Наш портал је у прилици да први објави три приче писца из Црне Горе Слободана Бошковића, који већ неколико деценија живи и ствара у Бања Луци. Бошковићеве приче смјештене су међу корице нове књиге „Приче из начег краја“, а ово „сачињеније“ рецензирао је недавно преминули пјесник и романописац Миодраг Ћупић, иначе дугогодишњи уредник Књижевне задруге Српског народног вијећа Црне Горе.

КРЕМИРАЊЕ

/Генерал Саво Јоксимовић љут на дријевчане, и још више на Министара Ђуку Пајковића, због ранијих размирица, задовољно је и наглас читао доњи Извјештај из Среског Комитета.../

Као и све важне вијести, глас пође уз Долину: Сви код тморничког манастира да дођу, најхитније... по важној ствари.

Ријетко се тако позивају становноци Долине, бар у нератно доба, па сваком зачудо што их зову. Преврћу по мислима, никако да се досјете. Старци се мешкоље: тешко је напустити загријан кревет, пети се уз тморничке сломоврате. Кад су били млађи, до седамдесете, могли су скакати као јарци с камена на камен, урвине прескакати, прелазити преко врљика, али кад угазише у осамдесету... теже. Постеља је милија од ходања. И пећ загријана, кад грије леђа, добра је.

- Ђука Пајковић умро – рече неко.

- Какав Ђука и трице... онај стари глуваћ и вјештац, што нам на стоку ставља урок, је ли? – пита други.

- Јутрос је гевељао око савардака, тутао нешто и мађијао – каже трећи.

- Ма не он, но наш Ђука Пајковић... наша глава и залеђе.

- Нидао бог јаки... кућа нам се ископа, Долину у црно зави...

- А како?

- Шта како? – обрецну се позорник, задужен да успостави ред и пази шта ће ко ланути.

- Умро.

- Напрасно – објасни неко.

- Умро, па шта... неће нас ваљда питати гдје да га сахранимо, ту или тамо.

- Можда и хоће. Можда није рекао гдје да га упокоје. А Власти из Тамника неће да повриједе наша осјећања и поштовање које гајимо према покојнику. Можда Ђука Пајковић није ни размишљао о смрти, није јој се надао да ће бити толико дрска.

- Ту ће га на тморничком гробљу, гдје му је свако његов укопан, у исту рупу.

Згомилао се народ, ко се у чему затекао. Тако су нагртали увијек кад пукне пушка, обзнани да треба бранити Тморник и Тамник од непријатељске војске. Зграбе само пушке што су стално при руци и похрле ка тморничком манастиру, зборишту у невријеме и састајалишту у мирно вријеме. Испред манастирске порте је бријег , рушевина некакве старе зграде, можда звоника или манастирског конака. На бријег се неко попење, из Долине главар или свештеник, позове у бој или на богослужење.

- Да се чујемо... да се чујемо, преноси се глас као заповијест да престане мрмљање и сашаптавање.

- Не вјерујем ја у то да је умро Ђука Пајковић – каже неко.

- Нијесмо ми такве среће.

- Какве среће? – обрецну се позорник кад чу ријеч срећа.

- Умро наш Ђука, жао нам... душу нам ојади.

Жаморење се стишава. Погледи су окренути према узвишењу испред манастирске порте.

- Слушајте - рече говорник, секретар Партије из Тамника, на нашу.Долину се спустила црна туга, погодила нас је јаче од ватре и поплава.

- Ауух - јекну неко из дубине скупа.

- Трагично је завршио свој славни животни пут друг Ђука.

- Леле, лелееее - јекну неко од познатих.

Још неко из позадине закука. Учини се некако болно. Узнемирени гласови изражавају забринутост. Жене загракташе, заколежаше на сав глас.

- Зар је стварно умро.

- Педесет година.

- Угодан живот, најбољи љекари и љекови, свака угодност на земљи.

- Хтио је сто година да живи.

- Да нас боље... утаћи .

Човјек погледа око себе: није нико други чуо осим оног коме је дошапнуо.

- Дјеце није имао.

- Није.

- Штета.

- Можда и није штета. Чак и боље што нема: можда би га пород обрукао.

- Имаш право.

Секретар, Спасо Вукић се подбочио, као да лелече, чека стрпљиво да се жагор смири, да се не надвикује с народом: треба сачекати да се народ избрбља, да да себи одушка, плаче или куне, свеједно. Вјерује да има и једних и других: једни плачу, жао им Ђуку Пајковића. Ђука се одлијепио од сиротиње, ушао у велики свијет о отуда помагао оне којима је била потребна његова помоћ: позивао бистрије младиће,слао на школовање, запошљавао у Пријестоници преко својих пријатеља и веза. Други куну његово рођење: траг му се утро ко што јесте. Појела нас пасја поган, завади до крви, издијели, да се међусобно по Тморнику поријеко гледамо и мрзимо, да чекамо прву пушку и рат, да насрнемо једни на друге, да оперемо увреде и срамоте.

- Слушајте, људи - започе Секретар Вучић. - У овом тешком часу што нас је задесио, више власти траже да се договоримо по једној врло деликатној ствари: Тражи се од нас да се изјаснимо, као земљаци покојника, и одговоримо с овог збора да ли се слажемо да се наш непрежаљени Ђука Пајковић кремира.

- Нагли тајац проструја до задњих редова: нико се не обрће да погледа оног поред себе. Чини му се да није дочуо задње ријечи, ни то што се сад од њих тражи.

- Шта му је сад то? - пита неко.

- Мора да је нешто у вези крема за ципеле, неког мазања или помазања. Нешто је сигурно скупо па хоће унапријед да обезбиједе наш пристанак да ћемо платити, било онако или преко пореза.

- Не може бити.

- Не тврдим ни ја да је баш тако.

- Може – може, свашта.

- Неће и за мртваца порез?

- Може да се измисли. Има тако људи у власти што само нешто измишљају.

- Али ово што рече Спасо, нера зумијем.

- Можда није добро изговорио ријеч.

- Није је добро запамтио кад су је њему рекли.

- Објасниће Спасо, није да неће.

Говорник осјећа да су људи у недоумици. На то је и рачунао: нико неће знати ту нову ријеч. За крематоријум такође нијесу чули јер нијесу ишли даље од Долине и Тамника. Многи ће још помријети а неће изаћи из Долине. А видјети свијет... знати како се кремира... е, то ни у сну. Па брже настави.

- Тражи се од нас да кажемо: пристајемо ли да друг Ђука буде спаљен... о државном трошку. Заслужан је човјек, наш је човјек... само највиђеније спаљују о државном трошку.

- Како да буде спаљен? - зграну се неко од оних што су плакали на вијест о смрти Ђуке Пајковића.

- Истински спаљен... на правој ватри?

- Ћепанице букове се укрсте, и запале, а мртвац убаци у најжешћи пламен, у само ватрено ждријело.

- Чујало се за то али није вјеровати.

- Ти не вјерујеш ни ушта што не видиш и не опипаш.

- Али да се човјек спали... ни крив ни дужан, и то нико други но Ђука Пајковић... нека се од мене не чује.

- Он је рођен као крштена душа а не као Стокаменик или као Тарака, далеко им кућа, па да га ко некрста спаљују на ломачи.

- Само је за aнатемнике ватра, и огањ земаљски, и огањ небески.

- И Ђука је неки анатемњак, каже неко од оних штосу клели и радовали се што је Ђука Пајковић мртав.

- Шкорпија је био, па нека.

- Крвник за Долину и Тамник.

- Нијесмо лопови ни вични високој политици а све је проказивао прстом на нас и слао патроле да нас гоне у сургун.

- Нижа власт, кад јој се нареди, хоће.

- Ја бих рекао да га спале тамо, у Пријестоници.

- Овамо му иначе нема мјеста.

- Неки би му се стално срали на гроб па би гробље смрдјело, не би се недјељом тамо могло ићи, код других мртваца.

- Пси би му појели месо.

- И кости развукли по поточинама.

Полушапат, само удвоје – утроје, неразговјетан је, зујање као пчелиње неразумљиво. И рука је на устима да трећи сусјед, у близини, не чује изговорене ријечи.

Неки мудро ћуте, опекли се раније па опаметили. Не треба се истрчавати него сачекати да Власт прво каже шта смишља или шта је већ тврдо одлучила. Треба и вртјети и климати главом, нити одбијати нити се саглашавати. Тако се најбоље прође. Требало је стално тако, не говорити ништа, не политичити... и све ће бити потаман.

- Дајемо сагласност - збрунда Митар Пајковић, бивши срески удбаш, иначе најближа својта покојника. Велике су и небројене Ђукине заслуге... за нашу Долину је сазнао свијет.

- Од нас нека му је просто – додаде још један даљи род.

- Нека га Држава ... о свом трошку, спали...

- Требало га је још раније спалити ... живог - грмну глас Вука Бакића, у кога се одједном избуљише очи свих жалбеника из Долине и Тморника.

/ Извјештај је својеручно написао и овјерио с.р. потписом
Секретар, изоставњајући спорне и непририличне повике
и псовке, а „исправке“... и прилагоди за Вишу власт
познати дријевачки писац, Милош Вулевић/

* * *

ПРЕДАВАЊE

/ Или Поријекло Кандидата за Министра привреде и рударства, те будућег предсједника Карадага, на трагу приче академика Жарка Ђуровића /

Неке су, знао сам, намјерно слали код нас на провјеру, да виде како ће се показати на терену, код сељачких радних маса, какав ће имати успјех код народа. Уколико се покаже окретан, ваљан у пропагирању колективног живота и новог пута у социјализам, иде даље. Најмањи пропуст се уочи, запази се, сазна и тај више нема куд напријед осим главом у зид, ако му се исплати.

Један што дође о Лучиндану, да нам држи Конференцију, кога су послали на Провјеру, очито није знао о чему да говори а да се не упусти у неке ризичне и шкакљиве теме. Ипак, видио сам, хтио је по сваку цијену да докаже своје знавеније и исправност пред свемоћном Партијом и оним што су га пратили и памтили сваку његову ријеч да је сутра, кад оду, пренесу надлежним на обраду уз обавезан партијски висак и либелу. О збивањима у Земљи, и дешавањима у Свијету, предавач није био спреман да говори: О унутрашњим и спољашњим догађајима сте добро информисани. Свакодневно имате Политичка предавања. О нашем брзом путу у Нови поредак, Социјазим и Комунизам, такође знате...

Изгледа, у задњем тренутку, Предавач се одлучио да говори о нечему из своје струке, геологије и биологије. Тема је испала некако као: Поријекло човјека од мајмуна, или Поријекло живота и развитка с особитим освртом на претварање

Мајмуна у Човјека.

Предавач, учена нека глава, бјеше се већ прочуло да ће бити Министар привреде и рударства а можда и потпредсједник Владе за Карадаг и цијелу Тривалију, говорио је без застоја, падао на махове у ватру, доказивао оно што је наумио да докаже, да свима буде јасно. Из свега је проистекло, тако сам бар ја схватио, да је данашњи човјек кроз некакве Еволуције и Револуције које нису биле убитачне као ова наша задња, ипак постао од Мајмуна и да данашњи човјек још увијек, по неким особинама, личи невјероватно на тога свог предка.

Мени то чудно да на мајмуна личимо, али ћутим, буљим у предавача. Истина, никад нисам видио живог мајмуна али сам гледао код дјеце, у књигама: има велике и страшне жвале, балави, велике зубе као гребене, длакав је свуда по кожи. А очи мале, боже ме прости, жмираве као у крмета. И, што је најгоре, реп има.

И неким другима, знам, већином старијим људима, који су као и ја држали да је човјека створио Бог по свом обличју да би населио земљу разумним бићима, није било право, али се они нису хтјели плекати у нешто што може бити Директива озго, од више Власти, смутна су времена, може се и апсана погодити главачке, па боље с миром.

Предавач, на крају, тражи од нас присутних да му постављамо питања. Ја бих поставио једно питање, као овако: како ћемо изимити ову Задружну стоку кад је сијено у откосима сатрунуло... Но, предавач, као да осјећа таква питања, наглашава: Питања се имају односити на материју коју сам ја излагао.

И ја мислим да је то паметно с његове стране: не треба се упуштати у оно гдје човјек не може одмах да се снађе.И, због чега може да нагази на сугреб.

Нико се, колико мене очи држе, не јавља, не диже руку да приупита. Свима је То јасно и није јасно. Ја мислим: боље предавач да се што прије покупи с пратњом и оде па сви одахнемо и заборавимо на Човјеково Поријекло, до кога нам од нас није стало.

Ама... је ли све то доказано, човјече божји, јавља се за ријеч старац Видоје. Све ми се чини... неке запетљанције тамо има.

Предавач се хвата за то, то му и треба: треба, изгледа, забиљежити и приказати како је за његово предавање владало велико интересовање и како је било доста постављених питања.То ће да буде мјерило успјеха и Предавања и Предавача. Ако Предавање прође тек онако, нема се куд враћати натраг: Предавање мора да је испало сумњиво и нико није смио да се упушта у Дискусију.

Предавач се поново уноси у исту материју, још прецизније даје објашњења, повезује све са неким ученим људима, враг би га знао одакле их ископава,неким Енглезом, неким Дарвином, и њиним доказима који су до данашњих дана непобитни, иако тај Дарвин није био ни социјалиста ни комуниста, и није учествовао ни у једној Револуцији. Ипак, предавач тврди, треба вјеровати том научнику: И Велика Русија, хоћу рећи братски Совјетски Савез, признаје и уважава друга Дарвина.

Потом опет наступа ћутање. Тражи се да још неко постави Питање.

- Да нећеш ти, Срезоје, да нешто питаш? – прозива ме Блажо Јовановић.

- Јок, јок... све ми је јасно, кажем ја.

А моја жена Стана, најстарија од свих присутних жена, врпољи се поред мене: лијепо видим да је једу црви. Хтјела би нешто да припита али се не усуђује јер не зна да ли то спада у ову тему или не. Плаши се још, знам ја, да не направи синовима нашим какву незгодацију: међу првима су уписали у Задругу све, мимо моје и Станине воље.

Предвач прелази очима по присутним, тражи да се било ко јави.

- Ти си, стрина,видим по теби, хтјела нешто да питаш, обраћа се предавач мојој Стани да бар још неког увуче у разговор.

Ја ћушкам жентурачу лактом: Немој да га прокамениш, Стано, стала те вода, дабогда.

Жена ко жена: заинтачи се баш онда кад јој неко нешто брани.

- И хтјела сам и нисам хтјела... не знам право рећи.

Стана се још врпољи, ко змија, али неодлучна. Видим да јој тек сада мука: може рећи незгодну ријеч па да и мене и њу послије воде на Суд, или спроводи милиција до Комитета или до Удбе. Рећи ће: то сте се вас двоје унапријед здоговорили да нам Задругарство и Социјализам разбијате. Мало вам је било, што сте бранили синовима. Мало вам је, што сами, вас два шогеља, реакционарни елементи, нећете у Задругу но вам се чини да ћете индивидуално боље живјети... него још увлачите прсте у наше тијесто... или ће, мислим ја, послије криво гледати на наше синове. Измијениће однос и према нашим унучадима, а унучад , да простите, ништа нису крива што ја и бабетина нисмо хтјели да се упишемо у свијетлу задружну будућност. Плашим се док Стана отвара уста, да се какав ђаво не излеже и погрешно не истумачи. И још могу пронаћи да је питање поставила из непријатељских побуда, насјела пропаганди са стране.

- Реци, слободно реци, храбри је предавач.

- Ти рече да је човјек постао од мајмуна!

- Рекох... наука то доказује.

- Је ли баш сваки човјек постао од мајмуна?

- Јесте, стрина, баш сваки.

Стана као да се загрцну. Би јој некако тешко да преваљује остале ријечи које је била наумила.

- Ја сам мислила да су само моји синови постали од... како оно ти рече, од мајмуна по Дармину, мој Божо, и Весо и Пуцо. А оно... Је ли и овај наш Блажо Јовановић, што ноћас води Комференцију, исто тако постао од Мајмуна?

- Јесте, потврђује предавач.

Мене нешто стрецну: богме ми ово није мило што човјек рече за нашег Блажа.

Рећи ће сутра Блажо да смо се ми с предавачем смунђавали да бисмо га пред задругарима обрукали и умањили му политички углед и пролаз ка вишој Власти.

- Добро... добро, мрмља она моја каштигуља Стана. Он је, овај Блажо, наш, одавде. Знам кад га је његова мајка, покојна Јока задајала. И послије га знам, све до рата. А у рат је отишао са првима, и треба му одати сва признања. Али, реци ми ти: је ли и секретар Комитета у Тамнику, Свето Маровић, постао од мајмуна.

- Јесте, стрина, јесте, потврђује опет предавач и већ му постаје драго, видим, што су ето и старе жене схватиле његово предавање.

- А најстарији што је у Карадагу, Ђукан Миловић.

- И он је постао.

- А онај главни за цијелу Југовину !?

- И он... и он.

Запрепашћено бленем у будалу бабетине: обрука ме ноћас задовијек. Црн барјак нам на кућу баци. Гледам је још: бабетини прелетје осмијех преко ока. Да тај осмијех и грч на усни не би нико испод свитка примијетио, Стана се накашља.

- Е више ми ништа не треба, каже моја бабетина Стана. Сад ми је све јасно. Сад ми је на души лакше кад знам да и наука признаје оно што ми, сељаци неписмени, одавно мислимо.

 

/ Много пута касније, Писац ће се увјерити у истинитост и
стално понављање ове Приче, a Предсједник је заиста имао
предсједничке гене /

* * *

ВРАНУША

/ На једном сијелу у Горњој Морачи, пјесник
Момир Војводић, казиваше уз гусле и „шаљивим“
стиховима како се највећи јунак Карадага и
Тморника , у оном т.з.в. братоубилачком Рату
опредијели да прикључи Побједницима /

У смутно вријеме, најчешће, случајности одлучују хоће ли човјек испливати на прави пут или ће отићи странпутицом.

Двије су се стране узмутиле и за превагу се боре.

Једни ме гласно зову: Пођи с нама Драгоје Драговићу...с нама је држава, велике силе и будућност. Наша је побједа већ унапријед обезбијеђена јер смо за отаџбину, а ко се за отаџбину бори – зна се: увијек је на коњу... А њима ништа није свето. И страх божји су изгубили. Хоће и жене да су нам заједничке, а воде ће тећи куд су текле и раније...

Други ми поручују: Ти немој издајницима да се прикључујеш, Драгоје, народ свој да издајеш. Не пљуј на себе, на своје претке и потомке, не сахрањуј образ прије времена. Ти си био човјек Драгоје Драговићу...

Камо год да пођем, пасја погибија ће ми пући. Браћа су рођена на обје стране. И рат је, а рат је крвав занат и не зна за милост, не штеди никога.

Још се колебам куда се се упутим: и једни и други имају увјерљивих разлога за своју борбу. Њима су ти разлози јасни и логични. Мени, напротив, није ништа толико увјерљиво да бих се опредијелио. Ситуација је нејасна и зачас одлети глава. Против непријатеља бих се борио и змију у главу гађао као што је чинио отац против прве Швабе, и сви моји откад се зна за нас. И главу бих дао. Али против државе и отаџбине ми се не иде.

Кад се заратило: остао сам на раскрсници, неодлучан. Браним се, одолијевам налетима и једне и друге стране. Дочекујем обје стране подједнако.

И сваким даном сам неодлучнији. Луг испод Бјеласа је пун хумки: како која војска долази тако убија. Јавно стријеља. Народ позивају да гледа, и да се препада, да на супротну страну не одлази.

Не знам докле бих ја овако као између ватре и воде: поштено бих хтио умријети али и што дуже проживјети, да ми комунисти из теренског батаљона не поручише: Чуј нас, Драгоје Драговићу, нијесу се показао достојан наших редова. Револуционарна власт ти не може опростити такво држање. Комитет за Тморник и околину, пресудио ти је: Драгоја Драговића треба стријељати чим буде ухваћен жив, или убити из засједе кад се први пут укаже прилика.

Ја знам да ће тако и бити, и нема ми више останка код куће. Сретати сваку војску више не могу, а скривати се од свих још мање. Сви ми неће прогледати кроз прсте. Брат Василије Драговић је у првим окршајима против Талијана погинуо и његово комунистичко опредјељење неће ме више штитити. И због брата Василија би ме ликвидирали они из теренског батаљона само да им паднем руку: Нијеси смио срамотити јуначку смрт.

Кад се четничка офанзива крену од Ластре, ја узимам за поводац кобилу Вранушу, узјашем је и упућујем њима у сусрет као својим људима. Тамо познајем оне што су у штабу. Рећи ћу им у чему је ствар и они ће ме примити. Неће им бити баш драго што то нијесам раније учинио, кад су ме звали, и кад су ми давали да водим Самоградску чету, али свеједно. Главно је да ме неће узимати на одговорност: нијесам се замјерио, никог нијесам проказао, нити убио.

И комунисти су се, сазнајем успут, припремили да дочекају војску из Ластре.

Јашем слободно кроз слободан предио. Не мислим да ће ме ико пресрести на путу до Тврде ријеке. А ту ћу се скинути, извидјети ситуацију и најсигурнијим се путем пребацити до Ластрана.

Клатим се безбрижно на Врануши, гледам даљину како се сужава. Да није ратно стање, заспао бих. Нека дријемеж ме хвата, као да нијесам неколико ноћи спавао. Ипак, напрежем вид, пазим да што сумњиво не искрсне.

Одједном, испред мене, запуцаше пушке, заштекта митраљез. Укрстише се плотуни с оба моја бока. Не знам како, ни откуда таква моја неопрезност: упао сам у сноп унакрсне ватре. И једна и друга страна као да су чекале повод. Мој наилазак је био знак да се почне са препуцавањем. И с десна и с лијева зазвиздаше куршуми. Око главе лете и решетају ваздух.

Чврсто држим поводац Врануше и не дам јој да се помакне с мјеста. Напријед ми се, у окршај, не иде. На страну да одјашем, ни тамо. Не знам која је војска с које стране: могу залутати па ето ђавола. Ни назад немам куда.

Кобила подрхтава, јежи се као да је опазила дивину, стриже ушима и фркће на ноздрве. Удара предњим ногама испред себе, као да копа земљу, и камење из земље да извали. И ја се укрутио, ни макац. Обуздавам Вранушу да не пође по својој вољи некуда. Надам се да ћу видјети могућност да се спасим и избјегнем опасност.

Дуго траје та неодлучност. Никад вријеме није било бескрајније у протицању.

Не знам шта натјера Вранушу да поскочи с мјеста, да се пропне на задње ноге и зањишти. Окрену се у круг као да је погођена куршумом у једну ногу. Обрну се још једном и онда, приљубивши уши уз гриву, стрмоглави се наниже, стрмином, ка шуми, према Продолима. Што се тамо упутила, не разумијем. Ваљда: што је познавала пут, или због шуме, или што су куршуми отуда били рјеђи.

Сва мука да је укротим и смирим, узалудна је. Да се скинем са њених леђа, већ је касно: суновратио бих се, можда и врат сломио. Врануша ме касом односи ка шуми, тамо откуда такође пуца.

Пројурио сам кроз прве редове. Запажам да се људи у чуду окрећу ка мени, али нико у мене не пуца и нико не окреће на мене цијев. А могао је свако то учинити: само подигне пушку, нанишани и скине ме с коња.

Врануша се напокон зауставља између букава, захуктана и знојава, као да је тог тренутка изашла из вршаја. Стресе се, и мене да отресе и ослободи се терета.

Скидам се с Врануше, на ноге се слободно опирем, на земљу стајем и тек онда схватам да сам жив. То сазнање ми годи, струји ми мишицама па ми се чини да сам стоструко жив, толико жив да ми више нико ништа не може.

Војници ми прилазе, опрезно за сваки случај, с пушкама испред себе. Треба тако, мислим, треба бити предострожан. Свако се у ово вријеме врзма, извиђа, гледа и шпија.

Гледам и ја војнике: на капама имају петокраке. То нијесам очекивао. Комунистима нијесам кренуо. Али, добро је, одмах схватам, на мени нема никаква знака па се не може знати коме припадам.

Људе наоколо не познајем и по томе видим да то није батаљон који ме осудио, него неки други.

- Који си ти? – пита ме први што ми је пришао.

Лагати не смијем, јер лаж се код комуниста најприје плати главом.

- Ја сам од Драговића...Драгоје Драговић.

Војник иза њега искорачи мало напријед, осмотри ме са свих страна, као да ме препознаје. Нешто је уочио, неки знак, нешто познато.

- А шта ти је био Василије Драговић?

То је можда спас, мислим, и зато се треба ухватити, као утопљеник за сламку. То ме може спасити.

- То ми је био брат.

- Рођени? – рече онај као да изражава невјерицу.

- Рођени брат, потврђујем.

- Он погибе?

- Погибе!

Још неколико војника ми приђе, такође са опрезним држањем. Хтјели би и они нешто да приупитају и провјере, али ћуте.

- Овај Драговић је наш, рече војник што ме испитивао за брата Василија.

То што су знали за брата Василија, охрабри ме. Могу им рећи: Офанзива се спремала па сам морао да бјежим од своје и Василијеве сиротиње. Остајања ми више није било, нешто због мене, нешто због мојих увјерања, а највише, што сам брат покојног Василија.

- Ко је командант батаљона? – питам најближег војника.

- Саво Тадишић, каже војник.

То увијек добро пали: треба прво тражити да те поведу код најстаријег, као да си с њима пријатељ, или рођак, или тако нешто, и онда нема опасности по живот. Убијају они нижи а најстарији – никад, или ријетко.

Два војника иду са мном, један је испред а други поред мене, са стране. Личе ми на дјевере, само су претјерано озбиљни и паћеничких лица. Мора да су се много намучили за протекло вријеме. И сада их чека тешка борба, није лако зауставити јуришлије Павла Ђуришића.

Вранушу води трећи војник, као и њу да спроводи у Штаб, на саслушање. Врануша је мирна, иако се војске још увијек препуцавају по главицама. То су, знам, прве чарке. Борба тек предстоји, разбуктаће се, ражестити кад пристигну све стране које су се покренуле од Ластре. Биће лома, и крви.

Не знам да ли је била паметна моја намјера да се прикључим Ластранима, или је ова одлука, за коју је крива Врануша, паметнија... Али знам: остаћу ту гдје сам се затекао сада и борићу се часно за себе, брата Василија и коминистичке идеје које су још нејасне и магловите.

/ Писац је из више извора покушавао да сазна истину али безуспјешно, док, недавно лично Драгоје Драговић у својим Сјећањима, не написа и потврди, као покајање или оправдање... да је он увијек био за обје стране, срцем на једној а главом на другој, и да му је било свеједно ко ће побиједити /

< Претходна		Сљедећа >