенији и Србији данас?

Српску не познајем довољно, али верујем да се не разликује пуно од словеначке сцене, у том смислу што је то јако плуралистичка сцена, а дијалог скоро више да не постоји. Људи живе унутар својих школа и својих праваца. У Словенији је најјачи правац, од старијих, феноменологија, коју представља часопис „Нова ревија”. Ту је теоретска психоанализа и Славој Жижек као највећа звезда словеначке филозофије. Затим, аналитичка филозофија која се бави компјутеризацијом мишљења, вештачком интелигенцијом. Дакле, има свега и свачега, али нема дијалога између различитих мишљења. Некада, бити интелектуалац и филозоф значило је бити у самом животу, заједно са свима другима са којима се не слажеш. Сада, главна је ствар скупљати бодове да би се задржало звање. А то значи једно дисциплиновање мишљења, доста слично партијској контроли. Не појављујете се у заједничкој јавности, у интелектуалном рингу, не ризикујете да вам неко докаже да нисте у праву.

Бавите се и прилично „пионирском” граном филозофије, филозофијом спорта?

У последњих неколико година почео сам да развијам ту дисциплину. Надам се да ће се развити и у Србији у академском смислу. Овде се, за сада, тиме бави Љубодраг – Дуци Симоновић, том критиком олимпијске идеје. Данас је и спорт, као светски систем, ушао је у велику кризу, не само финансијску, него и у кризу својих основних вредности и праваца. Постоји та капиталистичка спортска машина, која долази у озбиљне етичке проблеме, због искоришћавања младих људи.

Како гледате на распад Југославије и све то што се десило?

Сигурно да сам један од оних који се, и као оснивач Удружења за југословенску демократску иницијативу, борио за очување Југославије. Ја сам последњи посланик у словеначком парламенту који је још 1991. године гласао против осамостаљивања Словеније, иако сам знао да је то неминовно. Сматрам да је Југославија била добар оквир за решавање наших националних интереса. Ипак, мислим да је Милошевићева политика главни разлог што се Југославија није одржала. Свуда је било национализма, али то што компромис није био могућ, него само рат, то је Милошевићева политика.

Станко Стаменковић (Фото: Ж.Јовановић)

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."