РУКА. ЖАР. МОШТАНИЦА

Док је горела Моштаница, по Козари је цветало перје,
стопу под брвном, педаљ од границе у стражи;
Док искри лед над пламеном и пада сиво разверје,
Чекам – том неопаљивом руком ме покажи.

И све да буде ветар и студ, и згариште;
и матерња љуска над Карејом нека ме врати звуком
међу травке и речи, у кондак и на пепелиште
где је све просејано том умољивом руком

на чијем је длану зелено језеро и река,
и шуме, и сунце над свим, као тело
што се облачи у мирис дима и човека
док из наручја твога мирише опело.

Док је горела Моштаница спокојно су дремале претходине
са славом преко колена и згужваним струком
хартије на срцу уместо слабости и врелине:
те харамије умирене баш овом мирном руком,

пред којом је крв слаба, и сабласт, и рана,
са горућег прага у зору подигнута
над границом у збöран дан марта, обасјана
па онда скривена и као признак жаром огрнута.

ВЕК ЈЕЗИКА

Кад прођу два века између језика и језика
као између дана и ноћи, као поглед између два трептаја,
у сан ће нам провалити војске оноверне,
на погледу од говора и голе;
Војске жонглера и уличних сабеседника
од којих ћемо три пута учити док не разумемо,
које ћемо три пута слушати док не чујемо...
Немушти, само неми, са устима посред два зева,
са језиком ка забораву,
већ округли и умиљени новом молитвом...
Између два века два језика,
између две речи два човека.
Проповедници нас оглувели,
па сад тражимо пут међу препричавањима,
ми – непричаоци, голих ушију,
сатрапи и замучали.