Коначни предлог Закона о утврђивању надлежности АП Војводине, који је Влада Србије усвојила на седници 5. новембра 2009. показује да је краткорочни циљ владајуће структуре враћање Војводини конфедералног статуса који је имала по брионском Уставу из 1974. године, а дугорочни њено потпуно отцепљење од Србије.

ДА ЈЕ КОЈИМ СЛУЧАЈЕМ ПРЕДЛОГ СТАТУТА БИО УСТАВАН НИКАКАВ НОВИ ЗАКОН О ПРЕНОСУ ДРЖАВНЕ НАДЛЕЖНОСТИ НА ПОКРАЈИНУ ВОЈВОДИНУ НЕ БИ БИО НЕОПОХОДАН

Да је којим случајем поменути предлог Статута био уставан, то јест у складу са чланом 183 Устава Републике Србије, којим се утврђује надлежност аутономних покрајина, како су то тврдили творци овог предлога, никакав нови закон о преносу државне (републичке) надлежности на Покрајину Војводину не би био неопоходан. Но, како је овај предлог садржавао бар 150 нових надлежности Војводине, које члан 183 Устава није предвиђао, било је неопходно да се претходно донесе закон о преносу тих нових државних надлежности на Покрајину, како би се те силне противуставности предлога војвођанског Статута конвалидирале пре него што се о њему буде одлучивало у Скупштини Републике Србије. Тиме су сви они у Новом Саду и Београду, који су пре годину дана тврдили да је Предлог Статута Војводине у савршеном складу са Уставом, ухваћени у безочној лажи. Како, пак, ти лажови немају ни стида ни срама, њих то откриће нимало не забрињава.

ЗАКОНОМ О УТВРЂИВАЊУ НАДЛЕЖНОСТИ АП ВОЈВОДИНЕ, КОЈИ ЋЕ УБРЗО БИТИ УСВОЈЕН, НА ПОКРАЈИНУ СЕ ПРЕНОСИ ЧАК 166 РЕПУБЛИЧКИХ НАДЛЕЖНОСТИ КОЈЕ СЕ КВАЛИФИКУЈУ КАО ПОВЕРЕНИ ПОСЛОВИ

ПРЕНОШЕЊЕ НАДЛЕЖНОСТИ

Много је, међутим, важније питање како је уопште омогућено да се законом преносе на Покрајину бројне и далекосежне републичке надлежности. То су, нажалост, омогућили неопрезни и нестручни творци новог Устава из 2006. године – др Зоран Лончар, у име Демократске странке Србије, проф. др Драгор Хибер, у име Демократске странке, и Томислав Николић, у име Српске радикалне странке. Том приликом они су починили бројне стручне и неколико далекосежних политичких грешака.

Прва је била начин на који су биле утврђене уставне надлежности Републике Србије, покрајина и општина. То је учињено чланом 97 о надлежности Републике Србије, чланом 183 о надлежности аутономних покрајина и чланом 190 о надлежности општине. Члан 97 је највећма преписан члан 72 претходног Устава Републике Србије из 1990. године и био је сувишан. Јер, док је Србија била федерална јединица у оквиру СФРЈ то је било целисходно, док је Србији као независној унитарној држави то било непотребно, пошто се надлежност државе претпоставља, а изричито утврђује само надлежност општинске самоуправе и регионалне аутономије.

Но, и поред изричито утврђене надлежности Републике, покрајина и општина, чланом 177 ставом 2 утврђује се да се законом одређује која су питања од републичког, покрајинског и општинског значаја. Тако испада да подела надлежности између Републике, покрајина и општина није извршена самим Уставом – члановима 97, 183 и 190 – него да ће то на основу члана 172 става 2 бити учињено посебним интерпретативним законом, који као својеврсни органски закон, кад би једном био донет не би више требало мењати. Управо су то имали на уму творци коначног предлога Закона о утврђивању надлежности АП Војводине када су му дали такав назив. Јер из тог назива проистиче да је то пуки декларативни, то јест интерпретативни закон, којим се само ближе одређује и разјашњава већ ионако утврђена уставна надлежност Покрајине, а не закон којим се, како ћемо то касније показати, преносе на Покрајину многе и далекосежне републичке, то јесте државне надлежности. Све нас то наводи на закључак да је уношење у текст Устава члана 172 став 2 било погрешно и да је он већ првом приликом био злоупотребљен.

ЗЛОНАМЕРНОСТ УСТАВОТВОРАЦА

Друга велика и далекосежна грешка била је члан 178 став 1 којим се утврђује да Република може законом поверити аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе поједина питања из своје надлежности. Творци овог Устава су заправо преузели члан 109 став 2 претходног Устава из 1990. године који гласи: „Република Србија може законом поверити аутономној покрајини вршење појединих послова из оквира својих права и дужности и пренети јој средства за те послове“.

Творац овог Устава, наш познати конституционалиста Ратко Марковић, ни у својим најцрњим сновиђењима није могао ни наслутити да ће после 12 година Зоран Ђинђић после уцене Ненада Чанка, прогурати кроз Скупштину такозвани омнибус закон којим су на Покрајину пренете важне и многобројне републичке надлежности. Но, ако то професор др Ратко Марковић није могао да предвиди, вајни творци Устава из 2006. године су то лично доживели, па стога, ако су заиста били стручни и добронамерни, нису смели да такву одредбу уопште уносе у нови Устав.

Како су то ипак учинили, поставља се питање шта их је на то навело. Могућно је да је узрок томе била њихова нестручност. Зоран Лончар је професор управног права, које је, као државно право, блиско уставном праву, али се њиме, колико је то нама познато, никада није озбиљније бавио. Драгор Хибер је професор стварног права, које се од уставног права разликује као небо од земље. А Томислав Николић није баш никакав правник, сем што је можда, захваљујући послу којим се пре уласка у страначку политику бавио, постао стручњак за погребно право.

У добронамерност Зорана Лончара нисмо спремни да у овом тренутку посумњамо, тако да му се могу ставити на терет само неопрезност и непромишљеност које га, као стручњака, дисквалификују. У Драгора Хибера је зла намера несумњива, пошто ни Грађански савез, којем је изворно припадао, ни Демократска странка, у коју је касније ушао због важних положаја и користи које они са собом носе, никада нису презали од федерализације односно разбијања Србије под видом такозване регионализације. После разбијања Српске радикалне странке пре годину и по дана, што је одушевило моћне стране чиниоце који владају овом земљом, добронамерност Томислава Николића у јесен 2006, када је састављан нови Устав, озбиљно се доводи у питање. На то упућује чињеница да му је Војислав Шешељ послао из Хага бројне примедбе на достављени нацрт Устава, а да Николић ни једну битну примедбу није успео да проведе, правдајући се да у комисији за израду нацрта Устава ништа не може да прође. После свега што се догодило више смо склони закључку да он то није хтео да учини него да није могао.

КОНВАЛИДИРАЊЕ НЕУСТАВНОСТИ

Било како било, захваљујући неопрезности односно злој вољи наших уставотвораца створен је уставни основ за преношење било којих републичких надлежности на Покрајину, укључујући и оне које се сада преносе. Пре више од годину дана предлог Статута АП Војводине био је очигледно неуставан, то јест противан члану 183 Устава Србије. Доношењем закона о утврђивању надлежности АП Војводине, које ће ускоро уследити, све поменуте неуставности биће пост фестум конвалидиране у тренутку када Скупштина Србије буде потврђивала војвођански Статут. Чак би се могло рећи да би, захваљујући погубном члану 178 став 1, Република Србија могла законом да пренесе на Покрајину све своје државне надлежности, укључујући одбрану, спољне послове, и целокупну законодавну и судску власт, па и суд последњег призива.

Тако смо дошли у апсолутно недопустиву ситуацију да се обичним законом, који се доноси простом већином, може променити Уставом утврђена подела надлежности између Републике и покрајина, за чију би промену, ако би се то чинило уставним амндманима, била потребна двотрећинска већина од укупног броја посланика Скупштине Србије. Другим речима, за уставно разбијање Србије и сецесију Војводине довољна је апсолутна већина посланика у Скупштини Србије. А то су омогућили нестручни и злонамерни творци новог Устава Србије.

ДРЖАВНЕ НАДЛЕЖНОСТИ

У овом часу скоро су извесне и погубне и далекосежне последице овог немара и зле намере. Законом о утврђивању надлежности АП Војводине, који ће убрзо бити усвојен, на Покрајину се преноси чак 166 републичких надлежности које се квалификују као поверени послови. Затим се у 36 материја Покрајини поверава инспекцијски и управни надзор, а у 19 материја решавање по жалби, што је до сада била искључива републичка надлежност. Напослетку се предвиђа оснивање 12 нових покрајинских установа, јавних предузећа и управних организација, што ће захтевати запошљавање неколико стотина нових службеника и радника баш у тренутку када се радикално смањује број запослених у државној управи.

СПОРАЗУМ ЦВЕТКОВИЋ-ЧАНАК ЈЕДНАКО ЈЕ ЗЛОКОБАН ПО ДРЖАВНУ БУДУЋНОСТ КАО И СПОРАЗУМ ЦВЕТКОВИЋ-МАЧЕК, 70 ГОДИНА РАНИЈЕ

ДРЖАВА У ДРЖАВИ

Подробнији увид у све пренете републичке надлежности уверава нас да је посреди уобличавање и заокруживање Војводине као државе у држави, што у крајњем исходу може довести и до разбијања Србије као државе. На то упућује и чињеница да се републичким законом пост фестум конвалидира противуставно конституисана Војвођанска академија наука и уметности, тако што се налаже њено финансирање из покрајинског буџета. А она је и основана као знамење посебног етничког односно националног идентитета Војвођана, што ће у ближој или даљој будућности бити кључни разлог за отцепљење Војводине од Србије и конституисање ове Покрајине као посебне државе.

Да је заиста посреди заокруживање Војводине као државе потврђује и чињеница да су јој поверене и оне надлежности које она уопште неће вршити у догледној будућности. Тако је Војводини поверено правно нормирање извођења рударских радова, иако у Војводини нема ни једног рудника. Но, каква би то држава била кад не би имала и ту надлежност, па макар је никада не вршила?

ПОСРТАЊЕ БОРИСА ТАДИЋА

Остаје још да се покаже како су Борис Тадић и његов председник Владе срамно посрнули пред уценом војвођанских сепаратиста – Ненада Чанка и Бојана Пајтића. Фебруара 2009. године, а потом и четири месеца касније када се увелико знало да је предлог Статута Војводине противуставан, Борис Тадић је говорио о неопходности да Статут Војводине буде усклађен са Уставом Србије, чиме је и он потврдио сумњу да је предложени Статут неуставан. А потом је, као да му је врана попила мозак, дозволио свом уцењеном председнику Владе да прихвати све Чанкове амандмане на поменути Закон како би текст спорног Статута био усвојен у Скупштини Србије без икаквих битних измена. Како после свега ништа није остало од његовог људског и председничког интегритета, остали смо у неодумици да ли да га означимо као сунђер који све упија или…

Много је, међутим, важније утврђивање шта се са том српском покрајином збива, када је то заправо почело и чему то води. Мање упућени рећи ће да је све то покренуто амандманима из 1971. године на Устав СФРЈ од 1963. године, којима је започело конфедерализовање ондашње Југославије и уставно разбијање Србије на три федералне јединице тако што су представници Војводине и Космета учествовали у управљању такозваном ужом Србијом, док органи Србије нису имали скоро никаквог удела у управљању двема покрајинама.

САЛЦБУРШКА ИЗЈАВА

Мало је познато да је тај програм подржављења и осамостаљења Војводине, који сада спроводе Ненад Чанак и Бојан Пајтић уз невољну подршку Бориса Тадића, утемељен још пре пола века, новембра 1958. године Салцбуршком изјавом Војвођанског покрета коју су, као првоборци за једно савремерно решење војвођанског проблема у Средњој Европи, потписали др Еуген Јоцић, проф. Адалберт-Карл-Гаусс и проф. др Корнел Филиповић. Том изјавом се најпре утврђује начело равноправности свих етничких група у Војводини и федерализам. Тиме би била одбачена замисао о било ком државотворном народу, пошто би разне етничке групе (Срби, Мађари, Швабе, Буњевци, Шокци, Румуни, Словаци и други) стремили ка синтези једне „војвођанске народности“. Тако схваћена Војводина била би федерална јединица једне шире Средњоевропске федерације која ће бити органски саставни део будуће Европске уније. А територијална питања могла би се решавати само на плебисцитарној основи и под надзором објективних неутралаца (рецимо представника Уједињених нација).

Како територијални обухват Средњоевропске федерације није био довољно јасан, састављачи су је поистоветили са Подунавском федерацијом, то јест негдашњом Аустро-Угарском унутар које би Војводина имала статус федералне јединице (Бундесланд, Федерал Стате) који искључује „аутономни статус“. Такав статус Војводине био би зајемчен уставом или федералним пактом. У тим границама Војводину би чиниле етничке групе: Срби, Швабе, Мађари, Румуни, Буњевци, Шокци и у мањем броју Словаци, Рутени, Јевреји, Бугари, Цигани и нешто Чеха. При том се имају на уму само староседеоци, дакле прави Војвођани, а не „плански“, насилно насељени којима није место у Војводини. Од таквих староседалачких група образовао би се нови „војвођански народ“.

ДА ЛИ ЋЕ БИТИ ПРЕДСЕДНИЦИ СКУПШТИНА ДВЕ СУСЕДНЕ ДРЖАВЕ: ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ СРБИЈЕ СЛАВИЦА ЂУКИЋ ДЕЈАНОВИЋ И ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ ВОЈВОДИНЕ ШАНДОР ЕГЕРЕШИ

ЦИЉЕВИ СЕПАРАТИСТА

Лако је уочити запањујуће сличности између те Салцбуршке изјаве и данашњих намера војвођанских сепаратиста, отеловљених у коначном предлогу Закона о утврђивању надлежности АП Војводине. Већ у члану 3 ставу 3 овог предлога Закона истиче се да је „АП Војводина регија у којој се традиционално негују европски принципи и вредности“, као да се то не чини и у остатку Србије јужно од Саве и Дунава, док се у Салцбуршкој изјави од пре пола века говори о Војводини као органском саставном делу будуће Европске Уније. И управо војвођански сепаратисти непрестано истичу да би таква европејска Војводина, као самосталан регион, већ ушла у ЕУ да је на том европском путу не задржава остатак неевропске Србије. У члану 4 ставу 2 овог предлога Закона утврђује се да се границе Војводине не могу мењати без сагласности њених грађана, изражене на референдуму, док се у Салцбуршкој изјави наводи да се војвођанска територијална питања могу решавати само путем плебисцита. А и да не помињемо да се приликом сецесије БиХ од СФРЈ и Црне Горе од СР Југославије користио референдум који ће од сада моћи да користи и Војводина.

Коначно, у Салцбуршкој изјави се говори о „војвођанском народу“, док се у члану 64 тачки 9 предлога Закона конвалидира већ основана Војвођанска академија наука и уметности као битан елемент националног идентитета Војвођана. Не треба сумњати да ће се ускоро почети са припремом и издавањем војвођанске енциклопедије, војвођанске историје, војвођанске књижевности, као и правописа и речника српског језика у Војводини да би се што више разликовао од српског језика у преосталим српским земљама.

Краткорочни циљ ове политике која је убрзана поменутим Законом о утврђивању надлежности АП Војводине јесте враћање Војводини конфедералног статуса који је имала по брионском Уставу из 1974. године. Дугорочни циљ је потпуно отцепљење Војводине од Србије, с тим да ће у том случају њена даља судбина бити потпуно неизвесна.

Коста Чавошки

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."