Ал Паћино ми је отео улогу у „Куму“

недеља, 07 фебруар 2010 11:35

Мој агент Лери Шугар зове ме једног дана и каже: Улогу коју сам ја имао на уму за тебе добио је други глумац. Неки Ал Паћино. Била је то улога Мајкла Корлеонеа у филму „Кум“, каже у исповести за „Блиц недеље“ Бошко–Бо Тоскић, једини Србин с дипломом Академије драмских уметности у Њујорку и човек кога називају „светским лидером маркетинга“.

Једанаест кечева

Одрастао сам у Крунској, најлепшој улици у Београду. Увек сам био лош ђак и никад нисам волео да учим. Избачен сам из Шесте београдске гимназије, чиме се данас поносим. Било је такмичење између разреда – ко има најмање негативних оцена, тај иде месец дана бесплатно на Охридско језеро. Из мог разреда су ишли код директора и рекли му: Ми с Бошком немамо никакве шансе. Јер сви заједно, њих 38, имали су 17 слабих оцена, а ја сам имао 11. Само сам из енглеског имао петицу. Ништа ме није занимало, све ми је било досадно и мени непотребно.

Фантастична мама

Моја мама је била фантастична жена. На пример, ја у животу не да нисам пропушио, већ ми то никада није пало на памет. А мама ми је рекла: Хоћеш да пушиш?! Пуши! То је та негативна психологија. Моји су се развели врло рано, па су ми ујка Сава и теча Жарко замењивали оца. И они су ме вабили да пропушим. Као – иди запали једну цигару па ми донеси. Због тог односа ја као тинејџер никад нисам украо ни кола, ниједну лубеницу на Каленић пијаци. Нити ми је пало на памет да помислим на дрогу и цигаре.

На граници Сомалије

Мој ујка, др Сава Недељковић, након дипломирања је отишао у Етиопију и постао један од личних лекара цара Хаила Селасија. Кад су ме избацили из гимназије, отишао сам код ујка Саве и у месту Диредауа, на самој граници Сомалије, завршио трећи разред. После сам се вратио у Београд и последњи разред средње школе сам завршио у XИВ београдској гимназији. То је моја омиљена школа, преко пута куће у којој сам становао. Једног дана у учионицу уђу два друга из “Босна филма”, почну да се шетају и да загледају фаце. После пар дана кажу ми да сам ја један од изабраних.

Телеграм “Босна филма”

Пробе су биле у Дому синдиката. Долазим ја, кад тамо огроман ред. Разочарам се и кренем кући. На срећу, наиђе Стеван Момчиловић, који је већ остварио улогу у филму “Црни бисери”, и убеди ме да заједно станемо у ред. После елиминација, остане само нас двоје-троје. Али било је лето, ја нисам могао да чекам и одем са мамом у Дубровник. И једног дана се купам и видим маму како маше телеграмом. Мораш бити у Сарајеву за три сата, каже. И ја одем, али закасним. Али пошто сам се јако допао Томи Јањићу, режисеру филма “Гласам за љубав”, закажу ми ванредно снимање. Обавим и то, вратим се у хотел “Европа”, чекам, чекам и заспим. Око поноћи зове Тома и каже: Добио си главну улогу.

Уплакани јединац

Након преласка у Америку мој ујка је постао врло успешан. Када сам отишао код њега питао ме је: шта ти хоћеш да радиш са својим животом? Ја бих да будем филмска звезда, одговорио сам. Он ме стави у кадилак и из Вашингтона одведе у Њујорк на Академију драмских уметности на Медисон авенији. Тамо извади чековну књижицу и напише им чек за двогодишње школовање. Не памтим тачно цифру, али сећам се да је била “масна”.

У луксузном хотелу „Принц Џорџ“ ујка ми плати собу за месец дана. А онда ми да у кешу 2.500 долара, то је било као сада 25.000 долара, и каже: Ево, Америка је твоја, ради оно што знаш. Сад је све на теби. И седне у кадилак и оде, а ја, јединац који се никад од мајке није одвајао, останем сам, самцит. И расплачем се као мало дете.

У друштву звезда

Академија драмских уметности у Њујорку има велику традицију. И хвали се читавом галеријом супер филмских звезда. Роберт Редфорд, Сесил де Мил, Кирк Даглас, Брус Вилис... Ја сам се брзо заљубио у Њујорк и имам дивне успомене. Њујорк је тада био далеко мирнији и племенитији град, а онда је наишао талас огромног криминала када сте у шопинг могли ићи само у борним колима. Током студија долазио сам у хотел „Плаза“ где сам упознао Ворена Битија који је ту редовно доручковао. Касније сам у Холивуду упознао Ракел Велч, Шер, Пола Њумена... И јако лепо сам се дружио са Бредом Декстером, једним од седморице величанствених из истоименог филма, иначе пореклом из Лике.

Жути фолксваген

Када сам завршио академију узео сам све паре које сам ушпарао и ја и моја супруга Лила смо купили једног жутог фолксвагена. Све што смо имали дали смо за тај ауто. Јер, кад сте млади, свет је ваш, а живи се довека. И тако смо сели у ауто и окренули „бубу“ према Холивуду. С паузама, требало нам је преко две недеље да стигне до Лос Анђелеса. И кад смо први пут видели таблу Холивуд, стали смо да пипнемо слова. А онда смо се возили по Холивуду и у једном тренутку спазили знак на ком је писало Санта Моника. Допало нам се, па смо узели један мали апартман на самој плажи.

Декадентни Холивуд

У Холивуду је најважније да се нађете с правим људима, на правом месту у право време. Тамо су контакти све. Данашње звезде су момци какве можете сваки дан да сретнете у Кнез Михаиловој. Без нарочитог талента. Марлон Брандо се рађа једном у 200 година. А данас у Холивуду аутентичног талента има све мање и мање. Па погледајте данашњи квалитет холивудских филмова! То су 90 одсто бозе које ми не пада на памет да гледам. Да вам данас дам милијарду долара, ви не можете да нађете једног Стива Меквина.

Продавац месеца

Да бисте били на правом месту у право време и с правим особама, ви морате стално да кружите. И ја сам то могао док Лила није остала у другом стању. А кад вам је жена трудна, онда морате да донесете паре кући. Када је Лила била већ у шестом месецу, схватио сам да морам да нађем посао и отишао на Биро за запошљавање. Али то је било тешко јер буквално никаквог заната нисам имао. Дошао сам из Југославије где сам снимио три филма, од којих су “Глинени голубови” награђени Сребрном ареном, и моја очекивања су била врло висока. Али био сам очајан са задњих 20 долара у џепу и женом у шестом месецу. А то није сценарио, већ права, аутентична холивудска драма. И једног дана на Санта Моника булевару уђем у салон Чарлија Спејта и кажем да хоћу да продајем аутомобиле. Чарлију се допаднем и он ми да посао. И тако откријем свој таленат – десет месеци заредом сам био продавац месеца.

Нисан, Субару...

У „Лос Анђелес тајмсу“ пронађем оглас где “Нисан” тражи асистента комерцијалисте продаје. И пријавим се за посао. На интервјуу ме питају какве ја везе имам с обуком продаваца. А ја кажем да могу да их научим оно што ја радим с успехом. Зовите Чарлија Спејта у Бјуик салону и питајте, кажем. И “Нисан” ме запосли. Првих шест месеци сам носио само креде за предавања, а онда се једног дана тренер разболи. А требало је држати курс дилерима у Њу Орлеансу који је за “Нисан” тада био стратегијски важан.

Директор ми каже да зовем дилере и да откажем јер је тренер болестан, а ја кажем: Ја ћу то да урадим. И ја то урадим, дилери ме веома заволе и тако то крене. Онда ме зове “Субару” где сам већ би одговоран за целу Калифорнију.

Живот у авиону

Председник „Ивека“ видео ме је једног дана у Филаделфији како радим са сто дилера који ми “једу из руке”. У то време „Ивеко“ је тек „пробијао“ тржиште САД. И он ми каже: Бо, зашто губиш време. Толики таленат, толика харизма, шта ти радиш овде? Ја ћу да учиним да будеш одговаран за цео свет, а не само за Америку. И тако сам за светску комерцијалну стратегију „Ивека“ био одговоран десет година. Јуна 1987. с фамилијом сам прешао у Торино. Проводио сам живот у авиону. Доручак у Паризу, ручак у Женеви, вечера у Лондону. Али интересантно је како тај ентузијазам и гламур брзо “остаре”. Код мене је одушевљење путовањима по свету и луксузним хотелима трајало три-четири године.

Миљеник среће

Моја су деца већ своји људи, ћерка је адвокат, а син је лекар. Говоре врло течно италијански, али говоре течно и српски. Већ на почетку моја Лила и ја смо се договорили да она деци од рођења говори само српски, а ја само енглески. А у школи су учили француски. Тако да они течно говоре четири језика. Имам велику срећу што се тиче избора жене с којом сам се оженио. Бог је био врло дарежљив што се тиче деце, а то је, поготово у Америци, сан свих родитеља. Они живе на Флориди, а супруга је сад дошла да буде са мном у Европи, мада више воли палме и море.

Дати све од себе

Свиђа ми се што ми срце заигра кад прођем Крунском улицом. Тамо прођем врло често, два-три пута недељно измислим разлог и одем да прошетам. Гледам оно ћоше са Молеровом где сам “испржио” прави маркетинг, ту, а не у Женеви и Сан Франциску. Али не свиђа ми се што има јако пуно Срба који нису схватили да у животу не постоји џабе ручак. Ако постоји разлог због ког ми се свиђа капитализам као систем, то је зато што учи људе да дају све од себе. Капитализам је заправо дарвинизам, они који знају да пливају – пливају. А у Србији култура услуге не постоји. А сервис је данас све.

Бо свира блуз

Блуз је моја љубав од раних дана. Италијани су врло музикални, али певати блуз је једна друга категорија. Блуз не можете да се пева ако се не осећа. Да бисте могли да певате један кредибилан блуз, морате или бити рођени у Америци или да сте тамо одрасли. У Италији сам јако тражен и јуре ме да им певам блуз. И имам неке момке из Торина. Волим да се дружим с паметним и образованим људима. И ту сам, морам признати – сноб. Врло лако и брзо ми постане досадно. Али сам лепо васпитан, па то не показујем.

Харизматични Берлускони

У приватном животу, Берлускони је изузетно харизматичан, симпатичан, украде вам душу. Кад сам га први пут срео у Милану, ушли смо у петнаестак метара дугу салу где је он на једној софи седео са својим сарадником. Кад су му рекли – ово је Бо Тоскић, наш амерички консултант, устао је, прешао тих петнаестак метара и руковао се са мном. Радио сам за њега пар важних ствари, неколико фокус група, а недавно сам дао и интервју његовом листу “Ил Ђорнале”.

Посвета Тадићу

Србија је мала земља, али може да буде велика. Може да постане Монако. Како? Са свим интернационалним искуством које имам долази ми на ум само један једини рецепт: колико јуче српска влада треба да агресивно и масовно инвестира у развој људског капитала. Данас је људски капитал важнији од економског капитала. Јер људски капитал ствара економски капитал. Ја не знам хоће ли се министри сложити. Али чуо сам да је председник Тадић прочитао моју књигу и да му се свидела посвета: “Велики лидери стварају велике прилике за велику будућност”.

Све је само шоу

Успех је комбинација талента и дисциплине, а дисциплина је седам пута важнија. Али данас је такво тржиште да је далеко важније бити интересантан него интелигентан. Све је шоу и реклама. Важно је треба штрчати из гомиле. Они који то укапирају и на неки се начин истакну, макар и скандалима, постану звезде. Данас не постоји негативан публицитет. Ако причају о вама, временом ћете постати звезда а нико неће знати зашто сте то постали. А звезда сте само зато што вас сваки дан виде на телевизији.

Бранислав Кривокапић (Блиц); Фото: Ж. Шафар

Коментари

Додај нови