Четири пјесме из књиге поезије „Улица за самоћу“ Ђорђа Брујића

субота, 15 октобар 2011 12:51

УЛИЦА ЗА САМОЋУ

Свеједно ми је чија је сада моја улица
њом се ионако може само укосо,
из једне у другу сену, из једног у други сан,
између илузија светлуцавих од мириса;
Улицом другачијом од осталих улица
у осталим градовима који немају
плавичасту светлост у предвечерје,
и сумпорни дах измаглице,
као море над заливом где све мирује
осим љубави у шапату,
и бескраја покренутог дрхтајима,
када једно у друго верујемо и заборављамо
оно што треба да нам се деси.

Свеједно ми је, дакле, чија је сада она улица;
Мирис је ионако светлост и лако се памти,
на њему градимо припремљено искуство
љубичастим сликама које нису садашњост,
него речи упамћене на рођењу,
или наши кораци у одласку из ноћи одељене од сенки.
Све тече од једног до другог мог погледа
у твоје наручје којим стежеш празнину
да би се низ моје руке сцедила.

Ти процветаваш ноћу, међу дрворедима мирише лето,
довикујемо преко улице, као на другу обалу,
једно другом до очију,
а потом ћутимо дуго, колико је од једног ка другом крају
и гледамо у траг међу нама непрозирнима.

Када бисмо могли угасити жеље – кажеш –
да се кроз чисту ноћну песму вратимо у детињство,
међу уздахе и јапански цвет
од чије жудње су нам подрхтавале руке, невеште као ветар
и брзе, брзе...

Свеједно ми је чија је сада она улица
јер над њом ноћи нису од наше самоће
и говора којим смо описивали додире,

желећи да кроз осмех останемо сећање.

Над силуетама постоји мир и нови свет у роси.

Свеједно ми је, дакле, чија је сада она улица,
сама између тебе и мене;
Кад зажмурим она заплави кроз опало лишће
и наше стопе
са једног на други крај града,
из кога смо понели оно због чега треба да се вратимо.

* * *

ЦРНА ПЕСМА У СЕБИ

Црни, црни све што сам написао у себи
Све се јодом огрнуло:
ноћно море и сенка ноћног мора
И још црње и још гушће...
Црно као лепота, око из ког стрељамо,
Моја улица по киши, суза,
Моја улица-суза – црна, црна...

Црн бор и црна шума, на крају црне ливаде
и дан црн на рубу песме.
Непрозрачно је све што сам у себи написао:
да бих га окушао а после заборавио...

Знам да ће ово црно све да засени
и да ће се од њега речи одбијати:
Од црног говора у црн зев
Моје лепо црнило
као Харон и бели цветови астоделе.

* * *

МАТЕРИЈА СНА

Са једне стране ја, ја препуштено себи унутрашњем,
ја без и најмањег зрна за размену;
А са друге стране – очи, очи исцеђене, сумпорне,
очи улице, воза, супермаркета:
Очи које цепају унутрашњост ја;
Прозрачне очи преображаја – од чулности до материје сна,
Очи страха, недоумице, глади,
Несигурне очи превратничке, и пут отворен у прегршт звезда
чија капљичава светлост из сенке јабуке допире у остатак неверице
и умирује светско ја.

Ја казало би – нисам празнина да бих могло бити прождрто:
Можда бих било другачије да су другачија времена,
можда бих и овакво било боље када би...
Када не би постојало двојно и сва моја несигурност у огледалу.

Али онда све зазвони – да и не
и простор и она друга удаљеност у времену из ког треба да искипим
непоуздан попут тêста, поново пред дубином која ми је задата,
у илузији и опет пред различитим путевима,
у вечном бирању између не, и – постојим.

* * *

ПОВРАТАК НАКОН ПРВЕ ПОХАРЕ

Три пута смо проверавали да ли је ветар у брезику...
Повратак је био нејасан: траг опанка и где-где сенка,
па цвиљење уместо плача, да се не одамо, ни пред собом,
да ни сами не знамо под пепелом чије куће смо се скућили,
под чијим смо темељима ископали трап за децу
да их игра не изда
и да их од росног ветра заклонимо.

Зором смо пробирали казанчиће, црне од пламена храстових гредица,
и на оним лепшим иловачом лепили посекотине
па грејали снежницу и кували кромпир што је за семе остао
под буњиштем где је закопано све највредније.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Ђорђе Брујић, рођен 7. децембра 1967. године у Карловцу. Објавио књиге поезије: Нови пусти дани (Ободско слово, Подгорица, 1996), Страх од шума (Народна књига, Београд, 2001), Упутство за путовање (Просвјета, Загреб, 2004), Кућа на леду (УКЦГ, Подгорица, 2008.), Улица за самоћу (Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2011.)