Аутор: ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?

«Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отворте ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге.
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
Ал је крепка воља моја, што ме поћас вама води.
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру,
Отворте ми, часни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога 6рата»

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова пр'ну
И с крештањем разви крила и склони се у поћ црну.
А на прагу храма светог, где се божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено божанствена мудрост краси.

За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: «Примамо те, мило чедо»

Векови су прохујали од чудесне оне поћи -
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -
Ал то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.