(Арсенијев сан о Ђурђевдану)

Акростих – српска азбука

Ако љубави нестане, рака за реч је спремна.
Близина наша престане, и снага моја земна...
Води не дам да пресахне, усне ћу да ти крепим!
Грудима снагу удахнем – вид вратим очима слепим.
Доћи ћу у свануће! – Донети хлеб и росу!
Ђурђевдан уденуће цвет један у твоју косу!
Ехом љубавног заноса, јутро ће да се гласне...
Жена моја, тамнокоса, уз мене до вечери касне,

Златоусто песме певаће – то грло њено танано!
И коњаник опит заспаће, у крило њено млађано!
Јастуче, бела јој рука, постеља, кожа мека...
Коњаник, крај њеног струка сневаће поља далека,
Ливаде, пределе давне, и ону детињства реку,
Љиљане, походе славне – врисак, чемер и јеку,
Мелеме, ране и клетве – бег далек у непознато...
Небо, српове, жетве, руку – и на њој злато!

Њиву – њу често снева! Негде далеко – Она...
Од јесени воћњак зрева! Недеља! Причест! Звона!
Празнично јутро! Кућу... погачу на сред стола,
Располовљену и врућу – поглед мутан од бола!
Сету! – Јер негде спрема, њега, рођено своје,
Тамо, где ближњих нема, где дуги дани се броје!
Ћилим предивних боја – у сну се опет јави!
Уз мајку колевка моја! Марама мајци на глави!

Фреска... Кандило, свеће! Све на тамјан мирише!
Хладно ми! Не, јутро неће доћи док Она дише!
Цела ноћ к'о живот цео, на меком јастуку - струку!
Чежњиво, постељом хладном ја тражим њену руку!
Џаба коњаник скочи, и мучног прокле сана,
Што однесе њене очи и овог Ђурђевдана...

Милица Бакрач