Пише: МИЛОРАД ВУЧЕЛИЋ

Алал вера, Турчине! Одавно неко на Балкану не иступи тако куражно као министар спољних послова Турске Ахмет Давутоглу. У Сарајеву јасно и гласно исказа неосманске претензије спољне политике Турске и отворено рече да је „циљ турске спољне политике успон отоманског Балкана као центра свјетске политике“. „Имамо више Босанаца који живе у Турској него у Босни! Више Албанаца који живе у Турској, него у Албанији! Више Чечена који живе у Турској него у Чеченији! Више Абхаза у Турској него у Абхазији… За све ове различите нације на Балкану, Средњем истоку и Кавказу, Турска је сигурно уточиште, њихова домовина… Ми смо сигурни да је Сарајево наше! …Ми желимо да будете сигурни овдје као власници Сарајева и БиХ… Оно што се дешава у БиХ је наша одговорност. За нас је територијални интегритет БиХ једнако важан као и територијални интегритет Турске. За Турску је сигурност Сарајева једнако важна као сигурност и просперитет Истанбула.“ (видети текст „Друмови ће пожељети Турака…“ у овом броју „Печата“). Љута је штета што ову говорчину Давутоглу, или ко други, не одржа усред Народне скупштине Србије. И да ту заједно већина српских посланика и он поделе свој отомански понос због признања независности Косова. Али, како је кренуло, биће прилике.

Давутоглу нас је обавестио да је пре тога са америчком државном секретарком Хилари Клинтон исцрпно „дискутирао босанско питање“ и с Америком и НАТО алијансом све утаначио. У том и таквом светлу мора се гледати на Бутмирски пакет уставних промена БиХ који у потпуности руши Дејтонски споразум и укида Републику Српску. Акција је договорена и синхронизовано се води већ у складу да геостратешким плановима ових сила на Балкану.

Као што је познато, Србија јесте а Турска није гарант Дејтонског и Париског споразума. Турака у БиХ има, али су национална мањина, а Срби су један од три конститутивна народа у два ентитета. И, за разлику од Турака, званични Срби упорно, као папагаји које је неко лоше научио српски понављају како Србија нема никакавог посебног интереса и како ће подржати све око чега се договоре сва три народа, баш као да ниједан од тих народа није српски! Србија се понаша као да расправља о Хуцима и Туцима у Руанди или проблемима на Галапагосу. Појавила се чак и једна нова нијанса у том односу, па је Вук Јеремић у Сарајеву изјавио да „Србија никада неће подржати оно што жели РС, а не желе Бошњаци и Хрвати, и обрнуто“; дакле, можда ни референдум у Републици Српској о уласку у НАТО, ако се том референдуму противе Бошњаци и Хрвати (види текст „Обнова Османлијског царства“ у овом броју „Печата“).

Наши данашњи званичници све више ме подсећају на некадашњег америчког државног секретара Ворена Кристофера који је са британским мировним посредником Дејвидом Овеном водио следећи дијалог: „Кристофер: Грешка је до вас Европљана, што сте дозволили да Срби изврше инвазију на Босну. Овен: Али, они су тамо већ живели. Кристофер: Од када? Овен: Одувек.“

Данашњи званични Срби не понеше изгледа ни мрву храбрости од Османлија из златног доба Балкана и Србије од 14. до 19. века, како би то рекао Давутоглу. Право је чудо да и јавно прозборе неку реч када, сасвим сигурно, међу собом са дозом сете и горчине говоре: Где би нам био крај да су се Цар Лазар, Обилић, Карађорђе и Милош потурчили! Какве би тек они каријере направили када се онај „мали фармер грчког порекла“ Мехмед паша Соколовић онако високо винуо у Отоманском царству. Какве би тек каријере направили они, данашњи српски јаничари.

И тако, док се српска јавност, које у ствари и нема, преосетљива на поруке руског председника Дмитрија Медведева, бави темом ревизије историје Другог светског рата, у потпуној тишини и уз слављење горе описаних, „у историји најбољих односа с Турском“, без обзира на турско признавање косовске независности, васкрсава слика историјске среће коју су Срби имали што су били 500 година под турском влашћу, уживајући све благодети мултикултурализма и отоманског сјаја. И све су то неки незахвални Срби покварили устанцима и ратовима за своју државу и слободу у 19. и 20. веку! И што је горе од свега, таквих Срба, изгледа, још увек има!

Наше данашње евроатлантске јаничаре њихове газде не цене довољно. А толико се труде и упињу. Ево, у последњем извештају Европске комисије (видети текст Слободана Антонића „Војводина и ЛГБТ нови услови“) нико да им ода признање што су решили да османлијско царство баш они укључе у Европску унију. Када то не похвалише, шта ће? Или је реч о лукавству српског режима који хоће да Србију прво укључи у обновљену Отоманску империју, па да онда, тако уједињени са Турском, Албанијом, Босном, Абхазијом, Чеченијом, и осталима, јурну на ЕУ? Било како било, званична Србија крајње је необична и чудна земља. Она није чланица ЕУ, нема ни споразум о придруживању, нити је кандидат за чланство у ЕУ, али зато врши притисак на Брисел да друге државе прими у чланство. Не цене нимало ни то што свом снагом гурамо Републику Српску у НАТО. Не цене ни то што немамо ништа против да се Мађарска територијално прошири на рачун Србије (видети текст „Мађарска до Београда“ у прошлом броју „Печата“).

На тако јединствено прегнуће из ЕУ упорно стижу исти одговори, али и нови услови. Нема речи о кандидатури за ЕУ док се не заврши сарадња са Хашким трибуналом – кажу Холандија, Брамерц и Кацин. Немачка неће да разговара о проширењу Уније. А на све то ускочи амбасадор Шведске, земље која председава ЕУ, Кристен Брингеус, и саопшти: „Од Србије се не тражи да призна Косово, али оно што се захтева од Србије и Косова јесте да буду практични када је реч о сарадњи и добросуседским односима. Добросуседски односи су услов за све државе које теже прикључењу ЕУ“.

Властодршци Србије спремају се да, онако опако дипломатско-политички, како то само они знају, напакосте Албанцима тако „што ће Војводини дати суштинску аутономију да би косовски Албанци видели шта су пропустили“, како рече једна од војвођанских аутономашких перушки.

Излудео од свог евроатлантизма, српски политички и медијски естаблишмент не дозвољава српском народу да сазна и види да је Џозеф Бајден, „док се још сушило мастило на руско-српским београдским споразумима, уговорио брзо формирање америчких база у Румунији и Бугарској, као и прикључивање Пољске и Чешке новом плану противракетне одбране у Европи“ (видети текст Б. Ђуровића „Фронт на Балкану“). Изгледа да нико неће ни да помисли да нема ништа од евроунијске перспективе Србије и зато што се овде прави нови геостратешки евроазијски простор који мора бити у функцији борбе САД-а и савезника за контролу „капије Кавказа“.

Као у неком само свом виртуелном свету пропаганде и самолагања, или боље рећи у тешком пијанству, српски режим живи у транзицији, дерегулацији, транспарентности, одрживом развоју, реструктуирању, реформи, приватизацији, самоокривљавању, болонизацијом образовања, Венецијанским комисијама, једностраном споразумевању и придруживању, мултикултуралности, регионализацији… У том пијанству насилно, строго контролисаним медијима и страхом, држи и српски народ и Србију.

Српски властодршци покаткад се тргну из тог сна. Онда се онако мамурни неком баце у загрљај, а некоме извине и не приметивши шта се у свету стварно дешава поново зароне у своје пијанство.

Па кад је већ о извињењима реч зашто да „Печат“ изостане. Зато и објављујемо песму „Извињење“ Матије Бећковића.

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."