Аутор: МИОДРАГ ЋУПИЋ
(из књиге Изабране приче)

Једне прохладне, магловите вечери, у јесен 1999. године, Онај који записује ове ретке ушао је у такси чији је власник био један његов давнашњи познаник којега није видио годинама. Поздравио се с њим срдачно, пружио му руку и зачудио се кад је осјетио да је стисак његове руке хладан, готово леден, па је помислио: "Са овим нешто није у реду. Неће дуго." Назначио је мјесто и правац куда треба да га повезе, а познаник је ћутке климнуо главом и упалио кола. Возио је извјесно вријеме без ријечи, а онда се пожалио:

- Опрости, мрзовољан сам. Није ми до приче, јер ми се дешава свашта. Наилазим на свакакве људе. Возим чак и мртве.

Горепотписани је уздрхтао од неке изненадне језе и бојажљиво упитао:

- Како то?

Таксиста није одмах одговорио на питање, већ је ћутке возио, набивши на чело качет чији је калпак скривао очи које су, у сјенци, дјеловале угасло, а онда је посве измијењеним гласом додао:

- Ето, синоћ је сзу ноћ пљуштала киша. Владао је мркли мрак и свиткале су муње. Повремено би у близини ударио гром а у неко зло доба погодио је оближњу трафостаницу па је нестало струје. Ја волим да ћутим у мраку, али, признаћеш да је то незгодно. Не знаш кад ће ти и ко банути у кола. С лијеве или десне стране. Чак и отпозади.

- Како то отпозади?

- Просто. Свакакви људи се смуцају уоколо. И добри и рђави. И богати и сиромашни. И лијепи и ружни. И живи и мр... и мртви. Ти се чудиш томе, вјероватно... Велим ти, била је карамрачина. Град, а не видиш прст пред оком. Не видиш не само контуре људи већ ни обрисе зграда. Даље да не помињем. Елем, шћућурио се тако ја за воланом и готово заспао, кад неко на прозор: куц, куц, куц! "Ко је?", питам. "И зашто не уђеш, слободно је? Али с те тамо стране. Лијеве."

- Како лијеве? - упитаће Горепотписани. - Ваљда с десне, јер волан и возач су на лијевој страни. А кола ти имају двоје врата.

Извјесно вријеме владао је мук у аутомобилу који је поскакивао по некалдрмисаном путу, јер су већ били изашли из града, затим је таксиста рекао:

- Да, биће да је како ти кажеш. Али памтим да сам ономе рекао да заобиђе кола и да уђе с лијеве стране. Он ме је заобишао, али га нијесам видио. Чуо сам једино како се отварају задња врата (није хтио поред мене) и како сједиште шкрипи под његовом тежином. Судећи по томе, радило се о крупном човјеку. У колима се колико - толико видјело, због свјетла које је било дошло, а и сијаличица изнад десних врата непрекидно је жмиркала, па ме је то храбрило. Зашто храбрило, питаш се, а мој одговор је једноставан: не знам. Питао сам куд треба да га возим, а он ми је загробним гласом, другачијим него што су наши гласови, мој и твој, одговорио: "На запад." "Гдје на запад?", инсистирао сам, а непознати је безлично казао: "На запад. Право." Ћутали смо неко вријеме и слушали како напољу грми и свитка. Сваки пут кад би бљеснуло, покушавао сам да у ретрови-зору ухватим странчев лик, али то ми није успи-јевало. Наслућивао сам једино контуре лица које је било чудновато издужено. Дакле, тамну безобличну масу и ништа више. Кроз главу су ми се врзмале којекакве мисли. Питао сам се зашто не могу да му видим лице, а свакоме га, као на примјер теби сада, видим. Да није можда мађионичар, илузиониста? Или је препредени лопов који чека прву усамљену окуку па да ме нечим тресне отпозади и да ме покраде. Поку-шавао сам да заподјенем с њим разговор, али он ми је кратко наређивао: "Вози право. На запад." Запад, питао сам се. Гдје му је то? Да овај човјек није, не дај Боже, умро? Да није он један од, како се оно каже, мртваца на допусту? Бррр!, учинио сам и стресао се од неке поновљене језе, а онај отпозади кратко је рекао: "Не бој се. Вози право на запад," Послушао сам га, али су ми кољена подрхтавала. Покушао сам да успорим, да се мало приберем, но осјетио сам да ме је непознати ошинуо невидљивим погледом испод невидљивих обрва на невидљивом лицу. Дао сам малчице гас и онај се одобровољио. Како, то ти не умијем објаснити. Напросто - осјећао сам. Куће су већ почеле да се проређују, а с њима и дрвореди. Од запада је, кроз отворени прозор, пиркао вјетрић који ми је миловао зажарене образе и који ми је био познат. Лецнуо сам се, с непријатним осјећањем у срцу, али наставио сам да возим Гробљанском улицом. Убрзо су се под фаровима мога аута указале контуре гробља. " Гдје ви то идете?", упитао сам са зебњом, а онај је, овог пута строго, поновио оне ријечи. Стигли смо пред гробљанску капију чија су врата била закључана. Хтио сам да станем, али онај је наре-дио: "Вози!" "Зар кроз капију?" "Кроз капију", рекао је онај и у истом тренутку врата су се отворила. „Право", заповиједио је, најзад је мукло казао: "Код оног гроба тамо. Десно... Колико вам дугујем?" Показао сам збуњено на таксиметар, а онај отпозади ми је пружио круп-ну новчаницу и рекао: "Задржите кусур." Врата кола су се нечујно отворила и опазио сам издужену лелујаву сјенку која је замицала према назначеном гробу. Гроб се отворио и сјенка је нестала. Не знам шта се потом са мном збило. Онесвијестио сам се, а кад сам дошао себи, опазио сам да лежим у кревету и око мене су били моји, уплакани. "Тата, мили тата", повикала је најмлађа кћерка и обавила ми ручице око врата. Сви су загаламили углас, а ја сам се нечега присјетио и упитао шта је с новчаницом коју ми је незнанац дао. "Каква новчаница?", питали су моји. "Ти си већ два дана у грозници..." Ето, драги мој, то је та моја прича. Стигли смо. Вожња те, као пријатеља којега већ дуго нијесам видио, неће коштати ништа. Остај ми здраво.

Онај који исписује ове ретке махнуо му је збуњено руком и зачуђено и дуго гледао за колима која су замицала међу дрворедима. Затим је кренуо према ониској вили, окруженој зимзеленим биљем. Кад је ушао унутра испри-чао пријатељима шта му се десило, а један од њих ће зачуђено:

- Кажеш таксиста Рађеновић? Светислав? Онај из Подбрђа? Жутокос, повисок, дугачких руку? Некадашњи боксер?

- Да, тај.

Пријатељ га је збуњено гледао:

- Па, тај је давно страдао. Прије неких десетак година. Убиле су га муштерије у мрклој ноћи и гтослије им се изгубио траг. Злочин ни до данас није расвијетљен.

Горепотписани га је гледао разрогачених очију, ужаснут. Скупио је прсте десне руке у букет и три пута се прекрстио, мрмљајући неразумљиве ријечи.

Уоколо је владала напрсла тишина.