Божићна прича: Пауло Коељо

Прича Бруно Фереро да је једног дана неки сељак снажно закуцао на капију манастира. Када је вратар манастира отворио, сељак му је пружио величанствени грозд.

- Драги брате, ово су најлепши плодови мог винограда и дошао сам овде да их дарујем.

- Хвала! Одмах ћу их однети Игуману, биће очаран овим даром.

- Не! Ја сам их теби донео.

- Мени? – монах се зарумене, јер је сматрао да не заслужује тако леп дар Мајке природе.

- Да! – инсистирао је сељак. – Зато што си отворио сваки пут када сам покуцао на ову капију. Када ми је била потребна помоћ јер ми је летину уништила суша, давао си ми парче хлеба и чашу вина сваког дана. Желим да ти овај грозд донесе мало љубави од земље, лепоте од кише, и чуда Божјег које га је створило тако лепог.

Калуђер је ставио грожђе испред себе и провео цело јутро дивећи му се: било је заиста лепо. Баш зато, одучио је да преда дар Игуману, који га је увек надахњивао мудрим речима.

Игуман се веома обрадовао грожђу, али се сети да је један брат у манастиру болестан, па помисли:

„Даћу му грожђе. Ко зна, можда му унесе мало радости у живот.”

Тако је и учинио. Али грожђе није дуго остало у ћелији болесног брата, јер је он размишљао овако:

„Брат кувар је пазио на мене тако дуго, хранио ме је најбољим што је имао. Сигуран сам да би га ово обрадовало.”

Када је брат кувар дошао у време ручка да му донесе оброк, болесни калуђер му је дао грожђе.

- За тебе је - рече болесник. - Пошто си увек у додиру с плодовима које нам природа дарује, знаћеш шта да учиниш с овим божијим делом.

Брат кувар био је очаран лепотом грозда и потрудио се да и његов помоћник увиди то савршенство. Толико је савршен да га нико неће ценити више од брата Црквењака; пошто је он био одговоран за чување Пресвете Тајне, и многи у манастиру су га сматрали свецем, биће способан да највише цени ту дивоту природе.

Црквењак, опет, даде грожђе на поклон најмлађем калуђеру како би овај могао да увиди да је дело Божије и у најмањим детаљима Стварања. Када га је младић примио, срце му се испунило Славом Божијом, пошто никада није видео тако леп грозд. Истог момента сетио се свог доласка у манастир и особе која му је отворила капију; тај чин му је омогућио да данас буде у заједници људи који знају да цене чуда.

Тако је, мало пре но што се смркло, однео грозд брату на капији.

- Једи и уживај - рече. - Пошто већи део времена проводиш овде сам, ово грожђе ће те учинити веома срећним.

Монах је, схвативши да је поклон био намењен управо њему, уживао у укусу сваког зрна и заспао је срећан.

Тако се затворио круг среће и радости који се увек шири око великодушних људи.