Независност легитимна или не?

И немачка штампа се осврће на почетак расправе у Међународном суду правде у Хагу о томе да ли је проглашење независности Косова у складу са међународним правом и подсећа на врло јасан став владе у Берлину о том питању.

„Србија се у Хагу спори око Косова“; „Србију у Хагу очекује дуга правна борба око Косова“; „Србија преноси спор око Косова у Међународни суд правде“; „Србија: Косово се оглушило о међународни поредак“; „Независност Косова пред судом“ – тако гласе типични наслови о почетку усмене расправе о легалности једностраног проглашења независности Косова. Опширно се тиме у тексту под насловом „Страх од преседана“ бави дневник Франкфуртер алгемајне цајтунг.

После кратког описа свега што је претходило расправи у Хагу, текст нас уводи и у проблематику у вези са Немачком која је „читав случај (...) схватила врло озбиљно и која ангажовање Међународног суда правде не сматра конструктивним, те се нада да ће 15 хашких судија, међу којима је и Немац Бруно Сима, прогласити да је косовско самопроглашење независности у сагласности са међународним правом.

Стручњак за међународно право из Потсдама, Андреас Цимерман, који је већ више пута иступао пред овим судом, у хашкој Палати мира говорио је у корист Србије и напоменуо да је ово случај од велике важности за систем Уједињених нација. Цимерман је подсетио да је резолуцијом 1244 Савета безбедности на Косову успостављен међународни режим који не може једнострано да се мења. Он је рекао да је само дан по усвајању резолуције Савет безбедности поменуо могућност отцепљења Источног Тимора – али не и Косова. Напротив: истакнут је територијални интегритет Савезне Републике Југославије и није било ни говора о некаквом праву на самоопредељење, ни на сецесију.

Такво право иначе и не постоји, пренео је Андреас Цимерман. Осим тога, у меродавној резолуцији 1244 истиче се да до сваке промене може доћи само уз сагласност свих учесника. Додуше, посредник УН Ахтисари и амерички председник Буш јасно су ставили до знања да нема пута којим се може заобићи независност Косова. Али, само Савет безбедности, који је и поставио међународну управу на Косову, сме да мења ситуацију. А за то у том телу нема потребне већине.

Славље на Косову, фебруар 2008.

И британски правник, Малколм Шо, истакао је да илегално отцепљење не сме да се легализује накнадним политичким изјавама. Он је додао да Косово ни не задовољава критеријуме самосталне државе, јер оно због присуства хиљада војника међународне заједнице и управе Уједињених нација нити има ефективну владу, нити способности да успоставља спољне односе.

Немачка влада признаје да Србија има добре међународноправне аргументе, али сматра да се заобилази чињеница да политичко решење какво предвиђа резолуција Савета безбедности – више није могуће. Међународно право није у супротности са самопроглашењем независности, став је владе у Берлину (...) У стварности, одлука Међународног суда правде неће променити ништа када је реч о независности Косова, али ће оно увек остати преседан”, закључак је текста у Франкфуртер алгемајне цајтунгу у коме се још подсећа да се Русија приликом напада у Јужној Осетији такође позивала на хуманитарну интервенцију НАТО на Косову.

Поводом референдума и забране градње минарета у Швајцарској, те опште згрожености ставом већине Швајцараца, таблоид “Билд” преноси став Савета исламских заједница у Хамбургу према коме је реч о “непоштовању уставном загарантованих права једне верске мањине”, а цитира и турског премијера Ердогана и његове речи о “расистичком и фашистичком” понашању Швајцарске према муслиманима.

“Билд”, међутим, поставља и питање: “Колике црквене торњеве допушта Алах?“, и наставља: “Турска, Малезија, Иран, Јордан, Саудијска Арабија, Мароко – земље су које су, свака на свој начин, још миљама удаљене од верске толеранције какву познајемо у средњој Европи. Минималан је број исламских земаља које знају за праву верску толеранцију, цитира Билд једног бонског професора и социолога религије.

Пример Турска: тамо званично влада слобода вере. Али, у пракси, хришћани су на Босфору праћени и прогањани, има случајева у којима им се чак прети смрћу! 2007. године, у граду Малатији млади починиоци су убили тројицу мисионара које су претходно мучили, а 2006, када је кулминирао спор око карикатура о пророку Мухамеду објављених у Данској, убијен је католички свештеник Андреа Сантаро. Хришћанске цркве у Турској не смеју да купују куће нити земљишта, постојеће грађевине се намерно препуштају пропадању па, на пример, немачка протестантска заједница у Анкари своја богослужења одржава на земљишту које припада немачкој амбасади.

Пример Саудијска Арабија: тамо је довољно да хришћанин са собом носи крст или библију, па да буде отпремљен у затвор, и то на неколико месеци. Хришћанска молитва је забрањена чак и у сопственом стану! Један католички гастарбајтер са Филипина завршио је у затвору зато што му је у џепу нађена фотографија на којој има бројаницу са крстом – то је забрањено...

Пример Иран: тамо влада строги шеријат. Онај ко пређе у хришћанство, или пропагира ту веру, може да рачуна само са смртном казном. Хришћани се састају тајно, по подрумима, као у старом Риму. Најновији случај је Ехсан Фатахијан, 28-годишњак из северног Ирана. Револуционарни суд га је осудио на смрт јер се одметнуо од Бога – младић је, и поред протеста међународне заједнице, пре три недеље – обешен”.

Deutsche Welle
(Приредио: Саша Бојић, одг. уредник: Н. Јаковљевић)

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."