Док се у Србији чека на отварање тајних досијеа, искуства других посткомунистичких земаља показују да откривање доушника интелектуалаца није угрозило вредновање њихових дела

У сусрет захтевима Европске уније, која тражи доношење закона о отварању тајних досијеа, проблем доушника актуелизован је и на недавно одржаном „Политикином” округлом столу о тривијалној и елитној књижевности. Подсетимо, у благом вербалном окршају, Исидора Бјелица је рекла да је отварање досијеа неминовно, како би се добила слика о правој историји српске књижевности, док је теоретичарка књижевности Татјана Росић, поменувши случај Мађарске, констатовала да то није битно, јер су доушници и после сазнања о њиховом деловању и даље остали најбољи писци.

Пример Мађарске је илустративан, јер је последњих година највећа бура око откривања познатих уметника-доушника у јавности управо дигнута око двојице мађарских стваралаца – у питању су истакнути писац Петер Естерхази, који је морао да се суочи са чињеницом да је његов отац био врло активан доушник, и прослављени режисер, оскаровац Иштван Сабо, који је, за разлику од Петера, својим дојавама лично доприносио комунистичком терору у отаџбини.

Откриће да је отац Петера Естерхазија Матијаш читавих 15 година интензивно сарађивао са Мађарском тајном полицијом, био је, благо речено, шок за систем.

– У оно што сам видео нисам могао да поверујем. Брзо сам спустио руку на сто, јер је почела да дрхти... – говорио је Естерхази, описујући емоције док је ишчитавао хиљаде страница из досијеа очеве паралелне биографије. Естерхази је поражавајуће сазнање о свом оцу преточио у роман „Исправљено издање”, па је у његовом случају откриће очеве доушничке прошлости имало и лустрирајући ефекат. Тако је епопеја о чувеној аристократској породици, коју је Естерхази претходно већ исписао у роману „Хармонија селестис”, добила и нови моменат у роману „Исправљено издање”. Књига о грофовима Естерхази доживела је катарзу, а Петер је одлучио да, као и сваки велики писац, напише целу истину.

По отварању досијеа, откривено је да је отац Матијаш често био на задацима у руралним срединама, тражећи анти-Совјете међу својим сународницима. Своју полицијску позицију отац је користио и да би свом сину, касније чувеном Петеру, обезбедио лакши упис на универзитет. У прилог овоме, како наводи мађарски новинар Адам Лебор, говори и писмо из 1968. године, које је отац потписао својим конспиративним именом – Чанади.

А цела мађарска нација је, попут Естерхазија, имала прилику да доживи ужасно суочавање са истином у случају режисера Иштвана Сабоа, рођеног 1938. године, који је признао да је као студент потказивао своје ближње тајној полицији. Сабо, добитник „Оскара” за филм „Мефисто” 1981. године, признао је да је био доушник, али „само зато да би спасао живот колеги”.

– Рад за државну безбедност био је најхрабрији и највећи подухват у мом животу, јер смо после револуције 1956. спасли једног од наших колега, којем је претило да буде откривен и обешен – тврди Сабо.

Међутим, питање је колико је ова изјава искрена. Наш истакнути преводилац Сава Бабић у новинском тексту из 2006. године бележи да је Сабо у периоду од 1956. до 1963. године доставио чак 48 извештаја о колегама и професорима, а међу њима су и режисери Миклош Јанчо и Карољ Меч, као и глумица Мара Теречик. Андраш Гавран, истраживач који је открио досије о Сабоу, био је у недоумици да ли да раскринка велико име мађарске културе. То је, на крају, и урадио. Будући „оскаровац” имао је и непосредну корист од упослења у тајној служби – имао је привилегију да први филм сними у 26. години, док су његове, ништа мање талентоване колеге, морале да чекају 30. или 40. годину живота, да би добили прилику за режирање својих првих филмова. Мало ко је у Мађарској поверовао у Сабоову причу о наводним племенитим намерама за улазак у доушничку мрежу. А и зашто би? А опет, Бабић преноси да је преко сто мађарских интелектуалаца тада потписало петицију у којој праштају режисеру језиви грех, истичући важнију ствар – да је Сабо створио значајне филмове и тиме широм света пронео глас о мађарској култури.

Добро је познат и пример Гинтера Граса, писца који је признао да је био члан нацистичких јединица, који је, опет, био жртва у троуглу обавештајци–држава–прогоњени. По злу чувена источнонемачка полиција „Штази” Граса је довела у ситуацију да је практично свако са ким је ступао у контакт у ствари био доушник. Ни немачки културни посленици нису били гадљиви на сарадњу са службом – то су, како су крајем прошле године пренели немачки медији, махом били писци, људи из позоришта, издавачи. Издавач „Кристоф Линкс” најавио је и књигу „Гинтер Грас на нишану – архив Штазија”, аутора Каиа Шлитера, која ће бити објављена у марту ове године. Иначе, „Штази” је отворио Грасов досије још 1961. године, приликом пишчевог првог „таласања” – када је објавио отворено писмо у којем критикује изградњу Берлинског зида.

И Чешка је морала да се суочи са чињеницом да је Милан Кундера, случајно или намерно, помагао комунистичкој полицији. Његова дојава, брујале су вести, довела је до хапшења Мирослава Дворачека, случајног посетиоца у студентском дому. Дворачек је затим зарадио етикету да је амерички шпијун, што му је уништило живот и отерало га у изгнанство. Кундера је изјавио да су оптужбе на његов рачун „гнусне лажи”, иако постоји детаљна полицијска белешка о самом случају. Читав случај сигурно може да допринесе другачијем ишчитавању Кундериног романа „Шала”.

За сада, о законима који омогућавају отварање тајних досијеа у нашем региону, стижу штуре вести. У Црној Гори још траје расправа око тога колико би штете или користи имао закон. Македонија је изгласала закон почетком 2008. године, па се може рећи да је исти још у повоју. Савет Европе је крајем прошле године критиковао албански закон о лустрацији као преоштар, уз разумевање што Албанија има потребу да се суочи са успостављањем истине о комунистичком периоду.

Што се Србије тиче, познато је да Закон о одговорности за кршење људских права (званичан назив) никад није заживео, иако је усвојен. Јер, кажу стручњаци, потребно је донети и закон о отварању тајних досијеа, који су за сада безбедно похрањени у Архиву Србије. Ипак, несумњиво је и да ће тај закон доћи на ред, бар за расправу, јер он чини пакет законских аката које захтева Европска унија. Посебно с обзиром на чињеницу да је Србија једина посткомунистичка земља која није отворила тајне досијее.

Сигурно је и у сфери културе много оних који са нестрпљењем ишчекују отварање досијеа државне безбедности. Што комунистичких, што оних свежијег датума. Шта би се, у том случају, десило са уметницима који су можда били доушници? Одговор би могао да лежи у чланку Роберта Брауна, који је пренео Сава Бабић:

„Уметник не добија оправдање, као ни јунак за своје касније грехе. Ћутање (Иштвана) Сабоа, па онда његова самоспасавајућа прича, не ублажава пресуду. Мартин Хајдегер је био велики филозоф и нациста. Херберт фон Карајан велики диригент и нациста. Читамо њихове књиге, слушамо њихове плоче. Осуђујемо их као људе.” Са свешћу о томе да свако постаје доушник да би спасао себе и своју породицу, уз злу намеру да успут уништи друге.

Станко Стаменковић (Политика)

Коментари

Додај нови

Додај коментар
Име:
Email:	без обавјештењаса обавјештењем
Наслов:

Powered by !JoomlaComment 3.26

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."