Ђурићева ријеч која пјева

четвртак, 22 децембар 2011 13:04

Пише: Ивана ТУРОВИЋ

(НОВИЦА ЂУРИЋ, САВИНИМ СТОПАМА ЛЕЛЕЈСКОМ ГОРОМ / Књижевна задруга СНВ/, 2011. Подгорица)

У књизи Новице Ђурића обичан живот је сцена са које је црпио теме за своје бриљантне приче. Текст и фотографије које су распоређене на 166 страница концепцијски су јасне, концизне и прегледне и омогућавају нам да свој доживљај сагледамо на прави начин.

Књига је креирана уз мноштво егзактних података и чињеница о људима, њиховим дјелима, стварима, догађајима. Посебно је драгоцјена због тога што слиједи траг српске традиције, а аутор показује изванредно познавање релевантних изворника; из њих је извукао суштину и уобличио их у увјерљиву и веома читљиву цјелину.

Састављена од 22 приче, књига, заиста дјелује цјеловито и свјеже, готово као својеврсно откровење у поднебљу гдје се данас више пјева него приповиједа.

Између осталог, Новица Ђурић је сјајан цртач/сликар људских душа, он то ради лагано и готово маестрално. Ријеч му је снажна, импресивна и зрела. И наравно, то у нама буди радозналост нових виђења са земљом и њеним дјеловима који се могу сматрати колијевком српске цивилизације, науке и умјетности, културе и филозофије, и надасве природне љепоте достојне богова.

Ово су приче које причају саме себе.

Наслов, а видјећемо касније и садржај дозива успомену на неку давну земљу које (условно речено) више нема, коју су људи напустили и заборавили, а још хоће и да је потопе. Сада је то обична, свакодневна земља, земља прашине и буке, врућег асфалта, мутних ситуација, криминализованих радњи, ружних прича и лобиста (ја бих рекла) проблематичних људи.

Као новинар Ђурић је морао посједовати обавијештеност, смисао да из збрке и поплаве информација изабере оне које имају највећу специфичну тежину и које би, као добар мамац, привукле знатижељу чак и сасвим равнодушне, информацијама презасићене публике.

Ове приче нијесу измишљене, него их је Ђурић унио у своју биљежницу на лицу мјеста, као свједок и очевидац. Иако истините, оне нијесу пуки запис, нијесу лишене тежње за рељефнијом литерарном обрадом. Има прича које су својеврсне путописне репортаже али израстају из градског асфалта и отисци су савременог урбаног пакла (прича о биоскопу „Кино Култура“)

Ову обичну, сасвим људску жељу, потеклу из дубине срца, предјела душе, у мислима, и срећом лијепом писаном ријечју, испуњава новинар живог духа и писац топлине и истине живота, Новица Ђурић пишући лијепим, нашим српским језиком, сочним и изворним, језгровитим и, надасве, сликовитим језиком који је наша домовина.

Своју серију чудесно лијепо написаних текстова, Новица Ђурић твори упорно и истрајно, проналазећи расуте бисере. Сада су бисери ту: Храм Христовог васкрсења у Подгорици, Манастир Бешка, Сињавина, Тара, Гимназија, Кино култура...

Ђурић не тежи да створи психолошку или социолошку студију случаја. Он не тежи да објасни коријене и генезу свеопште девијације и дегенерације, да проникне генезу опште изопачености и размаха социјалне патологије у готово насабројивим примјерима испољавања. Над својим јунацима он не ламентира нити им придикује. Као човјек он не може да прихвати неке поступке али и не прелази праг осуде. Ствари су такве какве јесу. На читаоцу је да заузме став и да се опредијели за одређену моралну опцију. Писац је ту само да укаже и покаже, ухвати појаву, да пружи истину, а истина је не тако ријетко (или скоро увијек) најжешћа осуда. Зато се ваљда и каже да ништа толико не боли као кад се истина саспе у лице.

Писац је, дакле, дао, како је оцијенио један теоретичар, “стварносне приче”, а ја бих рекла и умјетничке репортаже. Главна вриједност његовог текста је сугестивност, умијеће приповиједања, добра композиција, посебна сажетост која брзином погледа и објективношћу фотографије створи визију приче прије него што се она претвори се у покрет, ријеч и дјеловање.

Ови текстови су примјер савременог новинарства: стваралачко писање, квалитетна информација, писана лаганим, али занимљивим репортерским стилом и претворена у репортажу или причу, украшена добрим фотографијама. Није ни чудо: Новица Ђурић је свакако један од најталентованијих и најбољих новинара не само под нашим небом, него и шире. Из његовог пера ријечи пјевају, љупко и складно, постајући бистра ријека којом плове приче, репортаже и записи.

Приче Новице Ђурића, са свјежим мислима и мирисима времена у коме живимо, испуњене су жељама да људима буде боље и да људи раде оно што и сами могу: да буду бољи. Писане су великим срцем и са пуно љубави, оплемењују најљепшим врлинама, блистају саме од себе. И свијетле са људском поруком: не заборавите свој језик, родно огњиште и град у коме сте живјели и радили. И имајте снаге да опростите. Јер, ко опрашта – побјеђује, ко даје – добија и постаје још богатији у својој души. А Новица Ђурић је уз ову књигу, сигурно, много, много богатији.

Подгорица, 21. децембар 2011.

______________________
Књигу "Савиним стопама Лелејском Гором" у електронском формату можете преузети ОВДЈЕ.

Коментари

Додај нови