Из рукописа књиге „Пред микрофоном“, Драгослава Симића, новинара Радио Београда, преносимо део ауторизоване исповести недавно преминулог публицисте Михајла Михајлова, једног од најпознатијих југословенских дисидената из времена комунизма, из разговора вођеног у Радио Београду априла 2007.

Књиге су ми, увек, биле значајније од реалног света. Сви моји пријатељи и сапатници са робије, памте стражаре, васпитаче, директоре КП домова. Ја не, нажалост, али се одлично сећам књига које сам тамо прочитао.

Последња књига која ме је потресла, а коју сам после неколико штрајкова глађу, већ у Митровици, добио, била је Стари и Нови завет, коју Борис Пастернак назива бележницом човечанства.

Књиге су биле подстицај не само мог унутрашњег духовног и интелектуалног развоја, него су директно утицале на мој живот. Наиме, 1964. већ сам био изабран за асистента на Филозофском факултету у Задру, где сам предавао модерну руску књижевност, руску и совјетску, и припремао докторат о Достојевском. И те године, послали су ме, у оквиру програма културне размене између Совјетског Савеза и Југославије, на пет недеља у Москву, а неко је дошао на Загребачки универзитет на исто време.

Када сам отишао тамо, а то је била последња година Никите Хрушчова, то је био врхунац либерализма. Никита Хрушчов је био некаква претеча Горбачова и перестројке. Тог лета су југословенски певачи, музичари, преплавили Москву.

Тада сам писао једном недељно чланке за загребачки „Телеграм”, недељни лист, о руској књижевности, о совјетским часописима, о овом, оном. Из шале, једном сам написао рецензију тек изашле књиге Никите Хрушчова, „О високој улози књижевности у уметности”, његових говора о књижевности у уметности где он напада модернисте. Чланак се звао „У традицији Писарева” и послао текст, такође у шали, редакцији, мислећи да га неће штампати. Писарев је био претеча „социјалистичког реализма” у 19.веку, те се памти по речима које је написао да „шкрипа таљига које довлаче хлеб гладном човечанству има већу уметничку вредност него музика Моцарта или стихови Пушкина”. Међутим, уредник тадашњег „Телеграма” Мирко Божић био је негде на одсуству, а његов заменик, знајући да мене стално штампају у „Телеграму”, то је штампао.

Ало, Кремљ!

И, када сам стигао у Совјетски Савез, очито су тамо мислили да сам ја неки важанпартијски човек коме дозвољавају да пише о Хрушчову такве ствари. И дозвољавају ми да се сретнем са било ким, иако је званични Савез совјетских писаца предложио да ме повеже само са двојицом писаца. За месец дана не могу више од двојице да организују! У то време у Москви су били киосци на сваком кораку, где сте могли према имену и години рођења да добијете нечији број телефона, а можда и адресу, за пет копејки. И ја почнем да телефонирам.

Тако и тако, пишем о руској, совјетској књижевности, предајем, то и то, можемо ли да се видимо. Тако сам срео, посетио око 25 писаца. Између осталих, и Леонида Леонова, Иљу Еренбурга. Онда сам се обезобразио: пошто сам писао о Хрушчову, почео сам телефоном да зовем Кремљ, од једног до другог секретара, трећег, четвртог... Најзад, дођем до неког секретара у Хрушчовљевом кабинету: Кажем, тако и тако, недавно сам написао чланак о књизи товаришча Хрушчова, па бих радо узео од њега интервју, о проблемима уметности и књижевности. Прође три дана, тај секретар ми телефонира у хотел, и ужасно љубазно каже – јуче се вратио Никита Сергејевич из Кијева и примиће вас да разговарате, међутим, тражи да добијете од Југословенске амбасаде сагласност. Наравно, отрчим одмах у амбасаду, а тамо се ухвате за главу:

Па ви сте луди, знате шта сте учинили, ко је вама дозволио да се обраћате Хрушчову, да идете да посећујете ове писце изван Савеза совјетских писаца, платићете ви кад се вратите у Југославију! Веома сам се уплашио од такве неочекиване реакције и телефонирао сам секретару Хрушчова да не могу добити подршку Југословенске амбасаде за интервју, јер пишем за недељник који није државни орган. Идућег јутра неочекивано секретар ме је опет позвао телефоном и рекао да ће ме Никита Сергејевич ипак примити и дати интервју уколико мој лист („Телеграм”) пошаље писмену потврду да ће штампати тај интервју. Дуго сам размишљао али, нисам ни телефонирао у Загреб. Следећег дана саопштио сам Хрушчовљевом секретару да „Телеграм” не може унапред дати гаранцију, не видевши текст. Секретар је изразио жаљење и поздравили смо се рачунајући да се више нећемо чути.

Идућег јутра, опет зазвони телефон око осам ујутру и опет ми исти секретар саопштава да је Никита Сергејевич одлучио да ће ми свакако дати интервју, уколико ја лично дам писмену гаранцију да ће интервју бити штампан у југословенској штампи без иједне промењене речи. Уплашио сам се и одговорио секретару Хрушчова да никакве гаранције не могу дати. Више ми се није јављао, а ја сам после два дана отпутовао. Касније, нарочито у затвору, где сам због својих књига и чланака провео у два наврата, све у свему, око седам година, језиво сам се ждерао због тога што сам се у оном моменту у Москви уплашио. Интервју са Хрушчовом крунисао би моје „Лето московско”! Очито је било важних разлога због чега је у оном тренутку, три месеца пред пад са власти, Никита Сергејевич Хрушчов, трећи по реду диктатор моћног Совјетског Савеза, желео да му југословенска штампа објави интервју.

Јесен затворска

Књига због које сам настрадао, „Лето московско” примљена је да буде штампана у београдском месечном књижевном часопису „Дело” у три наставка. У међувремену је пао Хрушчов у октобру 1964. Оборио га је тријумвират Брежњев, Косигин, Подгорни, који је одмах започео рестаљинизацију. Пошто сам ја у мојој репортажи „Лето московско” хвалио либерализам и антистаљинизам Хрушчова и очиту демократизацију СССР-а, нови совјетски амбасадор, звао се Пузанов, уложио је протест код Тита.

Тито ме је онда напао у говору на конференцији окружних јавних тужилаца, и ја сам тог дана кад је био објављен тај говор, 5. марта 1965, ухапшен у свом кабинету на факултету. Наравно, када сам писао и дао „Делу” да штампа моју књигу, нисам могао да знам да ће у међувремену Хрушчов пасти и да ће се политичка ситуација радикално изменити. У мом животу је све било случај или судбина. Судбина је други израз за случај.

С једне стране, то што ме је лично председник Републике напао, било је зло, због тога што је Задар мали град и кад вас генерални секретар, доживотни председник и отац нације напада, ви сте одмах изоловани, ухапшени. С друге стране, то ме је очувало да нисам био никад под тортуром, нико ме није млатио, него су ме, чак, кад су ме ухапсили, питали па шта си то написао кад те је друг председник тако напао! Била се подигла грдна ларма у свету, зато што се ствар тицала и Совјетског Савеза. Тито је рекао да је то нова врста ђиласизма...

Други пут сам у затвор допао опет случајно. То је било 1974, после Барског конгреса; тада су почели да хапсе све просовјетске бивше људе, чак и оне са Голог отока, и светска штампа је почела да пише о томе да се Југославија рапидно приближава Западу јер хапсе све просовјетске елементе. Сећам се, баш смо шетали Ђилас, ја и Јован Баровић, адвокат који ме бранио, и размишљали кога ће ради баланса сад ухапсити, морају неког прозападног. Ухапсили су мене, дали ми седам година, али нисам издржао ни три године и два месеца, тако да сам укупно седам година мање два месеца био у затвору, и онда сам практички истеран из Југославије. Оценили су да више штетим кад сам овде, дајући стално интервјуе страној штампи и пишући чланке за западне новине, него напољу.

Михајло Михајлов

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."