Емир Кустурица: Зашто су Руси и Срби толико страдали у историји

петак, 05 фебруар 2010 16:06

Добивши руску награду за 2009. годину за истакнуту делатност на јачању јединства православних народа која носи име Патријарха Алексија Другог, за српски филмски редитељ Емир Кустурица рекао је на свечаној церемонији у Москви и у интервјуу „Гласу Русије“, да му дела Фјодора Достојевског помажу да превлада све препреке у његовом животу.

ДВЕ ЗВЕЗДЕ

„Један од ликова романа 'Браћа Карамазови' - старац Зосима - каже да ће једном засијати звезда Истока. За мене лично ова звезда већ сија. Први пут то се десило са мном када је умро наш Патријарх. Тада су испливала вечита питања о животу и смрти, која се постављају у делима Достојевског. Смрт је постала друга форма живота за Патријарха Павла. Други пут ова звезда сија за мене данас, када добијам ову награду за допринос јачању јединства православних народа“.

СЛОВЕНСКИ ФИЛМ

„'Словенски дух' са свим оним каратеристикама којима обилује - рецимо, чешки филм, стари руски филм, а унеколико и српски филм - то је јединствени језик у коме смо склони црном хумору. То имамо у Гогољевој литератури, егзистенцијализму Чеховљевог типа, драмским обртима и снази, које има Достојевски у својој литератури, једној перцепцији историјској, односно документаристичкој, коју има Андрић. Значи, ми имамо јасну основу из које делујемо. Мислим да, рецимо, тешко може да се нађе савременији писац од Гогоља. Када би узели његову причу „Нос“ и покушали да је снимимо, то би било сасвим модерно. Ми у словенској култури имамо врло јак знак и исцртане заједничке склоности. Иронија је та идеја да све између црног и белог ствара један огроман културолошки корпус, који сада користимо.“

РУСИ И СРБИ

„Проблем нашег заједничког страдања је управо један збир историјских околности, у којима сте ви Руси били заправо од Наполеона до Хитлера. Ваша пространства и ваша енергија биле су циљна група свих тих освајања. А страдање народа је у томе била велика историјска енигма - да ли је овај народ морао да толико страда или није? Али он јесте страдао. Исто тако је и у Србији. Србија је у два рата изгубила скоро две трећине свог способног становништва. Значи, постоји једна историјска околност која нас неизбежно вуче у ту трагедију. То као да је судбинско питање, као да није питање наше одлуке, да ли ми то желимо или не желимо. Ми смо, рецимо, у време Другог светског рата упали у једну клопку, у којој су наше правдољубље и наш историјски занос искористили Енглези. Ми смо изашли на улицу да протестујемо против Хитлера јер је Черчил дао задатак да се у свим центрима у Европи праве велики нереди, који би реметили Хитлеров план. Па смо ми 27. марта заправо под диригентском палицом Енглеске обавештајне службе изашли на улицу да протестујемо против Хитлера, па су нас онда бомбардовали. И то не би било проблем. Свако мало нас бомбардују. Бомбардовали су нас на почетку рата, бомбардовали су нас савезници 1944. године, бомбардовали су нас 1999, бомбардују нас непрестано.“

ПРОИЗВОДЊА РАТОВА

„Нажалост, свет је постављен као непрестано произвођење ратова. Рат је, изгледа, и поред тога што у литератури доживљава своју осуду, једно од најпатентнијих предузећа, једно огромно велико предузеће, које доноси највећи профит. А онда, са друге стране, они који производе ратове имају и антиратне покрете. Тако је људска судбина заплетена у један неразмрсив чвор, у коме је од рата до профита и од профита до капитала – један троугао, који непрестано затвара исту тезу. С тим што је, ето, сад још драматичније пошто се сад сви ратови изводе у име хуманости. Чак се и акција у којој смо изгубили Косово звала „Милосрдни анђео“. И нико не ппоставља суштинска питања. А код нас је страдало 4-5 милиона људи. У Ираку мислим да је више од милион. У Авганистану никад нећемо сазнати број. А све то говори о томе да је капитализам као једини систем који постоји данас једно ратно предузеће. Када би сутра Буш слетео и рекао да више нема рата, онда би сви остали без посла. Рат је произвео и велика технолошка достигнућа. Рат је, нажалост, контроверзна поставка људског бића. Наравно ја нисам за рат, али ја га схватам не као посебну појаву, него као саставни део људске историје. Нажалост.“

ХАЈ-ТЕК ПАГАНИЗАМ

„Данашње време називам временом 'хај-тек паганизма'. Не можемо да кажемо да је човек технолошке револуције бољи од ренесансног човека. Не можемо да кажемо ни да је човек технолошке револуције бољи од овог данас. Односно можемо да закључимо да човек коме помаже технологија није уопште добар човек. Он је изгубио своју централну духовну тачку. И као такав, он се у Србији после распада Југославије или у Русији после распада Совјетског Савеза у суштини није много променио. Он је у ствари исти као и пре индустријске револуције. Исте су му намере. Намере су зле и лоше.“

БОГ И ТЕХНОЛОГИЈА

„Технологија је довела у питање постојање Бога. Шта Бог обезбеђује човеку? Обезбеђује јединство које је изгубљено у савременом животу толико да је тај 'хај-тек пагански' човек толико склон биолошком и непромишљеном животу. Он се супротставио том Богочовеку или човеку, о коме је говорио Достојевски. Њујорк је пре три године правио анкету који су најбољи писци свих времена. Па су ставили Толстоја на прво место, а Достојевског нема уопште. У ствари, њима је сметао тај људски конзервативизам, тај дубоки поглед у људску душу. Не кажем да Толстој није добар писац, али, наравно, не може да се пореди по снази са оним што откривамо у литератури Достојевског. Али кад се праве та вредновања, у тим анкетама сугерише се шта ваља, а што не ваља, и ствара се тај нови човек, тај 'хај-тек паганин', који је у ствари само конзумент. Он не сме да поставља питања, он не сме да одговара на питања, он само све конзумира. Он иде ка том јединству и иде ка разједињавању све више и више.“

ПОДЕЉЕНИ ЧОВЕК

„Тај човек бившег Совјетског Савеза или човек бивше Југославије данас прави од себе 'хај-тек паганина', који ужива у технологији и у властитој средини. А онда, кад схвати да у брзини не може да се ужива, онда долази до кризе, долази до нечег што није само криза идентитета него је криза општег постојања. И тако се ствара тај подељени човек или неко ко не само да нема Бога него нема ни уједињавајућег фактора у себи. Он има самог себе као неко физичко својство. А то је велики системски проблем како се то може вратити у неку меру која ја неопходна да се уравнотежи људски живот. Имитација и подражавање тих образаца који долазе са Запада, уместо оног доброг што долази са Запада, доводи до тога да тај конзумент хоће да живи још неко време, па ће онда полако да се коригује. Али нажалост у људском животу сви обрасци траже своје време и оно мора да буде потрошено.“

(Нови Стандард)

Коментари

Додај нови