Црвена свитања бришу носталгију овога града
Вријеме зајесени у непрекидном току,
Вријеме нема ни обала, ни мирних лука
Гдје сморени путници
Налазе прибјежишта
Кад одболују све вјетрове на мору,
Преброде све олује копна,
Кад окусе љепоте живота.

Јесам ли ја из овог града
Јесам ли ја волио овај град
У ком сам ко зна због чега и кога све волио
Можда каткад и мрзио. Град који није знао за мене
Тај град од леда и снијега сунчаног
Купола боја и вода. Стабала уличног дрвећа
Што стреме небу јесам ли несебично волио

Објави се туга у шапату свјетлости и киша
Доћи ћу опет, и опет,
Овдје, криомице у освит,
У овај сјеверни град прозирних праскозорја
У траве твоје дрхтећи легнем росом пошкропљене
На пропланке зађем траговима срна
Потоке твоје брзице бистро-плаве слушам
Да жеђ неугасну утолим и извидам
Бос по крову зелене папрати
Кроз суре литице и клисуре

Ево обећавам, доћи ћу, доћи у град
Гдје мећаве набадају очи на оштра сјечива,
И зажелим кишу, од оних киша што миришу
На снијег први, на сунцу опран и озлаћен.
Гдје свјежине разбистравају ум,
Гдје дјечаци
Чим се роде старији од себе ко у Постојбини
Знају да ће им живот сјеверњачки проћи,
Гдје су сва свитања пуна боја и немуштих цвркута
А ноћи ведре мјесечине - мраморни снови звијезда

Вријеме је овдје мртви коњаник.
Вода која не тече.
Вријеме је стало да о пресуди поразмисли.
Вријеме избриса ружно коријење као кужне сјенке.

Прах предака
И прашина у сјећању.
Објави се туга
Растаче студене уре
Како и због чега

Острвица у магли острвљена
/пахуље враћа небу/
Ко да је у њу угренцала морачка војска,
Као да су Ровчани кренули
Да попале труле куле утврђене зидинама

Од Вучја газе курјаци и вијавица
Завијају пси и јунаци
Пртином снијега и намета
И куршуми плотунима раздиру мир.

Вријеме није мирно,
Вријеме ко стражар на Бабљој греди безумно стоји,
Нишани у простор изнад себе ко у самог Бога,
Помиче полако цијев како се миче залазак сунца.

У Колашину нема примирја.
Он увијек с неким и нечим крваво рати
Данас раздваја облачје
Што гази од ковнице новца преко Требаљева,
Што надире уз Тару мргодно
Ко саска чела
Кад изађу из рудокопа и склапају очи
Да им свјетлост не поквари сан

Од Манастира Мораче тече светост и свјетлост
Светигором Свила вјечности шушти
Вјетрови анђеоских крила те дотичу воском
Преко Црквине Немањићки друм доводи
Дубровачке караване соли, ђинђува венецијанских
Из Млетака од сликара наручену славску икону
Што свијетли и срце грије
Од мајстора над мајсторима за сина зна се
И за синовог сина До потњег кољена књиге староставне
Самокресе и јатагане, панцире и токе
И слане морске рибе.
А вријеме и даље стоји ко слијепи путник,
А вријеме заборавља пут
Уз који друм, уз коју шуму да се крене,
Због чега уз бјеласичку гору
Кад тамо нема хајдука, нема звијери
Кад тамо није ни прољеће ни љето.

На Брези одавно нема бреза
Па вјетар иде право на град,
Пролази кроз пукотине цркве Светог Луке
Кроз очи као кроз суве гране липа
И увлачи срдито под кожу.

Ко је посјекао крхке брезе,
Ко је зауставио вријеме
Кад Тара ко живо сребро тече испод рудокопа,
Кад се равница шири до Сињавине
И убија птице у лету, рибе искочиле у зрак
Убија прворођену дјецу да би остала
Проживјела достојно свој дан
Дан дужи од Дана Сунца

Пролазе скупа, људи, данашњи људи
И људи давних доба. Миришу на катуне,
На стрижену вуну на карлице и млијеко
Сипано у лучеве каблиће,
Кључало на чађавим веригама,
Труњено гаром, и димом крај будног ока.
Талагани им сметају у мимоходу.
Забацују гуњеве и крупно псују
На заустављено вријеме
Што не заустави и њихов живот
Па да могу сами да бирају пут
Некуд ка југу, у карадашке топлине.

Ко је посјекао шуме сред сребрене Таре
Грана замочених у биоградско око
С росом у лишћу. Ко боде муклим рогом
И слама рог и крвари патрљком јелен. Вријеме није могло

Сунце тек ријетко, љети пресвуче кошуљу
И покаже се наго како дуго није било.

Тако промиче дан, и вријеме се ко вода ниже
А ја се ево опраштам
Опраштам од свега тога и поново се питам:
Јесам ли волио овај град у коме сам волио и љубио
Љубио и умирао крај тарских вода
У коме све је моје, ипак. У коме
Можда ме нема и неће, и неће никад ни бити.
Мој град који још не зна за мене,
Далеко је, далеко, хоћу ли икад тамо стићи.

Слободан Бошковић