МОЋ ЖЕНЕ

На ливади од мојих очију
У пуноћ скинула се гола
Рашчешљала косу
Посуту звездама
И појахала црног коња
Испод чијих копита севају муње

Дојахала на бесном вранцу
Гола до воденице
Чврсто решена да провери
Зашто се ђаво у поноћ
У камен воденички претвара

Пустила је ознојеног вранца
Да се напије са извора
Испод њеног пазуха

Узнемирени ђаво
Који се претходно
У воденички камен претворио
Од њене лепоте у поноћ
Сасвим се људски раскаменио!

(Њујорк, август 1992.)

БОКЕЉСКО ЛЕТО

Бокељска три месеца
Боје сунца
Лече немире
Што из осаме вире

Последњих дана августа
Отишле су последње:
Маје, Цеце, Весне, Бубе,
Ане, Барбаре,
Ђине, Бригите,
Јасне и Иване
Загледане у путеве
И у Бокељско лето
Које у дамарима траје
Као нешто
Сасвим свето

Једна Маја
Из Котора
Са дамарима
Од бескраја
Имала је очи
Сањивије од мора

И Буба отпутова
Из Херцег-Новог
У августовску ноћ
Преклињући
Бога свога
И сваког свеца
Питајући се:
Зашто је морало
Доћи до тога
Да јој срце
Пред мужем штреца

А ипак
Отишла је
Препуна
Бокељског лета
Верујући
Да јој и песма
У телу света

И на растанку
Пожелела ми
Ноћ лакосанку
С мужем, наравно,
Јер тако је, кажу,
Грађански исправно

Светлана из Игала
У предвечерје неста
Кад плажа преста
Да буде обала
Услед моје плиме
И ја потом
Идући њеним трагом
Упознах се
Са неким
Београдским врагом

Само ме зналачки погледала
У холу Тамариса
Испред великог огледала
Казала да се зове Весна
И била са Бокељским летом
Разлог мог каснијег несна

После Ане
У Рисну
Прижељкивао сам
Да осване
Нешто налик
На нову неку
Тајновиту
И бајковиту
Љубав присну

У ушима ми одзвањало
Или ми се још увек чини
Како је говорила
Да то најбоље ради
Брђанин препланули
Који и по небу
Цвеће сади

Лутао тако
Кроз Бокељска јутра
Са лепим циљем
За лепше сутра

У Теутиној шпиљи
Удварао се
Рускињи Љиљи
А она широка
И прелепа
Словенска душа
Волела је
Пијаног поету
Да слуша

Говорио сам јој
О истоцима
Блиским и далеким
На њеним дојкама
Набреклим и меким
И тако
Од сванућа
До клонућа
А други говорили:
-Пусти песника
Далеко му
Лепа кућа!

На плажи
У Игалу
Био сам ђаво најдражи
Који је миловао
Барбарину лепу
Руку малу
Врелу
Устрепталу

Борова шумица
Изнад Жањица
Запаљена је
Од дрхтавица
Пробуђене жене
Ђине из Вероне
Која је у мени
Тражила њене
Сунцокриле небосклоне

У Лепетанима
Имало је шта
Да ме занима
У души лепе
Бригите из Граца
Која је знала
Онако лепа
Слатка и мала
Да се небески
У загрљај баца

У плавој барци
Поред Каменара
Правио сам Ивани
Корице споменара
Да јој са мном
Дани буду опевани
А она хтела
Да ме веже
За њен
Девојачки чамац
Убеђујући ме
Да је болно
Бити самац

Поред Мељина
У пространој вили
Ваљала ме по небу
Зорозовна стрина
Једне слатке Јасне
А обе су биле
Опчињено прегласне

На тргу Херцега Стјепана
Ноге ми свезаше
Магичне очи
Рускиње Таше
Која је умела тако лепо
Да марамом од наших дана
Облацима маше

Ни сањао нисам
Да ћу за два дана
Да се заљубим
У сестре двије
Из Каталоније

А обе су волеле
Уклетог песника
И јавно се клеле
Да нису одолеле
Сунцокрилом небосклону

Јездио сам
Небом и морем
Навикнут да роним
И да орем
Испијајући вина
Из женских дубина
И небеских врелина

Завлачио се тако
У Бокељске постеље
Наизглед наивно и лако
Улазио у жене
Као у своје жеље
Препун Харибда и Сцила
Изван вида
И сваког стида
Потом ме правдала нека
Тако потребна осека
И замишљао
Како сам море
Али само
До наредне зоре

А Бокељско лето
и даље траје
Као нешто
Сасвим свето!

(Игало, август 1977. године)

ДЕВОЈАЧКА ДУША У ДЕВОЈАЧКОЈ СВИЛИ

Виле се
Вилине косе
У Вилином колу
На Вилином гумну
Поред Вилине воде
Из Вилиног извора
У Вилиној планини

Израсла
Вражја брада
На Вражјој глави
У Вражјем колу
На Вражјем гумну
Поред Вражје воде
Из Вражјег извора
У Вражјој планини

Око девојачког зуба
Испалог из девојачке главе
Загубљеног у девојачком колу
На девојачком гумну
Поред девојачке реке

Из девојачког извора
Изнад девојачког језера
На сред девојачког поља
Поред девојачког дуба
На девојачком почијевалу
У девојачком селу
Отимали се
Планина Прекорница
и река Зета - понорница...

Све то чуло
Девојачко ухо
И видело
Девојачко око
И патила
Девојачка душа
У девојачкој свили!

(Сиднеј, децембар 1989)

СУНЦОКРИЛИ НЕБОСКЛОНИ

Заљуљала небо плаво
У бунилу мајског дана
Косом лепршавом
Чежњом офарбана

Бела орхидеја на столу
Исијава отменост љупку
Срцем jе облачим голу
И космос палим на пупку

Нека се дамари онебесе
У сунцокрилом небосклону
Срцолике речи да се десе
Да у вечност бића тону

Груди небом миришу
На стази нашега спаса
И богови ево кидишу
На сису која таласа

И помера све врхове
Да ред лепоте устали
Да наше насликаш снове
Како би сви небо имали

У говору и у твору
И ову општу плакаоницу
У лепу претворили зору
Срца исповедаоницу

Сунцокриле небосклоне
Сви ће имати као тапију
Ако озоримо све сутоне
Сенку осветлимо свачију

И онда ћу да поведем
Твоју ногу по ливади
Рушићу небески бедем
Да по небу цвеће садим

Правићу кревет сунчани
Од тих твојих слутњи белих
Капљо зоре на мојој рани
Да сликовити будеш стих

Који краси усну твоју
И раскошна бедра бела
У мом срцоликом зноју
Лепо си окупана цела

Руком дижем небосклоне
У нагости сунцоликој
У лепој нежности тонем
Да ти успавам неспокој

Па тако зором сањива
Црног коња гола јашеш
Лепото неба чежњива
Марамом облаку машеш

Завела си орла у лету
Изнад гнезда плаветнила
На том небеском кревету
Божанска је ватра била

(Беч, мај 2008)