Слободан Бошковић је рођен 1947.г. у Колашину. Дипломирао на Електротехничком Факултету. Специјализирао у Русији.

Прве пјесме објавио је 1964.г. у часопису „Стварање“ а затим је објављивао поезију, прозу и књижевне приказе у готово свим значајнијим часописима бивше Југославије те у дневним листовима: Политика, Борба, Вечерње новости, Побједа, Ослобођење, Глас, Вечерњи лист.

Објавио је до сада пет збирки пјесама, двије књиге прича, четири романа као и више од десет књига под псеудонимом.

Заступљен је у више антологија, прегледа и панорама поезије и кратке приче.

Превођен је на руски, њемачки, италијански, арапски, турски и француски језик.

Добитник је бројних награда за поезију и кратку причу, међу којима: Награда Младости 1964. г. Награда Књижевне омладине Србије, Требињских вечери поезије, Лимских вечери поезије, Ратковећевих вечери поезије, Слово Горчина, Награда Исак Самоковлија, Веселин Маслеша града Бања Луке, Младен Ољача Гласа Српске, Награда листа Вечерњих новости, Кочићево Перо, Задужбине Петар Кочић...

Члан је Удружења књижевника Српске и Удружења књижевника Црне Горе (раније БиХ и Југославије). Живи у Бања Луци.

* * *

ПОТОЊА МОЛИТВА
ЈОВАНА СУНДЕЧИЋА

/У Котору у цркви Св. Лука/

Преобрази чула бар у молитвама
утјешним по гријеху оживи
који не зна да извида бол љути
скривен од будног Твог ока
Помени ме у грјеховима твојим
безгрешна док самотна патиш
док ти се срце муком кида
И тајно плете коло поскока

у радости ме Помени или док
се рати макар када у ноћ благу
и – макар како док трају дани-лијевљани
у гласу не налазиш вриска ни помирења
док те има на броју уз онoг што пати
и оног што више неће да се врати
Помени ме нашим косовским словом
макар и наопако Помени ме псовком
или клетвом света ноћи карадашка

оживи ме у јутро од крви чистије
ко пречист тамјан или ко распела тајну
скривену мучно – испод горштачког
оклопа кривени сјај у зјеници ока
да склони жудњу у напуклу вену
у коме видљиво у невидљиво покопа
у ноћи без сна и јаве скрушени тренуци
сабери да се не покољу свеци и кротки вуци

ни дјеца не спавају више тврдо
сном недозваним тек дријемају
да најбудније срету јутро своје
цијело утроје - нарасло колико брдо
ил ноћ кардашку кроз коју смрти
класају – небом расуте свјетиљке твоје
Помени Свети Карадаг и сву Крајину
Помени Травунију и Далмацију
Помени - док се од тебе још боје

(Награда „Задужбине Петар Кочић“ 2008.г. за књигу „НЕПОСТОЈАНА ОДРЕДИШТА“)

В Е З А Н А

За тело своје као псето везана
за фосфорну светлост
што из пукотина коже продире

За земљу као мртвац везана
плодна њива с раоником
забоденим у чело семено
с птицанма што кљуновима
проналазе жива бића
(давно већ ишчезла )
и ослобађају их сила неминовних

За реке везана чворовима
за огледала угашена
за рибље путеве и рибља
мресишта пространа

Карика
између глувог ува вечности

За тело своје
за грозницу
као куја
најчвршћим нитима везана

КАО САМОЋА

На усни млечне зоре
киши самоћа

у тачку се скупила
једва се види
у оку

у срцу је бескрај
као љубав

у мозгу неухватљиви вјетар
један модар камен
бачен на лавеж звезда

Саме
ја и ова Песма
о самоћи

(Награда „Мак Диздар „ 1983.г. за књигу „ГРОЗНИЦА“)

З О В

Зове те по крви осјећаш
како трепти тај Зов у зраку
Зов који не може избјећи разум

омамумљују те мириси и боје Шуме
богаство цвркута и Немушти говори

држи те присуство кротких звијери
звијери те умамљују у гријех
нуђење страсти је смишљено
плодови ноћи за тебе дозријевају

опија те крв и снага чула
растерећење би да ти буде
благост на дихвату руке

ал Зов што ти разум мути
јачи је од твоје воље

(Награда „Требињских вечери поезије“ 1976.г. за књигу: КАСНО ПОПОДНЕ“)

ЗИДАЊЕ МОРАЧЕ

Сиђе сига с планине

Мајстори озарени
Угледаше огањ у даљини
(тамо иза гора и мора
тамо горе гдје горе горе
до зоре – светигоре
мора и дању пламсати свјетлост)

Мајстори свјетло затражише
да припале сопствени огањ

Кад ни жишке не добише
сами од камена направише
и руку многих
тежачких

Сјутрашњи дан оплодише
јуче још
данашњи обајвише

Воде и боје се спојише
кад се склопи купола

(Награда „Младости“ 1965.г.)

ОСТАЈЕМ НЕДОРЕЧЕН

са знаком времена подударан
под куполом сунца у игри затечен
према себи једино грк и немаран
колико год речен остајем недоречен

колико незнаних проберем ријечи
и мјесто им нађем и изречем
толико се пута нијемост испријечи
опет бићу стварно недоречен

остане мисао таква каква јесте
узалуд су моје побуне честе

било коме и какву год доречем
на крају остајем ипак недоречен

(Из књиге „УГЛЕДАХ ЗЕМЉУ“ 2009.г.)