На седамдесет седмој страни нове књиге лирике "ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ" (издавачи Књижевна задруга СНВ и Орфеус, страна 124-,биб. Итака), Новица Ђурић (1956) почиње свој надахнути лирски разговор с мајком питањем "Шта да јој кажем?" кад ме мајка упита/би ли сине, ране ти моје, /пред зору кренуо преко Ржаница/до у Дечане", признајући да га мајка изненади питањем - "затече ме у чуду". 3на песник књиге "ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ", којој би лепше пристајало име другог круга лирског овог лирикума "БОС ПО РЕЧИМА“, да су мајчина питања увек без жељених одговора и да су у њима трагови чуда и песама. Поему "МАЈКА, ја и КОСОВО" чине седамдесет девет редака, који чине песников нежни говор мајци о Дечанима - лаври Косова, драгуљу Метохије, круни српске побожности и националном симболу са четири рефрена: "Шта да јој какем?", који је и завршни уздах пред Богом, ове чудесне кантилене.

Први давор одговора мајци гласи: "Дечани су још у пољу, Миришу и трепере,/и овде их осећам, мајко,/како калдрмом старом/монаси/ тамјаном каде путеве Господње/и наше,/ и после нас; како тамјан/ и мирис Косовског божура/ у нашим чулима одседа“. У песниковом лирском правопису великим словом иде Косовски божур. Реч је о песниковој надграматици. У истом даху лирски солилоквиј се наставља природним патосом: "Дечани су, мајко, још двори/царева, краљева,/небеских владара,/Дечани су где и беху". А на друго самопитање: „Шта да јој кажем?" следи овај даворни ромор: "Дечани су писмо наше златно/Симонидин вез од бола/и круна..." Онда следи овај титрај душе синовљеве пред мајчиним бескрајним питањем: "Видиш ли, знамо то, мајко,/па куда да идем/и шта бих ти донео/осим крста Дечанскога?" Песник "не сме" да мајци грубо каже да су Дечани у трену њиног разговора о Косову окружени дивљим крстоломцима у Америчком Арнаутлуку, па болним самоупитањем: "па куда да идем/и шта бих ти донео?" поблагава мајчину бригу за родно место српског национа, државе и небосклона, отетих бомбама западних Хуна.

Централна строфа ове поеме, ритмички разуђена, мелеми живу рану, иако живе ране ишту љуте траве лековитости, гласи: "Знаш, мајко, то је Божје сазвежђе: /Дечани, Грачаница, /Божја ризница - Пећка патријаршија, /Девич, Љевишка, Црква Светог Спаса/ све наше мученице,/ Исусове задужбине/ и наше покајнице.." Ова строфа подупрта је овим лирским јеком: "Тамо су све наше/ тужбалице, невесте,/ праштања и патње,/ невере и издајства,/ тамо су све наше ране,/ чемери и мелеми". Песниково мелемање своје и мајчине ране је сублим српског националног самопознања.

Други дио поеме наставља се иза трећег самоупитања: "Шта да јој кажем још?" овим исповедањем и мајци и себи, и још нерођеним читаоцима ове лирске расправе са злим силама песникове јаве, у којој су без одбране најлепши олтари Цркве Светог Саве. Ево те исповеди: "Прађед мој тамо је/ ђед мој тамо је,/ отац мој тамо је/ деца су наша тамо/ крв наша тамо је", јечи поет и пита себе и мајку: "и шта сада?" Иза овог јека песникове душе песник описује крај самоговора с мајком: "Сагну се старица моја,/ на земљу клекну, мараму скиде,/ ко земљи да збори:/ "Е, да имам сузу пустила бих/ да потопи и горе и доље, да устиса силна вода/ и одавде ја запловим/ у Дечанско море/ ка' некад у Лазарево поље." Поема се наставља мајчином молитвом: "Дај Боже, дај сило небеска,/ деци нашој, травама и пчелама/ да с молитвом лежу/ и звонима се буде/ да и ноћу као у нашим/ светим косовским црквама и манастирима/ зажижу свеће где год њихов сјај/ и вечни плам досеже". Син се надодаје на мајчино мољење овим молебом: "Услиши, Боже, овој мученици/ тако мало за род свој“. Крај овог лирикума, инспирисаног болом косовским, дечанским, је заклет песников: "Божје ми вере, Богом се кунем,/ Бог ми је сведок,/ више те молити нећу - / спаси само још овај пут". У духу сазнања да нема пуних одговора на мајчина питања, Ђурић завршава поему завршним питањем пред Богом: "Шта да јој кажем,/Боже?"

Ову поему, препоручујући целу књигу, издваја моја несаница и читалачки занос из ове ритмички излиричене књиге, односно, издвојила се и отворила ми се сама, и препоручујем је читаоцима којима ће се отварати сама.

Нову књигу лирике "ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ" чине четири лирска круга: Ни снови ни сенке, са десет песама, Бос по речима, са десет песама, Поробљени свет, са дванаест песама, и Спасавање душе, са једанаест песама, а иза епилошког круга:Ако не умрем, који чине песме: Грех, Реч, Човек, Вечност, Цветање, Мук и Смрт, следи поговор "Лирска трагања Новице Ђурића" из пера врсног аналитичара поезије др Радојке Вукчевић, са којом се слажем у уверењу да ће се поезија Новице Ђурића читати, иако нам стање у ком ишчитавам ову изузетну лирску ритмикију није баш склоно читању.

Новица Ђурић је свој ритам освојио и он жубори као извор до ког неће допријети какофонија Запада и халабука западних хуна, који руше светосавске олтаре по Метохији и по Косову на почетку трећег хришћанског миленијума.

Новица Ђурић је свој бол косовски поверио мајци, држећи се, изгледа, оне народне поуке: "Само мајци кажи шта те боли, једина је она којој ће бити жао што те боли, друго никоме."

Момир Војводић

Подгорица,
30.5.2010.

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."