| Пропале љубави и Београд |
|
|
| петак, 03 септембар 2010 12:45 | ||||||||
Филм „Жена са сломљеним носем”, сценарио и режија Срђан Кољевић, улоге: Небојша Глоговац, Нада Шаргин, Бранка Катић, Аница Добра, Никола Ракочевић, Вук Костић, Љубомир Бандовић... Трајање 100 минута, производња Србија–Немачка, 2010. Млада жена са сломљеним носем жустро излази из таксија у саобраћајној гужви на Бранковом мосту, баца се у Саву остављајући своју бебу на бригу запањеном таксисти. Тај догађај изазива ланац реакција у животима троје очевидаца који ће се на различите начине променити. Ово је у најкраћем сиже филма „Жена са сломљеним носем” сценаристе и редитеља Срђана Кољевића, коаутора и аутора дванаест сценарија међу којима су и „Кажи зашто ме остави”, „Стршљен”, „Небеска удица”, „Нормални људи”, „Наташа”, „Клопка”, „Љубав и други злочини”, као и филма „Сиви камион црвене боје” са којим се, са доста успеха, пре коју годину отиснуо и у редитељске воде. „Жена са сломљеним носем” је Кољевићев покушај да направи филм позитивне енергије, а да при томе не зазире ни од стварног живота. Иако је овај покушај само делимично успео, оно што је најважније јесте то да филм веома добро комуницира са публиком, што се показало током летње фестивалске турнеје, па и пре неко вече на београдској премијери. Реч је овде и о продукцијски врло добро упакованом филму, видни су напори и доприноси продуцентског пара Срдан Голубовић – Јелена Митровић („Баш челик”), осетни су и утицаји иностраног партнера (знате већ оно, када хоћеш до европских фондова лишаваш се свега и свачега у сценарију и често играш како други хоће, кажу и налажу...). Реч је и о редитељском кораку напред, Кољевићева режија је сигурнија и зрелија у односу на првенац „Сиви камион...”, али је, нажалост, и реч о филму у којем редитељ Кољевић није, бар на тренутке и у ситним финесама, боље обуздавао сценаристу Кољевића. „Жена са сломљеним носем” је и филм у којем, изнад свега, бриљирају глумци. Пре свих изванредни Небојша Глоговац, потом и Јасна Жалица, Љубомир Бандовић, па и Нада Шаргин. Aница Добра и Никола Ракочевић, Бранка Катић и Вук Костић, „жртве” су видног дисбаланса у развоју ликова и недовољно добро смишљених решења међусобних односа, унутар наративно мозаичке структуре филма. Наћи праву меру и прави ритам у паралелној монтажи независних наративних токова, није нимало једноставно. За идеалан спој потребно је знатно веће редитељско искуство него што га Кољевић у овом тренутку објективно поседује. У средишту Кољевићеве филмске приче су београдски таксиста Гаврило (Небојша Глоговац), избеглица из Босне, којем ће изненадно наметнута очинска улога поново повратити људскост и топлину, несрећна млада мајка, Београђанка Јасмина (Нада Шаргин) која скаче с моста и једина жена коју Гаврило познаје – проститутка Јадранка (Јасна Жалица), такође босанска избеглица, али са ведрим приступом животу. Паралелно са овом, одвијају се још две приче о још две жене – професорки Аници (Аница Добра) која је трагично изгубила сина, суоченој са у њу заљубљеним учеником, и апотекарки Биљани (Бранка Катић) са ужасном и иритантно видљивом периком на глави, што квари њен иначе изванредан перформанс), која се заљубљује у млађег брата свог покојног вереника... Свака од ових судбина је комплексна, свака од чудесних љубави у овом нашем времену деликатна, једино је штета што су све „угуране” у један једини филм. Најјача наративна линија управо је она која говори о еволуцији односа између Гаврила и Јасмине. Она је најбоље драматуршки срочена и најбоље глумљена. Да се Кољевић којим случајем определио да је још више доради и надгради, при том се лишавајући друге две приче, био би ово, можда, још бољи и још успешнији филм. Наравно, и посве другачији. Овако је „Жена са сломљеним носем” постао и остао филм и са врлинама и манама, и са драмом и са хумором. Филм који српској кинематографији не доноси ништа посебно ново. Уколико под новим не сматрамо изврсну фотографију Горана Воларевића који приказује Београд лепшим и топлијим него што он објективно јесте, и бољим него што је то уобичајено последњих година у српском филму. Дубравка Лакић (Политика)
Powered by !JoomlaComment 3.26
3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."
|
Већина учитеља и професора су резервни родитељи ђацима. Међутим, као у свакој професији, тако се и у тој васпитачкој могу срести себични бахати људи. Бањалучки филозоф др Ненад Сузић објавио је рад о злостављању ученика које та шака јада међу „оплемењивачима” деце и омладине испољава у својим свакодневним сусретима са младим душама...