Кад је загуслао старац Милија, кад је кликнуо Његош, кад се замомчио Бранко, кад је заумио Лаза, кад је забугарила Десанка, кад се осмехнуо Матија, наш народ је одмах знао да је то неко у његово име рекао важну и трајну реч, записао је својевремено луцидни Борислав Михајловић Михиз. Матија је, наравно, а ко би други био Бећковић, који следећег месеца, 29. новембра слави 70. рођендан и обележава пет деценија стиховања.

За своја дела овенчан је свим најзначајнијим књижевним признањима и стекао друго песничко име и презиме, такође из Михизове главе - “духовити принц српске поезије”.

* Јубилеји су повод да се човек осврне иза себе. Јесте ли задовољни оним што сте остварили?

- Срећом да нисам ништа очекивао од живота, па нисам могао постићи мање него што сам се надао. Будућност ће рећи да ли то што сам постигао нешто вреди. Мада је већ речено да ни будућност више није оно што је била.

* После сусрета са Вером Павладољском на ваљевском корзоу, пре више од пола века настала је једна од најлепших љубавних поема српске књижевности. Изгледа као да је написана у једном даху?

- Не знам је ли у једном даху, али јесте у једном дану који сам проживео без даха. Било је то пре пола века. Нисам имао ни двадест година, а свега се живо сећам као да је било пре пет минута. Кренуо сам се из Ваљева на школски распуст у Црну Гору. Стигао сам уском пругом до Никшића, а из Никшића продужио теретним камионом до рудника боксита, а потом пешке ка планини Лукавици, оној која се спомиње већ у првом стиху. Све је било као у песми: градилишта, менза, физички радници, њихов сурови апетит... И ја с боловима у стомаку и полусвесном заносу у коме ми се, расењеном и разбољеном, то име јављало као излаз и утеха, звук и рефрен који везује у снопове сва звучја и сатрептаје, небо и земљу.

* После смрти супруге написали сте још једну поему “Кад дођеш у било који град”...

- Наравно да нисам ни слутио какве ће далекосежне последице имати та песма. И да ће она постати само пролог чији епилог ће уследити после више деценија, када је настала и поема “Кад дођеш у било који град”. И ко зна колико ће их још бити. Кад почне, то се с песмама никад не зна и неће завршити тако лако. Испоставило се да се у њој крила и мустра за друге поеме које ћу писати доцније.

Чим је у “Видицима” угледала дана, Рас ју је објавио као књигу у својим библиофилским издањима. Тим поводом је 26. 5. 1962. године на средњим странама “Вечерњих новости” с том књигом објављена и песникова фотографија. И то је био мој први фотос у новинама, у време кад су песнике ређе фотографисали, па ето још једног лепог повода за овај разговор.

* За ваш песнички првенац, “Метак луталица”, рецензију написао Оскар Давичо, књига се ипак није појавила у “Нолиту”?

- “Нисам знао да је твој отац био четник! “Тим речима дочекао ме је пуковник Удбе, а директор “Нолита”, најчувеније издавачке куће наше авангардне и модерне литературе. “Да сте ме питали ја бих вам то рекао”, а он додаде: “Наша финансијска ситуација је таква да ове године нећемо објавити ниједну књигу”. “Али пре два дана сте ми рекли, да ћете упркос томе, моју објавити и позвали ме да данас дођем и потпишем уговор.”

“Али теби су и четири стрица погинула у четницима” , “И то је истина и да сте ме питали ја то не бих сакрио од вас!” “Није због тога, него због финансијске ситуације, не можемо објавити твоју књигу!” Сишао сам некако на Теразије и из прве говорнице позвао Оскара Давича који је за тај мој првенац био написао хвалоспевну рецензију оним његовим најситнијим рукописом. Оскар који је у то време словио за заштитника младих песника убрзо је дошао и одмах отишао код директора. Ја сам га чекао пред “Касином”. Кад се вратио пренео ми је да неумољиви директор неће да чује, јер су му неки Црногорци напунили главу четницима и да нема друге него да узмем рукопис и с његовом рецензијом однесем негде другде. Однео сам обоје у “Просвету” где је уредник за поезију био Стеван Раичковић и збирка “Метак луталица” појавила се у едицији “Албатрос”.

* Огласили сте се као модеран, урбани, “дрски” песник, а онда су уследили стихови на заборављеном “ровачком дијалекту”. Како

је дошло до таквог преокрета?

- Није намерно. Прво сам написао песму “Не дај се јуначки сине” и објавио је у “Књижевним новинама”. Мислио сам да је то један експеримент, играљка ума, како би рекао Сима Сарајлија, који се може допасти књижевним сладокусцима. Нешто уврнуто, као непознати сленг или ишчезли шатровачки идиом. Али кад се испоставило да сам се преварио, ухватио сам крај и кренуо за тим живцем језика и тако набасао на књигу “Рече ми један чоек”. Језик је држава у држави и држава над државом. И то је једина држава у којој сам и истински живео и живим до данашњег дана.

* “Ћераћемо се још“ је једна од ваших најпопуларнијих књига. Можда и због тога што су у њој хумор и иронија, сарказам и убојита двосмисленост достигли врхунац?

- Или је можда ћеранија достигла врхунац! Што буквално, што дипломатским путем, што за округлим столом, што чисто правно! Стиховима из поеме “Кад будем млађи” смејали су се само млади читаоци, а кад је реч о “Ћераћемо се још“, примили су се и стари и млади, а неки су је разумели као национални програм. И тако је допевавали и доћеривали и сами постајали њени јунаци.

* На сваком скупу нешто записујете на папирићима. Да ли из тих забележака касније настају песме?

- То су свици којим нам се најављују будуће песме.

* Дуго година били сте у групи “идеолошки неподобних писаца” због чега сте и јавно дискфалификовани. Да ли је то оставило трага?

- Да бих се пожалио морао бих себе дуго да убеђујем како сам погођен и увређен. А истина је да сам имао противнике какве човек само пожелети може. Старији сам дупло од свог оца, а од њега су већ старија и моја деца, али та прича још није скинута с дневног реда. Већ више од пола века Србија плаче само на једно око. Од тог плача оно друго јој је потпуно одумрло и на њега не види готово ништа. Тако је настао и њен једнооки поглед на свет, њена једноока правда, једноока истина и историја, једноока савест и једноока памет. И на сваки покушај да јој се оживи и друго око настаје узбуна и почињу протести. Шта ће нам друго око кад се једним види све што се види с оним другим, шта ће нам друго кад смо се са једним прославили, у науци и уметности, школству и законодавству, кад нас нас цео свет зна као једнооке и кад смо највеће успехе постигли с једним оком, чему враћање у прошлост кад смо на оно друго одавно заборавили као да га никад нисмо имали и сад уместо да се окренемо будућности и укинемо и то једно како би нам будућност била светлија а видици шири, назадне снаге покушавају да дигну из мртвих и оно друго.

* Нека ваша политичка изјашњавања изазивала су и жестока оспоравања. Да ли својим опонентима данас можете да дате за право?

- Што се мене тиче нема проблема. Кад будем млађи размислићу о томе. Али прво треба проверити да ли су опоненти остали при свом мишљењу, да им узалуд не дајем за право.

* На вашој познатој духовној свежини године нису оставиле трага. Постоји ли “рецепта”?

- Ја свима топло препоручујем национализам и језик мржње.

* Недавно промовисаном црногорском језику додата су два нова слова...

- Паметно је што су додали два нова слова, али су погрешили што су задржали она остала. Са та два слова може се рећи и написати све што постоји на црногорском језику. Језик од три речи два слова представљао би праву лингвистичку посластицу и атракцију. То би међу свим језицима света био први језик који би свако могао научити - без муке.

УСМЕНЕ АНЕГДОТЕ

* Познато је да сте “аутор” многих усмених анегдота о писцима и уметницима. Изгледа да вас то посебно весели?

- Многе од тих анегдота су ми приписивали. Највећи каваљери су били кад је била реч о антирежимским досеткама.

ШАХ И ГУГЛ

* Идете ли још на Звездине утакмице, играте ли и даље шах?

- Зар ме заиста замишљате да сам толико заостао да још губим време дрљајући шаховску таблу дрвеним фигурама, док је сваки савременик који држи до себе одавно на Интернету, “Гуглу” и “Фејсбуку”.

ЕВА

Кад сам те угледао
На малом каменом тргу
Као зраку што потитрава
По осунчаним плочама
Знао сам те већ хиљадама година
И виђао вековима

И кад год сам те срео
Увек си долазила
Из мог најдубљег памћења
И најдаљих успомена

И сваки сусрет
Подсећао је на онај
Први и једини
Кад на то нисам мислио
И коме није претходио
Ни један други

Да тог сусрета није било
Како бих те познао
И знао кога тражим
Зашто бих се питао
Јеси ли ти - ти
Јесам ли ја - ја
Ако си то ти
Прва једина и вечна
Коју сам изгубио ко зна кад
И тражио ко зна куда
Срео сам се са собом
И нашао своје ребро

Ако је то било
Пре свих векова
Онда је и сад
Ако је само сад
Није било никад

Ја сам ја само с тобом
И само смо нас двоје једно
Прошлост не постоји
Ми смо почетак и крај

(из рукописа)

Драган Богутовић

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."