Никола - Кока Јанковић: „Живимо у доба спорта и разоноде“

Никола - Кока Јанковић поводом изложбе у САНУ

Споменик Борису Кидричу академика вајара Николе - Коке Јанковића настао у време соцреализма, али не у том маниру, који је био постављен у Улици кнеза Милоша, а затим на волшебан начин пребачен испред Музеја савремене уметности, сматра се једном од најбољих скулптура на Балкану, а и шире.

И њега заједно са Доситејом Обрадовићем, Николом Теслом, предлогом за споменик војводи Путнику, портретима Надежде Петровић, Лазе Костића, Бранислава Нушића, Рајка Мамузића, Милутина Миланковића... чувеним „Ратницима“, медаљама, плакетама и цртежима можете видети на Јанковићевој ретроспективи у Галерији Српске академије наука и уметности до 22. августа.

Никола - Кока Јанковић врло рано се определио за фигуративну, класичну скулптуру. Његов професор Сретен Стојановић га је још 1958. издвојио као младог вајара од кога се највише очекује „јер је талентован, врло озбиљан, није оптерећен нимбусом модерног по сваку цену, нити експериментише екстравагантним формама ради помодарства и јефтине помодарности, чега има код нас“.

Укратко, у целом опусу Коке Јанковића, па и на ретроспективи стотину дела, провејава суштинска реченица: „Обратите пажњу на унутрашњу конструкцију.“ Ту суштину учио је пре свих од Сретена Стојановића чији је чланак „Шта је скулптура“ чак и преписивао, али и од Родена чији је „Тестамент“ као студент превео.

Зашто фигурација?

- Добра фигуративна скулптура илуструје добру организацију.

Једноставно, покрет се мора осећати. То је покрет који је већ наговештен у самом костуру, у његовом распореду, а то унутрашње збивање и та унутрашња логика преносе се и пресудно утичу на форму.

Колико је важан занат?

- Занат је за вајара важан не само зато што га оспособљава за потпуну контролу над оним што ће се реализовати већ и зато што се и у самом занату збива уметност. Сећам се да је мој деда опанчар имао ту жицу стварања „вишка вредности“. Уметности око нас много је више него што је регистровано у званичним историјама уметности, него што је сакупљено у музејима и галеријама.

Мора ли фигуративна скулптура да личи модел?

- Такође мој професор на Академији Лојзе Долинар јесте говорио „наша је задаћа да копирамо природу“, али би додавао „дајте импресију“, свестан да се у буквалном преношењу губи ликовност. Тачност није истина - то су Матисове речи. Има ли верније копије лика од посмртне маске? Нема, али је она као скулптура мртвија од оног с чијег лика је скинута. Наравно да треба да буде препознатиљив лик, да личи, али из мог угла. Моја максима је била: ништа није тако добро да не би могло бити боље. У Шекспировој „Бури“ лепо пише да кад је нешто добро, а хоћеш да буде још боље може да испадне горе. Зато сам правио по неколико варијанти исте скулптуре, рушио их па кретао из почетка. Значи, треба се знати зауставити. У свему треба постићи меру.

Јесте ли некад имали недоумица како решити нечији портрет?

- То се догодило са портретом Воје Чолановића. Никако нисам могао да га поставим, иако је имао веома изражајно лице. Онда сам му затражио фотографију. Донео ми је сличицу за личну карту - оскудну визуелну информацију! Више по сећању и на основу импресије о његовом лику, успео сам да направим портрет. Видевши га на Бијеналу скулптуре, Мића Поповић је рекао: „Еј, Коко, више овај твој портрет личи на Воју него он сам!“ Другим речима, скулпторски сам представио карактер, а нисам репродуковао лик.

На коју сте скулптуру посебно поносни?

- Као кад родитеља питате које дете највише воли. Не знам.

Како се уклапате у ново доба?

- Ма ми живимо у доба спорта и разоноде. Не уклапам се, или боље рећи уклапам се колико могу, али... Немојте ми узети за зло, одувек сам јако самокритичан. Кажу и да сам скроман, али то нисам, јер се не задовољавам осредњим.

Како се вама сада чини ретро¬спектива?

- Уморан сам. Дуго сам чекао на ову изложбу. Или није било слободног термина или није било новца. Добро је да није испала комеморативна. Изложена је само трећина мог опуса - јер нема места за више дела. Жао ми је што није стао мој први рад - портрет мог пријатеља из 1943. године, али има га у каталогу.

Цео свој радни век провели сте на Ликовној академији?

- Да вам поштено кажем, био сам повлашћен. Могао сам да живим од плате и нисам морао да прихватам ништа што ми не одговара.

Јављали сте се на конкурсе?

- Нисам их баш волео. Радије сам се такмичио са самим собом.

Које је најбоље место за скулптуру?

- За скулптуру је идеално да стоји напољу, на небеском светлу кад је облачан дан.

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."