Милица Краљ

ПСАЛМИСТ ЈОВАН

Заклоњен сенком траве, оклопом младог јеленка,
Берући цветове плаве док их надзире сенка

У благом јутарњем расвиту под свлаком кућне змије
Рашчињавајући вреву – а црна светлост мије

Прегршт ураслих стопа у тле тешко од стида
Испод земљиног стропа где мравак цркву зида

За прогореле прагове и тужне скрајнуте свеце
За прекопане трагове и бесцен- сузе деце

За руку у колевци што бреме туђинско носи
У заметку у семци предачу млост проси

За завет писан у крви речима небеског гласа
Надиру уз кост црви: Неима, неима спаса!

* * *

АСТРАПА МУЊЕВИТИ

У смеру ка зорњачи
Кренула рука лева
Заставши тек у тачци
Из које Љевишка пева

У изокренутом кругу
Ратници без оклопа
Хрле некуд ка југу
Испод рушевног стропа

Замахом младог јутра
Промешао си боје
Изрониле су жртве
Ко пчеле кад се роје

Потом је смерна десница
Мудрим наумом бескраја
Рисала свеце без лица
Сенима ишчезла сјаја

Зеница љевишког вида
Лепоте скрите зденац
Од зида до разида
Кос сплиће смртни венац

* * *

ЛОБАЊА МАСТИОНИЦА

         Богдану Жерајићу одчије је лобање
         Џелат издељао мастионицу

дрхтав лелуј испод жиле у пределу месечине
у белини самог гроба из чеоне кости – зглоба
расте плаво крилце свица у поготку првог хица

у запису да не труне пролистао век побуне
Лазар, Богдан и Гаврило претворени у мастило
а џелата смртна рука исписује слог јаука