Реч је о песми са кућног прага, плеви, стогу, златној пређи која је омеђила векове које је злом слутњом у причу преточио песник из Писане Јеле Драгомир Брајковић.

Скоро да сам сигуран да је стиху само топло и најтоплије кад о завичају проговори и неретко крикне.

Оловка је била предодређена да буде једина играчка и оружје, јер је, како и сам Брајковић каже, није носио «у мали џеп ђе се оловке носе, но до срца...». Кад такво перо или оловку умочите у срце шта год да напишете мора бити особено и препознатљиво, чува се од пука и остаје задовек да сведочи како не изгину слово о завичају и човеку у њему.

И доћи ће време да се и за оловком поново зажали, ако не буде исцртавала и повезивала она стара и нова предања о вери у реч, о вери у човека, о вери у веру...

А у Брајковићевим песмама није пукла пушка у 23 слике, већ оловка. Она је та која је прескочила праг, и урезала у таванице и чађаве греде све кашике, оброке, и нејач која се ту прехрани. Песник оживљава прећутане речи и плаши се, јер из «луде руке и празна пушка опали».

У Брајковићевој поезији оловка и реч су што и Мандушићу џефердар – јединствене и као да друге, сличне нема у другом песништву. Све његове речи су пукле, остале и трају, верујући да је међу децу унео дар а уклонио им цев.

С песмом Брајковић је давно бануо у наше сећање како не бисмо занемели и заувек закаменили.

За велике писце не постоје велике и мале теме, велики и мали мотиви, па су зато и песме «Похвала муви» и «Док си, муви, ону похвалу у перо хватао» рефлекс раскошног талента који уме да препозна све оно што му као зуј муве дотакне надубља песничка чула.

Сличног дамара су и казивања у песми «Кошуља» у којој се песник присећа времена у којем је било више људи но кошуља, док у песми «Капа», о капама из свакога рата, Брајковић говори истину кроз векове – «Ниђе ко у ропству, мање народа/а више капа/ свако се држи свога/ само Срби под неколике капе...», питајући се не без разлога «има ли више Срба или капа/ и какви смо кад под једну капу не стајемо».

Читајући Брајковићеву, не само ову књигу, већ и бројне претходне, посебно «Крваву свадбу у Брзави», могла би се прецизно исцртати карта свих његових сеоба. Ходио је свуда, али увек се враћао завичају. Тако је овај путник, када је «ономад у варош сашао», схватио да је све као што «пређе бијаше», да га нико не чека, никоме се не нада и да је од злата јабука једина која га у завичају дуго и жељно чека.

Скоро да нема песника коме је и ово јуче и ово данас било потаман. Разлоге свих патњи, туга и несреће народа свог, Брајковић покушава објаснити кроз предсказања и белеге, верујући да ће овај данашњи кијамет, ова љепота која није без неке, нестати у сјају молитвених свећа и да кад код звона да зазоне, звоне на вакат.

Можда ретко коме, можда човек таквог пријатеља и нема као што се песник песми повери, па и не чуди што Брајковић стиховима признаје да је и сам ко свећа «горио и сагоријевао» да се сасвим не угаси како оно што збори не буде бадава и не оде у ветар. Да остане у стиховима, у темељима храма, да потомцима светли, да им греје душу и да на вечном пламену и своје свеће зажижу.

Брајковићев крајичак неба се зна у који верује да ће да му се осмехнути, да ће га погледати, да ће му неко свећу запалити и том светлошћу обасјати оно што ће можда тек доћи.

Новица Ђурић

Подгорица, 9. јун 2008.
Салон Рибница

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."